Невероватна, и болна данашња изјава Хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић да је хрватски народ, сразмерно броју становника, највише допринео антифашистичкој борби у Европи.
Питам се где води ова изјава, да ли Колинда мисли на оне покатоличене Србе или протеране и зверски поубијане Србе у том рату или из Олује и етничког чишћења Хрватске од Срба, оних који су увек били на страни победника за разлику од тих које она представља… ?
Изгледа да јој је ,,оваква Европа“ помутила разум и дала додатну енергију да креира и лажира историју по жељи пораженог и оног ко је геноцид чинио над недужним становништвом, а специјалност су им била иживљавања над децом и бебама. Не чуди ме ни изјава ни ћутња и одобравање Европе… ту је јасно све, одавно!
Опасност је што смо ми народ који ће и даље пљувати по Русији и питати се, а када су нам то Руси помогли и одобравати сву агресију и отимачину која нам стиже из те Европе и тамо хрлити само за привидно и материјално ,,бољим“ животом.
Срамно је да у Пољској поводом обележавања 80 година од почетка Другог светског рата није позвана Русија и Србија, две државе које су имале највише жртава и највише допринеле ослобађању Европе од нацизма и фашизма (тада највећег зла…). Срећом да ће победници Срби и Руси прославти заједно победу у Другом светском рату, што је најавио амбасадор Русије у Србији, Александар Боцан-Харченко и рекао да су ,,пред нама свечани датуми – 75 година од ослобођења Београда 20. октобра 2019. године и 75 година Велике Победе 9. маја 2020. године. Драго нам је што их дочекујемо заједно са Србијом“.
Мислим да је овај чин Европе данас свима јасан, као и онај у Француској прошле године, када је Хашим Тачи добио предност над нашим председником Александром Вучићем на церемонији у Паризу, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, место иза Владимира Путина. Свакако, данас се не дешава ништа случајно… циљ је понижење и унижење. Циљ је креирање и лажирање историје… трагично је што појединци у Србији то подржавају па чак и смањују број српских жртава, ту је и суштина трагедије, а не у Колиндиној изјави.
Да се вратим на изјаву госпође Колинде, ово је и прилика да је подсетим на истину и чињенице…
Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и лажира број српских жртава, а у томе и ми сами им помажемо нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори ( можда зато и нисмо позвани…), да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова, а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама по тој Хрватској има.
Сву нашу ћутњу они вешто користе, што и није чудно… изгледа, желе да сперу љагу крваве историје која им изгледа из јама неда мира.
Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом… тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње. Убијајући нејач, хрватски (усташки) крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ… штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци… за то мора бити новца, ту је можда и кључ нашег опстанка… у истини, чињеницама и знању.
Ти усташки зликовци су децу су стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.
А ми данас имамо појединце који и маштају и верују у нову заједничку творевину, и то због братства, напретка економије, трговине… то је трагично.
Да ли је Колинда заборавила да су људи, жене и деца уништавани у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу… на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним мањевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.
На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …
Нашом ћутњом хрвати и њихова стратегија су успели из злочина да буду у истој равни са нама, ту је и највећа трагедија.
Велики број католичких фратара, њих преко 1.200 је учествовао убијању и клању Срба, а папа би да без извињења посети Србију… и за то је крива наша ћутња и нејасноћа нас самих. Као да не знамо шта хоћемо.
Препоручујем Колинди дело Виктора Новака, али није ми јасно зашто се код нас не користи најзначајније дело Виктора Новака, капитална књига „Магнум Кримен (Велики злочин) – Пола века клерикализма у Хрватској “ у којој аутор открива спрегу Римокатоличке цркве и усташтва и државе НДХ… коју до скоро нисмо имали у свим поглављима, зашто се толико дуго скривала од нас смих, ко је скривао?
Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!
То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!
Док нам српска историја не буде приоритет и двоглед, док не почнемо да учимо из ње и сагледавамо будућност и разумемо опасност…биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.
Ко разуме… разумео је.
Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!
Све док чињенице и истину не поставимо на ноге, неће бити добро ни по вас ни по нас… газиће ,,моћни“ и вас и нас, и од овог простора правити оно што не жели ни ваш ни наш народ.
Срдачан поздрав г. Колинда, ово је био само добронамерни подсетник и сурове чињенице!
Живимо у миру и већ једном будимо добре комшије, више од тога нам није потребно.
(Приредио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Djeda Ljupka (41 godina) su ustaše odvele od kuće sredinom ljeta 1941. godine. Kuća u kojoj je njegova žena uz pomoć najstarije kćerke Dragice (zaručene za popa Vujića) vodila kafanu, se nalazila u mjestu Jezeru, pored pravoslavne crkve posvećene Cvetom Velikomučeniku Caru Lazaru.
U kući je pored Ljupkove čeljadi živjela i njegova stara majka Mara. Nakon odvođenja, Ljupko je prvo bio zatvoren u židovskom hramu (templu) u Jajcu. Odatle je premješten u pravoslavnu crkvu u Jajcu gdje je sa preko 160 Srba bio zatvoren oko 20 dana.
U sudskom spisu nalazimo podatke da je Ljupko „umro” 18.09.1941.g. u Podmilačju.
Kao mjesto njegove pogibije Podmilačje je navedeno i u izjavi partizanskog kurira Stanka Gligorića, u kojoj stoji da je u Podmilačju ubijen i Ljupkov zet Ljubo Savanović. Iz bilješki fratra franjevačkog samostana u Jajcu Josipa-Joze Markušića, u zborniku sjećanja, saznajemo da je pokolj Srba u Podmilačju izvršen u nedjelju uveče 7. septembra 1941.g. uoči katoličke Male Gospojine, u tzv. Dramčevim rasadnicima, ispod željeznog mosta na desnoj obali Vrbasa, blizu Jajca. Tijela zaklanih bačena su u iskopanu jamu. Mjesto zločina nikad nije obilježeno.
Poslije završetka rata, u septembru ili oktobru 1945. godine, izvršeno je otvaranje grobnice u Podmilačju odakle su kosti prenesene u raku ispod hotela Turist u Jajcu, gdje je sveštenik obavio pomen. Dan ranije su kosti bile u pravoslavnoj crkvi u Jajcu u kojoj je izvršen parastos.
Grobnica je bila duga oko tridesetak metara, samo oivičena i bez spomenika.
Premještanje kostiju žrtava ovog ustaškog zločina u tvrđavu u Jajcu je obavljeno 1947. godine, da bi tek 1954. godine partizansko groblje u Jajcu postalo vječno počivalište njihovih zemnih ostataka. U ovom groblju na bezimenoj nadgrobnoj ploči, veličine metar sa pola metra, piše: „Njemački fašisti (op.aut.-neistina ) i domaći izdajnici (op.aut.-ustaše) na najsvirepiji način ubiše 167 nevinih ljudi, žena i djece (op.aut.- Srba) kod mosta u Podmilačju.“
Ljupkovo ime je upisano na partizanskom groblju u Jezeru.
Ljupkova majka Mara (105 godina), skoro slijepa starica, zaklana je početkom septembra u kući Gligorića u Jezeru, koja je zatim zapaljena, naveo je u izjavi Stanko Gligorić. Stankov sin Ostoja pretpostavlja da je njeno tijelo ostalo pod ruševinama kuće i da su kosti odatle poslije rata prenesene na partizansko groblje u Jezeru, gdje je upisano Marino ime.
Za Ljupkovu ženu Maru (35 godina), kćerku Dragicu (17 godina) i sestru Gospavu (36 godina, udatu Savanović) krojačicu, nalazimo podatke u sudskim spisima, da su „umrle“ 14.09.1941.g. u Šipovu.
U svojoj izjavi Stanko Gligorić je naveo da su Mara, Dragica i Gospava strijeljane kod željezničkog mosta niže Šipova.
Iz zbornika sjećanja otkrivamo da se već 10.septembra 1941. godine u „vrbaku Šipovačkih bara, blizu željezničkog mosta, na lijevoj obali rijeke Plive, nalazila velika grobnica, odnosno svježe iskopana zemlja u koju su ustaše (ostavivši na vrbi ceduljicu o broju pobijenih!) potrpale 530 zaklanih i strijeljanih Srba“.
Na mjestu zločina je poslije rata podignuto skromno bezimeno obilježje od kamena sa pločom na kojoj je bio upisan broj pobijenih. Tokom vremena ovaj spomenik je skoro potonuo u živo blato, zarastao u šašu i postao nepristupačan, da bi danas bio zatrpan zemljom za proširenje parkinga obližnje benzinske pumpe.
Kosti pobijenih ekshumirane su sa mjesta zločina u partizansko groblje Šipovo, gdje iznad grobnice veličine četiri sa dva metra na ploči spomenika, koji je u ruševnom stanju piše: „Ovdje je sahranjeno 525 žrtava fašističkog terora koji su nevino stradali u toku NOB. U znak sjećanja ovu spomen ploču podiže Zemljoradnička zadruga Pljeva 27.07.1954. godine“.
Imena Mare, Dragice i Gospove upisana su na partizanskom groblju u Jezeru.
Strijeljanje na Šipovačkim barama preživjele su Ljupkova ćerka Vukica (12 godina) i još jedna djevojčica (kumica Gligorića iz Jezera).
Vukica je sačekala odlazak ustaša u kukuruzima, gdje ju je gurnula njena tetka Gospava prije nego što će skočiti u Plivu i biti ubijena. Djevojčicama je pri spašavanju pomogao neki musliman, tako što im je dao dimijice da se usput preobuku.
Jajačka porodica Šobot (Đuran i Ana, Srbin i Hrvatica), koja je uzela na izdržavanje dvoje najmlađe Ljupkove siročadi, Koviljku (10 godina) i Vlajka (8 godina), vrlo brzo je odustala od vođenja brige o djeci i predala ih je u kloster franjevačkog samostana u Jajcu. Odatle su željezničkim transportom upućena u Banjaluku, gdje su možda kratko boravili u nekoj školi, odakle su odvezeni u Staru Gradišku. Sa stanice u Jajcu ispratile su ih sestra Vukica i Zorica, kćerka Hrvata Mirka Filipovića, kod kojeg je Vukica bila prihvaćena. Koviljka i Vlajko su usmrćeni krajem 1941.godine u logoru Stara Gradiška-Jasenovac. Njihova grobna mjesta su nepoznata, a imena su im upisana na partizanskom groblju u Jezeru.
Pored osmoro ovdje navedenih Gligorića, još desetoro njih je nevino pobijenih od ustaša u mjestu Jezero i okolini. Ukupne žrtve Gligorića su veće od ovog broja za broj boraca Gligorića poginulih u ratu.
Želim ukazati i na porijeklo fotografije ekshumacije ustaških žrtava 1945.g., objavljene na str.667 prvog toma knjige dr.Đure Zatezala „Jadovno-kompleks ustaških logora“. Ova fotografija se može naći i u zborniku sjećanja „Jajačko područje u oslobodilačkom ratu i revoluciji 1941-1945 ( str.209 ).
И увек исти, латинични натписи из комунистичког времена: ,,жртве фашизма”, ,,родољуби”, ,,побијени за време НОБ-а”, ,,домаћи издјаници”… а ево и ми се присећамо тога са печатом промене идентитета- латиницом која је тада силом, а касније за време усташких савезника комуниста, милом. Геноцид је темељан и свеобухватан, и не ограничава се физичким истребљељем, већ брисањем оних који су тамо живели
Kolinda je trebala da citira Dučića „Hrvati su najhrabriji narod na svijetu,…….“