Bogovi u crvenim čizmama

Piše: Mišo Vujović

“On je…”, bilo je dovoljno da niko od simpatizera ili poverenika komunističkog pokreta upre prstom. Još ako je prokazani bio imućan po kratkom postupku mu je letela glava. I preki sud je znao da zadocni!? Presude su donošene i po više meseci nakon streljanja. Post festum, čisto da dželati speru malo krvi sa svojih kabanica. Na savesti se krv u slojevima zakorila. Papirološki, reda radi da zločin spakuju u pravnu formu.!

Odvodili su ih noću, streljali u osvit, ako je svitalo uopšte tih krvavih crvenih godina, komunističke represije i terora. Oslobodioci su se naročito okomili na prestonicu u kojoj je živelo najviše klasnih neprijatelja, gospode i “domaćih izdajnika”, mada im ni ugledni domaćini nisu izmicali. Sluge i šegrti u kožnim čizmamama izvodili su gazde u gaćama – gole.

“ Nemci u vreme okupacije tako nisu ponižavali narod kao komunisti”, svedočili su Beograđani.

U gluvo doba noći transportovani su kamionima na stratište pod Avalom i streljani. Po surovoj zimi skidali su ih gole. Sledio je “istovar” kundačenje, poneki jauk ili ropac, komanda : “napuni, nišani pali”, kratko štektanje šmajsera, zveket cokula, brektanje kamiona i tako iz noći u noć, svedočio je jedan od stražara.

Milosti nije bilo ni za umetnike, muzičare, glumce, lekare, inženjere… Čak ni za mladiće od 18 godina tek regrutivane u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Retki od tih mladića, uspeli su da “spase” glavu odlaskom na Sremski front koji je predstavljao klanicu za srpsku mladost.
Mnogima će zauvek u ušima, odzvanjati imena : Krcun, Ćeća, Leka, Jevto, Jovo, Veljko…

“ Vuko, vidi kod kuma koji za našu ulicu odbornik, jer on daje ocenu da se pustim”, pisao je supruzi mladi oficir JVuO Sekula Gojgić.

Kum se oglušio o vapaje nesrećne žene.

Srbi su prednjačili, Crnogorci se isticali pokazujući lojalnost novom režimu i novoustanovljenoj naciji. Hrvati nisu žurili:

“ Za deset dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Iznenađuje nas vaša neodlučnost za čišćenje Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših naređenja, jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima…”, pisao je svojoj “filijali” u Hrvatskoj u maju 1945. godine Aleksandar Ranković, izražavajući nezadovoljstvo stavovima šefa Drugog odseka Zagrebačkog odeljenja Ozne istovremeno najavljujući njegovu smenu.
Siva imenencija Brozovog režima Ivan Stevo Krajačić, načelnik Ozne za Hrvatsku, ne samo da nije poslušao svog hijararhijski nadređenog, već mu se suprostavio kontra naredbom:

“ Drugovi prestanite konačno sa likvidacijama! Ne zato što ja možda žalim neprijatelja,ja ne žalim ni moga oca, nego zato što se u narodu kuje i ruje. Mi moramo da nađemo nov način sa kojim ćemo iste neprijatelje odstraniti…”, rekao je Krajačić na sastanku sa prvog savetovanja sa načelnicima OZN-e za Hrvatsku.

Istovremeno u Beogradu i širom Srbije sprovođena su danonoćna hapšenja i likvidacije pod raznim optužbama: četnici, nedićevci, ljotićevci, aktivisti okupatora, agenti, špijuni…

Sekula Gojgić mladi oficir iz Kruševca, otac tek rođenog naslednika Radeta, uzda se u istiniljubivost svoga kuma – komuniste zaduženog da daje karakteristike osumnjičenima u njegovom kraju. Zna da nije kriv, uzda se u Božju i ljudsku pravdu. Boga su komunisti streljali, a kod ljudi se uvukao strah. Neki bi i podigli glavu, progovorili, ali u strahu su oči velike a duša malena, šćućurena u grešnom telu, “niti zbori još manje romori”, kaže narod.

“ Onu crnu bluzu, šajkaču, čakšire i uvijače ispeglaj, i tako isto danas onu letnju popari i možeš je ofarbati, kao i ćebe i sve za nedelju da mi bude gotovo kada kući dođem. Vuko, vidi kod kuma koji je za našu ulicu odbornik, jer taj daje mišljenje da se ja pustim”, bio je ubeđen Sekula da ga kum neće ostaviti na cedilu. Par dana kasnije 11. Decembra 1944.godine Sekuli Gojgiću počinje da gasne i poslednja nada ispisana na papiru u kom je umotana hrana. Predoseća kraj, traži od supruge da mu donese sina:

“ Vuko, šta radi Rade, jelo mi više nemoj donositi, samo ako možeš, zamoli ovde na kapiju da ti dozvole da mi Rada doneseš, da ga tata još jednom vidi. Jer, prilazi kraj životu!

Komšiluku se zahvali, jer zbog njih svoj prerani život dajem, a o Radetu dobro vodi računa i voli ga kao što sam ga ja voleo! Sve vas pozdravlja za uvek vaš Sekula”, stajalo je u oproštajnoj poruci mladog oficira Sekule Gojgića.

Još tragičnija sudbina je Slavka Popadića vlasnika radnje za proizvodnju bombona i slatkiša, uhapšenog pod optužbom ratnog profiterstva jer je tokom rata počeo sa gradnjom kuće na Senjaku. I pored peticije uglednih Beograđana da se Popadić pusti na slobodu, streljan je 8. novembra 1944.godine u krugu manastira Vavedenje na Senjaku, zajedno sa industrijalcem Mihajlom Veselinovićem, novinarom Miloradom Ivanićem i drugima, uz konfiskaciju celokupne imovine, navode autori knjige dokumenata “ OZNA – Represija komunističkog režima u Srbiji 1944-1946. – Dokumenti”, Srđan Cvetković i Nemanja Deveć, članovi Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12.septembra 1944. godine.

“ Dosta je da jedan bezdušnik podnese prijavu koja nema ni trunke istine pa da ti ode glava. Ne znam da li će mi se još jednom dati prilika da ti se javim, rešenje kad padne do izvršenja ne traje mnogo. Budi jaka, nemoj se izgubiti jer breme života koje ti imaš da nosiš teško je. Bilo bi mi lakše kad bih te još jednom video. Tvoje pametne oči vidim danju i noću. Sve moje kao i tvoje volim, a tebe vidim do poslednjeg sekunda. Ljubi te tvoj Slavko”.

Osim dominantnog ideološko- patološkog obračuna, motiv masovnih likvidacija bilo je koristoljublje i pljačka imovine “narodnih neprijatelja”, među kojima nisu pošteđeni maloletnici kao ni devojke i žene pod optužbom da su jataci, špijunke ili prostitutke.

Komisije za utvrđivanje komunističkih zločina u Srbiji, a ranije i u Hrvatskoj i Sloveniji nedvosmisleno dolaze do zaključka da je Josip Broz posredstvom glavnog šefa OZNE, Aleksandra Leke Rankovića i njegovog zamenika Svetislava Ćeće Stefanovića, lično naredio streljanje kako bi se iskorenila reakcija. Za razliku od Steve Krajačića, šef OZNE za Srbiju Slobodan Penezić Krcun i njegovi pomoćnici, načelnici četiri odseka,Mile Milatović, Radovan Grković, Slobodan Krstić Učo i Svetolik Lazarević nisu imali milosti za svoje sunarodnike.

Šef OZNE za Crnu Goru, Jovo Kapičić, ni na pragu desete decenije života nije pokazao ni trunku samilosti ili pokajanja za žrtve crvenog terora:

„Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće. To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata ubio… Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović”, izjavio je Kapičić “Blicu” 17. septembra 2009.