Хаџи мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског
Од сусрета и сретења зависи много шта у човјековом животу. Сви се у животу бар некад сретну и сусретну са оним што им промијени читав њихов живот и њихово биће. Сусрет има ту моћ и ту силу да уздрма човјека у коријену његовог бића.
Један благословени велики сусрет, у стању је да читав човјеков живот промијени и упути на стазу спасења, стазу која је Пут, Истина и Живот. И наша вјера је вјера сусрета и сретања. Сусрет је велики дар човјеку у коме се пројављује заједница и Бога и човјека а и заједница ближњих.
Један од таквих сретења и благословених великих сусрета, по његовом личном свједочанству, био је и сусрет Првослава Перића, тада студента Археологије на Београдском Универзитету, са тадашњим професором Богословског факултета у Београду, архимандритом проф. др Амфилохијем Радовићем. Сусрет садашњег Патријарха српског г. Порфирија са потоњим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем.
Млади студент археологије је тада присуствовао предавању на Теолошком факултету код оца Амфилохија Радовића. То присуство предавању из богословља и тај сусрет са ријечју професора Амфилохија, упутио је касније и Патријарха да се упише на Теолошки факултет. Велики сусрет. Сусрет за вјечност…
У свом свједочанству о том тренутку и догађају, Патријарх Порфирије, ће водитељки култне емисије „Док анђели спавају“, госпођи Марине Рајовић Савић, као Митрополит загребачко-љубљански рећи:
„…И сећам се, у једном тренутку сам био на предавању Митрополита Амфилохија.
Ја не знам шта се ту десило, али после тог предавања, ја сам осетио да је то то што је мени потребно.
Да, та глад, коју непрестано препознајемо, а која се споља не види, није могао нико да примети шта се дешава у мени.
Имао сам, да кажем неку нормалну животну динамику, и само се сећам, да када се то предавање завршило, ја сам осетио просто неки глас у себи који ми је рекао, “ти мораш да упишеш овај факултет!“
И заправо тада је све почело…”
Ово топло, дивно и искрено свједочанство и сјећање, Његове Светости нашег провојерарха, Патријарха Порфирија, говори о величини и његове личности, колико је отворен и колико и из свог личног искуства говори о сјећањима која његовом бићу у животу пуно значе.
А и о величини оног, са којим се сусрео, са Митрополитом Амфилохијем.
Понекад нисмо ни сами свјесни колика је величина сусрета са било ким велика и важна.
Овај примјер, слободно може бити природни наставак древних светоотачких поука из Старечника, и нама може да буде и путоказ и да чувамо светињу сусрета, да из сваког сусрета црпимо оно што је најсветије и највеће, да пазимо и како се опходимо, као и да знамо да препознамо шта је то велико у сваком сусрету.
Јер сваки сусрет може да нам буде путоказ и откровење у животу. Ако ли је сваки човјек чудо, колико ли је тек чудо човјек који се са Богом сусретне и сједини!
Заиста из овог дивног, великог и благословенеог сусрета, можемо спознати величину љубави Божије, који брине о сваком човјеку, само ако је спреман да му отвори своје срце, своје биће и своју душу. Није ли и овај велики сусрет, помогао једном младићу да се преко сусрета са човјеком сусретне и сједини са Живим Богом? Благословени велики Сусрет открио је силу и тајну и светињу сретења. Сусрета за вјечност.
Преко овог сусрета спознао је најдубље тајне свога бића, спремивши се да посматра све у своме животу и природи око себе „са гледишта вјечности“, схвативши и прихвативши живот и свако своје дјело као припрему за велики Сусрет са вјечним тројичним Богом, који је Бог љубави.
Извод из разговора Патријарха Порфирија тадашњег Митрополита загребачко-љубљанског у емисији „Док анђели спавају“ ауторке Марине Рајeвић Савић
Марина Рајевић Савић: “Шта је у вама пробудило веру у Христа?”
Митрополит Порфирије – “Кад гледам уназад, не знам колико могу тачно да проценим, али чини ми се, глад. Ја сам некако од најранијег детињства имао респект, фасцинацију пред Тајном. И иако, као и сва деца у време кад сам ја одрастао, или огромна већина деце, нису имали, па нисам ни ја имао много контаката са црквом, ипак у Чуругу, у месту где сам одрастао где постоји велелепан храм са предивним иконостасом Ђорђа Крстића, са великим звоном, које је било до недавно највеће звоно у свим српским црквама. Код нас су у Чуругу говорили да у Новом Саду почиње литургија кад зазвони звоно у Чуругу. Да се толико далеко чује, а Чуруг је неких тридесет и нешто километара далеко од Новог Сада.
Дакле, нисам имао неки контакт са црквом, али имао сам стални доживљај Тајне. И ваљда у том пубертетском узрасту, су се многа питања интезивирала и негде кад сам био у војсци, то је дакле, први пут кад сам се одвојио од родитељског дома, осећао сам стално ако тако могу да кажем неку врсту глади. Немојте замерити што чу рећи, ишле су ми многе ствари од руке, и кад постигнем то што сам желео, осећао сам да ми то не само није довољно, него да остаје некаква празнина. Дакле, и кад сам изишао из војске био сам се уписао на археологију, и један младић из Чуруга је студирао теологију, отац Бранко Ћурчин. Он је сад свештеник у Новом Саду, и врло је активан у помоћи онима који су се уплели у мреже дроге.
Ми смо заједно покренули пројекат “Земља живих“. Негде пет кућа смо организовали у којима данас у четири од њих бораве младићи, који су имали и имају тај проблем, у једној бораве девојке, и он је највише од свих посвећен тој теми.
Дакле, он је студирао теологију и посјећивао сам га неколико пута тамо. И одједанпут сам помислио, ајде поред археологије, можда бих могао да пратим мало предавања на Теолошком факултету.
И сећам се, у једном тренутку сам био на предавању Митрополита Амфилохија.
Ја не знам шта се ту десило, али после тог предавања, ја сам осетио да је то то што је мени потребно. Да, та глад, коју непрестано препознајемо, а која се споља не види, није могао нико да примети шта се дешава у мени. Имао сам, да кажем неку нормалну животну динамику, и само се сећам, да када се то предавање завршило, ја сам осетио просто неки глас у себи који ми је рекао, “ти мораш да упишеш овај факултет“!
И заправо тада је све почело…”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
