• Поглед

Бокан: Зашто тако ретко јавно бранимо Цркву?

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Пише: Драгослав Бокан

Невероватно је колико се наших сународника (макар повремено) крсти и (макар у најкраћем облику) моли Богу, колико њих иде (макар с времена на време) у цркву и (макар понекад) с дивљењем чита неки светоотачки, теолошки или житијни текст – а да, по правилу, кукавички не реагују и лукаво прећуткују чак и најдиректније и најстрашније нападе и порицања онога у шта (стварно или тобоже?) верују.

И тешко је описати колико се ретко ЈАВНО БРАНИ наша Црква, вера, Бог (о православним свештеницима и архијерејима да и не говорим)… од најбруталнијих и најпримитивнијих напада, са ”аргументима” на нивоу преких комунистичких судова из ’45-е.

Као да смо у себи уклесали два међусобно различита и недодирљива лика: 1) верника за личну употребу (посебно онда кад се над нама надвија каква озбиљна опасност, болест или тешко савладиво искушење) и 2) лик ”нормалног”, модерног грађанина, који не жели да ичим покаже да је другачији и различит од својих узора, комшија, рођака, колега са посла и, уопште, свих оних што мисле да је постојање Бога најобичнија ”бапска прича”.

Не желим ја да држим лекцију ма коме по питању његовог опхођења наспрам најдубљих личних осећања и интуиције када је реч о спасењу, васкрсењу, иконама, моштима, светим тајнама, исповести, покајању, причешћу, крштењу, Страшном Суду, посмртном животу, те свим оним наизглед бајколиким чудима описаним у Новом Завету.

Али, не могу да не приметим готово невероватну диспропорцију између броја номиналних и стварних верника, између оних који верују у Бога само до тренутка када их попреко не погледа неки њима надређени или из ма ког разлога им важан скептик или атеиста (много нетрпељивији према нама него ми према њему).

Па се одједном ућуте и занеме као да су у конц-логору, не желећи да ичим привуку пажњу својих сурових и немилосрдних чувара.

Ја не кажем да је лако бранити (као чињенице које су се стварно догодиле) силазак Светог Духа на апостоле, безгрешно Богородичино зачеће, васкрсење Лазарево или Христово, ходање по води и ватри, безболно страдање у ужареној пећи и смело пркошење захтевима за одрицање од вере православних мученика.

Напротив.

И сам сам савршено свестан тога колико је овакав (хришћанством иснпирисан) став тежак за објашњење и заступање.

Али, у чему је онда смисао читаве оне карневалске процесије поводом и око наших неодустајних крсних слава? И зашто се толико дивимо нашим светитељима, предвођеним Светим Јованом Владимиром и Светим Оцима? Зашто се онако искрено и са дивљењем клањамо пред хиландарском иконом Богородице Тројеручице?

Због чега се крстимо као ветрењаче – кад, у исто време, нисмо спремни да бранимо оно до чега нам је стало као до највеће светиње и врховне вредности наших живота?

Не може се (дуго) седети на две столице, ни у случају нашег геополитичког опредељења између Истока и Запада, а камоли када је реч о томе ДА ЛИ ЗАИСТА ВЕРУЈЕМО ИЛИ НЕ ВЕРУЈЕМО У БОГА.

Или јесмо или нисмо верници, православни хришћани и поштоваоци универзалног Светог Писма и нашег Предања. Не можемо своју веру третирати као љубавницу коју кријемо од лица света, а кунемо јој се и заклињемо када смо насамо с њом.

Тако је и са силним добитницима важних црквених ордена (које су некад, и то скоро увек у најнижем рангу, добијали најважнији Срби), који на реверу или грудима (понеки и у фијоци или сефу) поприлично равнодушно носе све те хришћанске медаље добијене ”за учињена добра дела и мисионарску делатност”.

Слично је и са одређеним, одрођеним слојевима црквених интелектуалаца (са факултета или у некој другој улози), који су суштински напустили Цркву (одложивши тако своје оштро духовно оружје и непробојан душевни оклоп) и тиме од ”великог” (али поправљивог и решивог) направили монструозан и скоро нерешив проблем. Себи и свима око себе.
Зато што се овако развија специфичан хаос, пун трагикомичних и апсурдних момената.

И ништа није оно што јесте, па чак ни оно што мислимо и осећамо као своје, уколико се не одважимо да станемо испред свих критичара, опадача и исмевача хришћанске вере и науке (а пре свега – веронауке) и кажемо им да ”даље неће проћи”, па и по цену нашег страдања и губитка умноженог дивљења (наше непосредне и оне даље околине) према нама. И да бранимо Цркву као мајку, свештенике као носиоце светих тајни, наше молитве као стреле истине одапете према Небу, а Христово Васкрсење као несумњиви аксиом и гранитни темељ постојања свих нас који се дичимо ознаком ”хришћанина”.

А до овога није дошло (у српско-југословенском случају) због већ одавно постојећег мулти-функционалног плана/клопке свакодневног разбијања – и то по сваку цену! – оне само потенцијално постојеће идеје ”Велике Србије” (која, у ствари, реално не постоји и ничим никог не угрожава).

Не.

Није због тога. Већ због неколико моћних, периодичних, колективних губитака српског контакта са небеским силама (1918-те, 1945-те, 1999-те, 2000-те – и од стране такозване ”српске елите” и читавог нашег народа (који се, на несрећу, све више претвара у масу и гомилу).

Не знам где све ово води, али знам да бити добро – неће.

(Аутор је српски режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант. Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: