Бира Бирка, па ћоравог Мирка

Пише: Емило Лабудовић

Што ми Срби умијемо да изаберемо, не умије нико. Кад би нам и најгори непријатељ бирао, не би нас „усрећио“ као што ми себе умијемо да развеселимо. И кад бирамо да поправимо претходни промашај, зацрнимо га да је за нокат горе. Чак и ћорава кока понекад убоде неко зрно, а ми, осим камена – ништа. Ако се за она прошла времена и наше изборне заблуде још и могло наћи оправдање у неискуству, изостанку демократске изборне праксе, мањку информација… наше злонапутање у избору „лажних царева“, још од Шћепана Малог, траје ево и у ово најмодерније доба. И сви Шћепани (лише ријетких изузетака) су нам све мањи и тањи. Више од три деценије парламентарне демократије новог доба, колико год она била „квази“, нијесу нам отвориле очи нити нас дозвале памети.

Прво смо, бирајући између Мила и Момира, изабрали Мила као већег Србина, јер је због „шаховнице“ замрзио шах. Недуго потом, Мића, који иначе о шаху нема појма, пригрли „шаховницу“ и све што она подразумијева. Онда смо „изабрали“ оног „ни узми ни потури“ Здравка, јер нам га је, као Србина  са дна каце,  Црква „топло“ препоручила. А он се, колико сјутрадан, толико преметну да га више ни Црква ни Срби нијесу препознавали, па нам је Темељни уговор потписао – Албанац. Потом смо се, као народ, опет нашли пред дилемом: Мило или Јаков? И под изговором „мањег зла и бледуњавијег Црногорца“, нагрнусмо као рој мува без главе и угурасмо Јакова у фотељу. А Јаков, док још није ни загријао фотељу, пљуну из све снаге на народ на чијим је леђима дојахао у зграду на Булевару Светог Петра Цетињског.

„Херој на магарцу (магарцима)“, рекао би непролазни Миодраг Буле Булатовић.

Након што је, брже чак и од црног Здравка, окренуо леђа дојучерашњим друговима и, жешће и од најжешће опозиције (лустер – ефендија да му позавиди), ударио дрвљем и камењем по њима и по Влади, само због тога што су коначно признали да у Црној Гори живе и Срби, и то у значајном броју, и да им припада право на парче торте зване власт, наш „лажни цар Шћепан од испод Острога“, ових дана направи корак напријед. Пардон – уназад. Јер  кад год ми Срби помислимо да смо у свом избору досегли дно, изненадимо себе и потонемо макар корак ниже.

„Наш“ и нашим гласовима устоличени Јаков, инсистирајући на што већој дистанци од политичких представника Срба и хватајући прикључак за будућу сарадњу „са свима, само са ДПС никад“, погледа нацији у очи и изјави да ДПС владавина и није била тако лоша, а да јој је највећи квалитет био у томе што је „одржавала добре односе са Хрватском“!? То што је та иста власт, у једном тренутку, дипломатске (а и остале) односе са Србијом свела на најнижи статус, практично их прекинувши, протјеравши, први пут у дипломатској истирији Црне Горе српског амбасадора (иначе етничког Црногорца од Оногошта града) – ником ништа. Важно је да су се све вријеме титрала јаја Хрватима, а Србија – е, то се, по Јакову, не рачуна. При томе, Јаков то изјави само пар дана након што му се „европски“ посланик те исте Хрватске, усред државе, нагонио миле мајке до девет кољена и припријетио „игленим ушима“ за улазак у ЕУ.

Заклевши се на Уставу да ће бити предсједник „свих грађана Црне Горе“, наш изабраник, не сачека честито ни да сване, очас отписа трећину „својих“ и завргну право Милу у загрљај. А све „у име демократије и у складу са својим уставним овлашћењима“! Мало сјутра. И, враћајући се опет Булету и његововом готово пророчком наслову да је „рат био бољи“, бојим се, жив нијесам, да српско „бирање“ као заблуда и самодеструкција још није стигло до дна, и да ми Срби и од најгорег умијемо горе. Само да нам се пружи прилика да бирамо.

П. С. Господине Јакове, „предсједниче свих грађана Црне Горе“, у своје и у име својих, одричем Вам тај статус. Макар опет изабрали и горег од Вас. А хоћемо. знам ја нас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: