Bojanić: Za ovo mora da se nađe prostor u srpskim udžbenicima istorije

Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, u ovom vremenu kada se skrnavi i revidira broj srpskih žrtava, a u tome i mi sami dželatu pomažemo, našom ćutnjom. Njihov cilj je da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše i hvala Bogu ekranizuje (srećom Srbija je konačno smogla snage), jer samo ekranizovali zločin (film ,,Dara iz Jasenovca“, koji je ušao u trku za OSKARA) i pisani trag ostaje za veka i vekova, a činjenica i izvora imamo na pretek… a tek koliko neotkopanih jama po toj Hrvatskoj ima.

Svu našu ćutnju oni vešto koriste, što i nije čudno… izgleda, žele da speru ljagu krvave istorije koja im izgleda iz jama neda mira.“

O pravim razmerama monstruoznosti zločina koji su sistematski  vršeni nad Srbima u koncentracionom logoru Jasenovac, najbolje svedoče jezivi istorijski detalji poput ustaškog noža „srboseka“. Tragično je da o ovom nožu nema ni reči u udžbeniku.

Srbosek je nož, nakačen na čvrstu rukavicu, izrađen po specijalnoj porudžbini u nemačkoj firmi Solingen.

Smišljen je za brzo klanje Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. To je najkorišćeniji predmet u ustaškom genocidu, na mestima kao što je logor Jasenovac, Stara Gradiška. Dizajn je napravljen tako da omogući brzo klanje uz najmanje truda. Korišćen je masovno u NDH. 

Organizovana su i takmičenja u logorima da bi se videlo ko može da prikolje najveći broj Srba u zadatom vremenskom periodu. Zabeleženi rekord je postigao student prava Petar Brzica, ustaški stražar (bio student prava i zagriženi član predvodničke katoličke organizacije zvane „Križari“), proglašeni kralj „srboklanja―, koji je uspeo da zakolje 1360 Srba u jednom danu!

Zapis koji nam je ostavio Dr.Nedo Zec (Otpor u žicama, Sećanja zatočenika,knj. 1, Beograd 1966,) obavezno u udžbenike, a koji je zapisao:

,,A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega s nekih šumskih radova poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ovog starca, u meni se najednom razbuktala želja

da mu razbijem mir i spokojstvo najsvirepijim mučenjima. Izdvojio sam ga i posadio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: „Živio poglavnik Pavelić“ – ili, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. On nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: „Živeo Pavelić“ – ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio.

Otkinuo sam mu i drugo uho.

Viči: „Živio Pavelić – ili ću ti otkinuti nos!“ On je šutio kao zaliven. Tada sam mu otkinuo nos. A kada sam mu i po četvrti put zapovjedio da vikne: „Živio Pavelić“ i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me je pogledao i, uprijevši pogled nekako kroz  mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetno mi je dobacio: „Radi ti, dijete, svoj posao!““

Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u knjizi ― Kaput‖, objavljenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Pavelića na njegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i užasnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: ―To je poklon mojih vernih ustaša, to je dvadeset kilograma ljudskih očiju.‖ Ta korpa očiju je najupečatljiviji dokaz hrvatske hiljadugodišnje kulture. Jednostavno govori sve o tom zločinačkom narodu.

Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom… taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalaštva i patnje. Ubijajući nejač, hrvatski (ustaški) krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj… štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, filmovi, dokumentarci… za to mora biti novca, tu je možda i ključ našeg opstanka… u istini, činjenicama i znanju.

Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom.

A mi danas imamo pojedince koji i maštaju i veruju u novu zajedničku tvorevinu, i to zbog bratstva, napretka ekonomije, trgovine… to je tragično.

Kako smo tako brzo zaboravili da su  ljudi, žene i deca uništavani  u Gradini, Jasenovcu, Jadovnu, Pagu… na najsvirepiji način. Od 1942. godine na terenu Gradine kopane su grobnice 30 metara dužine, 4 metra širine i 2-3 metra dubine, gde su živi ljudi nabijani u grobnice u stojećem stavu, zatim su drvenim maljevima ubijani udarcima po glavi, polivani živim krečom i zatrpavani.

Na ovaj način ubijano je po 1.000 ljudi u jednoj grobnici. Uništavanje je vršeno i pomoću 12 čeličnih kazana u kojima su kuvani ljudi; zaziđivanjem živih ljudi u zgradu bez prozora i vrata; zatvaranjem u prostorije od kamena i zatrpavanjem slamom koja je onda paljena; klanjem žrtava; vešanjem na velikoj topoli koja se nalazila na obali Une. …

Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči u udžbenicima, zašto štitimo dželata… pa to je zločin.

Našom ćutnjom hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina da budu u istoj ravni sa nama, tu je i najveća tragedija.

Veliki broj katoličkih fratara, njih preko  1.200  je  učestvovao  ubijanju i klanju Srba, a papa bi da bez izvinjenja poseti Srbiju… i za to je kriva naša ćutnja i nejasnoća nas samih. Kao da ne znamo šta hoćemo.

Preporučujem delo Viktora Novaka, ali nije mi jasno zašto se kod nas ne koristi najznačajnije delo Viktora Novaka, kapitalna knjiga „Magnum Krimen (Veliki zločin) – Pola veka klerikalizma u Hrvatskoj “ u kojoj autor otkriva spregu Rimokatoličke crkve i ustaštva i države NDH… koju do skoro nismo imali u svim poglavljima, zašto se toliko dugo skrivala od nas samih, ko je skrivao?

Ako hoćete da uništite jedan narod … uništite njegovu istoriju… za to vam rat ne treba !!!

To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo !!!

DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NJE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas,  a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek.

Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!

Danas u udžbenicima istorije imamo minimum o Srpskom stradalaštvu, zašto?

Zašto nemamo Mauzolej za sve srpske stradalnike?

Zašto smo tek sada smogli snage da ekranizujemo istinu, zašto smo se teka sada probudili, ko nam je branio… ko su krivci za naše neznanje i spavanje? Ko i zbog čega je branio da istina izađe na svetlo… zašto nam se tek posle 75.god dešava da tek sada svi mediji, portali, televizije pišu i govore o ovom genocidu? To je moralo mnogo pre, ali, jasno je gde je problem. To je već za drugu temu.

Hvala Antonijeviću za ,,Daru iz Jasenovca“, hvala slobodna Srbijo, posle ovoliko decenija si smogla snage!

Dara iz Jasenovca mora da uđe u školski program za srednje škole, što je najavio i ministar prosvete Branko Ružić.

Živimo u miru i već jednom budimo dobre komšije, istinu na obe strane moramo znati i ne smemo oprostiti… više od toga nam nije potrebno.

Priredio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA