Bljesak haplokradice: Da je Njegoš poilirčen, to bi bila sreća?

Pisanje Miroslava Ćosovića, neumornog fantazera sa crnogorskog portala Analitika, predstavlja smjehotresni šou kakav se rijetko srijeće. Otkrovenja po Mikroslavu, predstavljaju ovaploćenje nemogućih sopstvenih košmara kroz “naučne teorije”- koje se ispaljuju u duhu maštovitog kratkorafalnog medijskog terorizma.

Naslovom teksta: “Njegoš je nepismenim Crnogorcima usadio srpsku ideologiju”, Miroslav je nastavio da uveseljava javnost. Ispade- ko je nepismen taj ne može biti lucidan, inteligentan, razuman, već ga svako može preveslati i prevesti žednog preko vode.

Marko Miljanov je bio inteligentan, bistar i vispren i prije nego što je postao pismen, a naučio je pisati u 50. godini života. Na drugoj strani, ko ima organičene kapacitete po pitanju logike, tome pismenost ne pomaže, niti bivstvovanje po bibliotekama da bi se našla potvrda svojih neadekvatnih fantazija.

Ovaj novi naslov odlično nadopunjava raniju Miroslavljevu izjavu: „Sarajlija je posrbio Njegoša, a Njegoš milion Crnogoraca!“, kojom je on demonstrirao par stvari. Prvo, da su Njegoš i „milion Crnogoraca“- Srbi, što je priznao- uz fakt da mu se to ne sviđa. Drugo, da bi se objasnilo takvo stanje, koje je neprihvatljivo- po Miroslavu, morala se u vidu opravdanja naći neka viša sila koja to „čudo“ napravi.

I treće, zakopao se u biblioteke da nađe raznorazne dokaze za unaprijed određenog krivca- Sima Milutinovića Sarajliju. I sve se vrti u tom trouglu.

Ipak, hajdemo lagano da postavimo Ćosovićeve misli “po policama”, i vidimo šta je do sada pisao.

Sarajlija skuplja narodne pjesme i pomalo posrbljava Njegoša

Ako je neko znatiželjan- ko je bio Sima Milutinović Sarajlija, odmah će dobiti odgovor!? Ćosović je pojavu i dejstva tog „srpskog supermena“, koje „posrbi sve oko sebe u krugu hiljadu kilometara“, već ranije opisao na upečatljiv način.

Navodeći razne Sarajlijine savremenike, koji su za Sima govorili da je ”postao oličenje haotičnosti“, „umopomamnik“, „nesumnjivo neuravnotežen“ i slično, Ćosović nastavlja ovako: “Što se tiče Sarajlijinog psihološkog profila ovako su ga savremenici opisivali: a trezveni Vuk Karadžić je u jednom pismu, za Sima rekao „Simo je više od pola lud“ (Sima Milutinović Sarajlija, Igraljke uma, Beograd, 1981, str 136)” (*1).

Svoju dijagnozu Sime, Ćosović ovako formuliše: “I zaista, kad sagledamo cio Simov život, ništa Vuk nije pogriješio, Simo je bio polulud!” (*1)

Šta na ovo reći, a ne konstatovati da- zaista treba biti „umopomamnik“ pa zaključiti da je neko ko je bio „više od pola lud“ mogao promijeniti Njegoša?!

Opet, period “destruktivnog djelovanja” Sime na Cetinju, Ćosović stavlja u ove okvire: “Sarajlija je nepozvan došao na Cetinje u jesen 1827. godine,…, a 1831. pred poćerom Crnogoraca pobjegao iz Crne Gore (jer se u političkom sukobu guvernadura i Njegoša stavio na stranu guvernadura),…, potom Sima 1832. i 1833. nosi pisma Miloša Obrenovića za Njegoša i obratno. (*1)

Znači, Sima je na “specijalnoj operaciji” proveo u Crnoj Gori samo četiri godine. Šta je osim “posrbljavanja Njegoša” tamo radio, Ćosović opisuje ovako:

“Znate li ko je autor prve antologije crnogorske narodne poezije i ko je prvi bilježio imena narodnih pjevača koji su mu kazivali pjesme?

Opet Sima Sarajlija.

Živko Đurković u svojoj knjizi piše: „Prvu antologiju crnogorske narodne poezije izdao je Sima Milutinović Sarajlija, poznati srpski pjesnik. Štampao ju je u Budimu 1833. godine pod nazivom ‘Pjevanija crnogorska i hercegovačka’.“ (Živko Đurković, Sarajlija i Njegoš, Unireks, Nikšić, 1992. str 175). (*1)

U “pozamašnu zbirku od 174 pjesme sa blizu 30.000 stihova” Sarajlija je ugradio preko tri godine istrajnog skupljačkog rada po Staroj Crnoj Gori i pribrežnim plemenima i oblastima”. (*1)

Elem, tako smo došli do važne činjenice da je Sarajliji ostajalo jako malo vremena na “posrbljavanje Njegoša”, jer se tri godine odirao po Crnoj Gori da skupi 30.000 stihova u 174.pjesme. Znači, imao je vremena za sve!

“Sima Milutinović nije Sarajlija već – Nikšićanin!”

Da vidimo šta Ćosović govori o porijeklu Sarajlije i Vuka Karadžića: “Sima Milutinović je rođen u Sarajevu 3/14. oktobra 1791. od oca Milutina Simovića (1741-1828) i majke Anđelije Srdević (1773-1817) koja je bila iz Glamoča. Vuk je porijeklom iz drobnjačke Petnjice (za Vukovog života neki su mu to osporavali), a Sima Sarajlija je prema riječima iz jednog njegovog pisma – iz Komarnice, takođe Drobnjak porijeklom.” (*1)

Na drugoj strani, u “Večernjim novostima” je 13.jula 2013.godine objavljen tekst s naslovom: “Sima Milutinović nije Sarajlija već – Nikšićanin!”

U tom tekstu novinar V.K. (vjerovatno kolega Veliša Kadić) piše: „ Sima Milutinović nije Sarajlija, već Nikšićanin! Ovaj do sada nepoznat podatak „Novostima“ su otkrili sveštenik Miodrag Todorović i arhitekta Andrija Markuš, ukazujući da je djeda Sima (čije ime je ponio njegov glasoviti unuk), živio u Dragovoljićima kod Nikšića. Od njega je kasnije nastao ogranak porodice Simović, kojima je krsna slava Sveti Luka.

Teško bismo podnijeli da je najpametnijeg Crnogorca Njegoša, kao dječaka učio neko drugi a ne naš čovjek – kaže Markuš. Mogao je Sima Milutinović da dođe iz daleka da ga uči, ali mi nećemo reći da je došao, no da se vratio gdje mu je živio djeda istog imena, Simo. A, živio je u Dragovoljićima kod Nikšića. Tako više nećemo govoriti Sima Milutinović Sarajlija, no Sima Milutinović Nikšićanin!

A može se reći da je Sima iz Hercegovine, jer je Nikšić tada bio hercegovački… Znači da za isto možemo kazati ovako i onako, kako nam je drago. Pamte Dragovoljići djeda Simu, kazuje otac Miodrag, starešina Sabornog hrama Sveti Vasilije Ostroški u Nikšiću: Posebno njegovi glasoviti Simovići.”

Ovi podaci- da je Sima bio porijeklom Nikšićanin ili Drobnjak, mogu biti mjesto utjehe Miroslava Ćosovića. Jer, ako je ubijeđen da je Sima posrbio Njegoša, tada to nije uradio nikakav izvanjac, već “svoj rođeni Nikšićanin”!

Upravo zato, ne bi bilo loše da Miroslav sprovede eksperiment koji će potvrditi ili opozvati njegovu tezu. Naime, svi znamo da je Nikšić grad kojeg je ekonomski potpuno uništio „car iz Rastoka“, tako da je narod od muke poludio. Prosto treba naći Nikšićanina koji je istog psihološkog profila kao Simo, a potom mu dati zadatak da posrbi Miroslava Ćosovića. Ako uspije, Miroslavljeva teorija je ispravna, ako ne uspije- tada Miroslav nije Njegoš!

Otkrovenje po Mikroslavu

Đosović, na kraju, izvodi sledeći zaključak o djelovanju Vuka Karadžića i Sime Milutinovića Sarajlije: “Sima Sarajlija je poslije Vuka vjerovatno najveći srpski nacionalista u istoriji, uradio je nešto što je (novo) srpsku naciju jako ojačalo (možda i prejako) – posrbio je Njegoša, svom talentovanom učeniku Njegošu je ugradio srpsku nacionalnu svijest, a Njegoš je potom posrbio nekih milion Crnogoraca i napravio najveći mogući uticaj na sve Morlake (dinarske Vlahe). (*1)

Ovo je zaista čudesno. Ne samo da leleče što Njegoš „posrbi milion Crnogoraca“, već Miroslav diže dreku i pušta arlauke zbog nekih Vlaha i Morlaka, koje je Njegoš posrbio u laganoj simultanki na neko Preobraženje.

Mi znamo da je u vremenima kralja Nikole u Crnoj Gori živjelo 300.000 Srba pravoslavne, muslimanske i katoličke vjeroispovijesti. Pretpostavimo da je to 300.000 „posrbljenih Crnogoraca“. A gdje Miroslav nađe još 700.000 Crnogoraca koje je Njegoš posrbio, pa da izađe na taj milion kojeg spomenu?!

Poslije svih ovih informacija- napokon možemo nasložiti cjelokupni mozaik ove Miroslavljeve bajke.

Po Miroslavu je ispalo da su na „posrbljavanje Njegoša“ presudan uticaj imala dva Drobnjaka- Vuk Karadžić i Sima Milutinović Sarajlija. Sima Sarajlija je ipak „ključni duhovni vajar“ koji je od Njegoša napravio „velikosrpskog velikosrbina“ ili „100 odsto Srbina“, što opravdano nervira Miroslava.

Nadelje, Simino duhovno stanje je, po Ćosovićevom istraživanju, bilo: “polulud čovjek”, „više od pola lud“, „umopomamnik“, „nesumnjivo neuravnotežen“?! Operacija uticaja na Njegoša je trajala četiri godine, od kojih je posrbitelj Sima potrošio čak tri na skupljanje narodnih pjesama, a usput jednu na „posrbljavanje Njegoša“.

Potom je Njegoš krenuo u „akciju posrbljavanja“ građana na sve četiri strane svijeta. Ali, prvo je Njegoš posrbio “kralja Nikolu i druge Petroviće”(*2), potom su na red došli “Njegoševi i Nikolini saradnici i dvorjani” (*2), zatim “milion Crnogoraca” i na kraju “svi Morlaci (dinarski Vlasi)”.

Naravno, kao bitan detalj se javlja sledeće- iako su Crnogorci i “svi Morlaci (dinarski Vlasi)“ bili nepismeni, Njegoš ih je uspio posrbiti svojim književnim djelima, koje oni nisu umjeli pročitati. Nema šta, ovo je super misao!

I tu je kraj bajke poznate kao – Otkrovenje po Mikroslavu! Onaj ko vjeruje u ovako nešto, s moje tačke gledišta- može biti samo „više od pola lud“!

Ne sporeći pravo da se vjeruje u ovakve ludorije, moram napomenuti da je, za razliku od neistoričara Ćosovića, istoričar dr Živko Andrijašević u svom ozbiljnom istorijskom ogledu “Srpstvo u Crnoj Gori”, rekao o eksport- importu srpske svijesti sledeće:

„… pogrešno bi bilo tvrditi da im je (crnogorskim vladarima iz porodice Petrović-Njegoš, op.a.) srpska svijest nametnuta od nekoga spolja ili da je neki izvanjac unio ovu svijest u Crnu Goru. Naprotiv, srpska svijest u Crnoj Gori izvorni je crnogorski proizvod, ali se ne može sporiti da su za njeno snaženje uveliko zaslužni i neki izvanjci.“

Od poturčenog Staniše Crnojevića do posrbljenog Njegoša

Na moje pitanje : „Zbilja, da je, kojim slučajem, Sarajlija ‘poturčio’ Njegoša, a Njegoš ‘ogroman broj Crnogoraca’ – da li bi se Miroslav gicao do neba po tom povodu? Čini se da ne bi!“, Miroslav odgovara: “Niko nije mogao da „poturči“ mitropolita jednog naroda koji vjekovima ratuje sa Turcima?!”

Miroslav kao da ne zna da je postojao islamizirani Staniša „Stanko“ Crnojević, treći sin čuvenog Ivana Crnojevića, koji je vladao Crnom Gorom od 1513.—1530. godine i bio njen najsvirepiji turski vladar. Skenderbeg (Stanko) Bušatlija je kao sandžak- beg vladao Crnogorskim sandžakom punih sedamnaest godina. Da podsjetim, Njegoš je bio Mitropolit cetinjski osamnaest godina od 1833.- 1851.

Kako je Stara Crna Gora bila pod Turcima dva vijeka, od 1499. do 1688. godine, to ispada da su Turci vladali Starom Crnom Gorom još 160 godina poslije Skenderbega Bušatlije.

Tako se postavlja pitanje, ako dotični poturčeni Skenderbeg, od čuvenih Crnojevića, zajedno sa Turcima koji su vladali podlovćenskom Crnom Gorom dva vijeka- nije mogao da poturči Crnogorce, kao je mogao Sarajlije za četiri godine skupljanja narodnih pjesama po Crnoj Gori – usput posrbiti Njegoša, a Njegoš sve Crnogorce?! Naravno, nikako!

Nema sumnje, ta nestabilna i proizvoljna konstrukcija je bila potrebna Miroslavu da ublaži svoju bol, i ništa više. Na kraju krajeva, Njegoš je bio natprosječno inteligentan čovjek, kosmičkog pjesničkog dara, proputovao pola Evrope, i za to vrijeme je mogao uočiti i korigovati sve zablude ako ih je imao.

Uostalom, ako je Miroslav mirno saopštio javnosti svoje „otkriće“ da su Vojislavljevići bili Sloveni, a Crnojevići i Balšići to nisu bili, konstatujući nacionalni diskontinuitet Crnogoraca, prosto je mogao to preslikati i na ovu temu. Isto je tako mogao mirno konstatovati da je Njegoš bio Srbin, a da on, Miroslav- to nije, i niko ne bi imao ništa protiv, jer je to stvar ličnog osjećaja, iliti ubjeđenja samog Miroslava.

Njegoš je trebao biti poilirčen – i sve bi bilo u redu

Sva ova Miroslavljeva priča oko posrbljavanja Njegoša i Crnogoraca ima svoje osnove u nečemu sasvim drugom. Naime, Miroslav je u jednom svom tekstu ovo napisao:

“Njegoš je imao dva politička cilja kad je pisao Gorski vijenac. Prvi – beskompromisni izgon Turaka sa ovih prostora. Drugi – uvođenje Crnogoraca u srpsku naciju. Drugi cilj je bio samo dopuna prvog cilja, jer su Sarajlija, Vuk, Njegoš, Garašanin i ostali vodeći pravoslavci sa zapadnog Balkana zaključili da Turke mogu izbačiti sa Balkana samo objedinjeni pod jednim imenom, objedinjeni u jednu naciju.

Vuk i Sarajlija su odbacili pravo ime koje je ta nacija trebalo da nosi – ilirsko (mi smo starošjedioci), to zajedničko nacionalno ime su predlagali današnji Hrvati koji su bili spremni da uđu sa pravoslavcima u jednu naciju, ali nijesu bili spremni da prihvate srpsko narodno ime, koje je bilo potpuno skopčano sa Srpskom crkvom.” (*1)

Eto gdje iskrsnu razlog Miroslavljevog košmara! Dakle, ovim sva Miroslavljeva priča o Simi Posrbitelju odlazi u drugi plan, a u prvi iskače informacija da su se- “Sarajlija, Vuk, Njegoš, Garašanin i ostali vodeći pravoslavci sa zapadnog Balkana” dogovorili da budu Srbi, da bi u okviru objedinjene nacije protjerali Turke. Odjekuje eho- Dogovorili!

Nije čak ni problem to što su se dogovorili da budu objedinjeni u jednu naciju, već u tome što nisu odlučili da budu Iliri, što je vatrena Miroslavljeva želja. Jer, Miroslav kaže: “Vuk i Sarajlija su odbacili pravo ime koje je ta nacija trebalo da nosi – ilirsko (mi smo starošjedioci).”

Pravo ime je Iliri, ne Srbi- vrišti Miroslav Vuku, Njegošu, Sarajliji i Garašaninu, ali ga oni ne čuju! Eh, da su voždi Srbijanaca i Crnogoraca odlučili da su po nacionalnosti Iliri, sve bi bilo u redu, a Miroslav se sada ne bi gicao u konvulzijama.

E sad, da bi ispravio nepravdu, te poilirčio zabludjele Srbe, Miroslav je otišao u mračne podrume biblioteka da otresa prašinu s starostavnih knjiga- i traži dokaze svojim teorijama. Tamo ga svako jutro zalivaju bibliotekarke, da ne bi uvenuo na putu ka tom svetom cilju. A mogao bi, poput Sava Fatića, prosto da izađe pred publiku i kaže: “Drugovi, od danas nismo više Srbi i Crnogorci, već Iliri”, pa da mu damo frenetični aplauz i pospemo cvijećem.

Inače, s čudnim ubjeđenjima iskičmljenih fanatika ne sporim- Neka sebe ubjeđuju u šta god žele. Da je Miroslav odlučio da je Napoleon, on bi isto tako bodro otrčao u biblioteku da se valja po prašini između knjiga, ne znajući da postoje i elektronske biblioteke- pa da se valja u elektronima. Dakle, što se mene tiče, on može biti Crnogorac, Vlahbanac, Karavlah, Morlako- negrin, prihvatiću mu svako lično opredijeljenje, a za njega mu nisu potrebni dokazi.

Genokradica poplašio genome Crnogoraca

Miroslav i od mene traži da idem u podrume biblioteka, da bi zajedno s njim vidio dokaze da Srbi nisu Srbi?! Opet, krijući svoje stepene obrazovanja, otprilike je završio neku Višu turističku, optužuje me što sam diplomirani inženjer?!

A njegova konstatacija- “Grubaču činjenice nijesu potrebne, on može da dokaže da su 2 + 2 = 5, to za njega nije nikakav problem”, me je do suza zasmijala jer je poznato da je Ćosović javno ukrao Crnogorcima genome.

Naime, u jednom svom tekstu Ćosović je predostavio javnosti haplogrupe Crnogoraca i rekao šokantnu novost:

“Možda će za neke biti šok, ali ovako stoje stvari: današnji Crnogorci su genetska mješavina Ilira, odnosno Vlaha i Arbanasa,…, dok je uticaj praslovenskih korijena znatno manji, ne prelazi 10 odsto…” (*3)

Potom je objasnio: ”Dakle, dva dominantna markera u uzorcima iz Crne Gore su vlaški I2a (P37.2) sa 29.2 odsto i arbanaški E1b1b – M215 sa 27 odsto”. Zatim nastavio da “haplogrupe keltskog porijekla R1b ima 9.4 odsto,…, slovenske R1a – 7.4 odsto,…, J2a i J2b sa ukupno 9.2 odsto- koje su rezultat uticaja – Osmanskog carstva”.(*3)

Sabirajući te procente: 29.2+ 27+ 9.4+ 7.4+ 9.2= 82.2, dolazimo do zaključka da nedostaje 17,8 odsto genoma. Na moje insistiranje da predostavi kompletne rezultate, Ćosović je odgovarao ćutanjem. Na moju optužbu da je sakrio cjelokupnu informaciju, Ćosović mi je u revoltu rekao: “Ja sam sakrio tih 17%? Nijesam bogomi,.., ti si se ufatio za slamku. Đe se, đe su, sakrio si ih, đe su…?”

Elem, ja sam čuo za konjokradice i ovcekradice. Čuo sam i od Ranka Krivokapića da je vrh DPS-a u vidu mita “poplašio” 800. miliona eura narodnog novca prilikom privatizacije KAP-a. Ali, prvi put vidim da postoje i genokradice, ili genomokradice.

I ne samo to, na osnovu falsifikovanih podataka i nepravinog tumačenja „Teorije o haplogrupama“, Ćosović je zaključio: “Genetika je dokazala da nijesmo Sloveni (samim tim ni Srbi).”

Da bih pokazao Ćosoviću koliko je zalutao, naveo sam mu da je prema istraživanju Battaglia 2008, ustanovljeno da građani Albanije imaju „arbanaške haplogrupe“ E1b1b samo 25,5 odsto. (*4) Tako ispada da 74.8 odsto Albanca nema albanske korijene.

Tumačeno po Miroslavljevoj koncepciji- proizilazi da Albanci nisu Albanci! I dodatno, upoređujući haplogrupe Albanaca i Crnogoraca, a sve to tumačeći po Miroslavljevoj čudnoj antilogici- ispalo je da su Crnogorci veći Albanci od Albanaca, a Albanci veći Sloveni od Crnogoraca. (*4)

Na ovaj očigledni apsurd i ludilo, Ćosović je odgovorio ćutanjem, jer- šta ima da se kaže na očiglednost da se zapetljao i provalio? Naravno, to ne znači da neće iskočiti iz grma i zamucati- hajdemo da razgovaramo na naučnoj osnovi. Naučnoj osnovi?! Na naučnoj osnovi posmatrati paranoidne ideološke bašibozuke?

Reference:

(*1) (Miroslav Ćosović, Kakav je uticaj Simo Sarajlija imao na Njegoša?, Analitika, 05. 01. 2017.)
(*2) (Miroslav Ćosović, Sima Sarajlija Petru Drugom: Srpstvo stiglo na Cetinje!, Analitika, 30. 12. 2015)
(*3) (Miroslav Ćosović, Sloveni samo u tragovima, Analitika, 13. jun 2012.)
(*4) (Vojin Grubač, Genetika guvna: Miroslavljev kolajder potvrdio vlahbanski bozon!, IN4S, 24. jun, 2015.)