Bio je Sveti Vasilije našeg doba: Nije korio već je vaspitavao!

Piše: Ljiljana Habjanović Đurović

Sećanje na mitropolita Amfilohija svakoga od nas čije je živote obogatio samo je po jedan kamenčić na mozaiku njegovog blistavog lika, koji već nalazi svoje mesto u hramovima, među likovima svetih.

Odlazak mitropolita Amfilohija doživljavam kao ličan bolan gubitak.

Poslednji put razgovarali smo u nedelju, 4. oktobra. Već nije bio dobro. Slabost mu se čula u glasu i dahu. I rekao mi je da nije dobro. Prvi put od kada ga znam, požalio se. I to me je uplašilo.

Ipak, poput svih onih koji ga vole, nadala sam se da će nam Gospod uslišiti molitve i da će ga ostaviti narodu kome je potreban.

Tokom arhipastirskog rada, boreći se beskompromisno i svim talentima koje je primio od Duha Istine, pokazao je ljudima da je borba za krst časni i slobodu zlatnu u svakom vremenu moralni imperativ pojedinca i uslov opstanka naroda. A sebe je potvrdio kao dostojnog naslednika Svetog Petra Cetinjskog i Lovćenskog Tajnovidca Vladike Rada.

U intervjuu za „Novosti“ 30. juna 2019. rekla sam da je, po okruženju u kome živi, po samopregoru, po odanosti narodu, po brizi o dušama svojih ljudi, po težini borbe koju vodi s protivnicima Srpske pravoslavne crkve, mitropolit Sveti Vasilije našeg vremena. Kada je to pročitao, rekao mi je: „Malo ste pretjerali…“ Događaji koji su usledili, potvrdili su moje uverenje.

Zahvalna sam Bogu što me je uputio na tog veličanstvenog čoveka, a njemu što me je prihvatio pod svoje duhovno okrilje.

Kada sam 2001. napisala roman „Petkana“, ostavila sam mu na portirnici Patrijaršije rukopis i pismo sa molbom da ga pročita i ukaže mi na eventualne kanonske greške. Dve sedmice kasnije zazvonio je telefon i čula sam: „Ovdje mitropolit Amfilohije.“ Srce mi je zatreperilo od radosti. Tokom razgovora rekao mi je da je napisao nekoliko redaka o knjizi, i da će mi ih, pošto putuje u Crnu Goru, ostaviti. A taj tekst! „Ljiljana je ovom knjigom prinijela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirisni ljiljan na dar.“ Mislim da nikada ništa lepše niko nije kazao ni o mojoj ni o nekoj drugoj knjizi.

Onda je došao Beogradski sajam knjiga, mitropolit je prolazio halom, ja sam mu prišla i predstavila se.

Tako je počelo još jedno njegovo duhovno usinovljenje.

Narednih godina čitao je sve moje knjige u rukopisu. Za neke od njih napisao je i predgovore. To mi je mnogo značilo. Znala sam, kada on kaže: „Lijepo ste ovo napisali“, kada kaže da je knjiga sva u duhu pravoslavlja, da sa njom mogu slobodno i pred Boga i pred ljude. Čitao je i rukopis novog romana „To je ljubav, slepa sila“, mada je bio avgust, a on okupiran presudno važnim poslovima i brigama. Stigao je i da u rukopis dopiše podatak o prisajedinjenju njegove rodne Morače Crnoj Gori.

Redovno je dolazio na Beogradski sajam knjiga i, ma koliko bio u žurbi, uvek bi došao na naš štand, jer je znao koliko će me njegov dolazak obradovati.

Kad pomislim na našeg mitropolita, navire mi bezbroj divnih i dirljivih sećanja.

Vidim ga na Cetinju, silazi sa Orlovog krša, a za njim ide malo stado – deca učesnici skupa Svetosavske omladine. Poziva me da pođem sa njima na gumno, sedamo, i on počinje da peva i tako uči decu staru pesmu „Razbolje se zorna Zorka“.

Vidim ga u Podgorici, vodi me kroz saborni hram koji još nije završen, pokazuje mi freske, pa silazimo u kriptu, tu gde sada počivaju njegove mošti. Zatim idemo oko hrama, pokazuje mi izdanak čudotvorne Nemanjine loze koji je doneo iz Hilandara i posadio, i raduje se što se loza primila, a ja znam da mi, govoreći o toj lozi, priča i o plodu – o vinu Svetosavlja kojim će se pričestiti duše žedne Boga.

Vidim ga na premijeri filma „Vi idite, ja neću“, koji je po njegovoj knjizi „Ljetopis novog kosovskog raspeća“ režirao moj sin Hadži Aleksandar Đurović. Posle projekcije izlazi na binu i govori o novom kosovskom junaku Milošu Ćirkoviću, koji je 1999. ostao sam u selu i petnaest dana branio svoju rodnu kuću od pripadnika UČK. Tu je i Miloševa majka, ona i mitropolit stoje jedno pored drugog, i dok odjekuje njegova omiljena pesma „Ječam žnjela“, čiji je tekst izmenio rečima nade: „Kad se Srbi na Kosovo vrate…“, svi prisutni ustaju. Mnogi plaču.

Vidim ga u njegovoj sobi u zgradi Patrijaršije kako mi pruža mandarinu i kaže: „Ovo je iz Bara“, i oboje znamo da je to poseban dar. Jer, on je te mandarine, koje mu je neko poklonio, doneo sa Cetinja da podeli ljudima sa kojima će se videti u Beogradu.

Vidim ga kako ulazi u naš dom i govori: „Što će pisac da pokloni piscu nego knjigu“ i pruža mi zbirka svojih pesama „U Jagnjetu je spas“. Ja čitam posvetu: „Ljiljani, jagnjećeg srca i uma“, i jedva zadržavam suze.

Vidim sebe u Rimu, pozivam ga i kažem: „Evo me pred crkvom iz vaše pesme“ (Santa Marija di Trastevere), i onda sedim na stepeništu i slušam ga kako se priseća dana kada je napisao tu pesmu.

Vidim ga kako mi daje blagoslov da svom molitvenom pravilu dodam molitvu tihovatelja i uči me da je pravilno izgovaram.

Vidim duhovnika koji od mene nikada nije tražio bespogovornu poslušnost. I koji nije korio već je vaspitavao.

Vidim prizor na Beogradskom sajmu knjiga 2007. Upravo je izašao roman „Zapis duše“, koji sam napisala po njegovoj želji. Štand je prepun ljudi koji čekaju da im potpišem knjigu. On se probija do mene, ja ga tek tada ugledam, skačem da mu celivam ruku, on me ljubi u čelo, kaže: „Nastavite! Nastavite!“ i odlazi, blagosiljajući sve prisutne.

Ali čim se završio Sajam, pozvao me je da dođem u Patrijaršiju. Kad sam stigla, ispričao mi je jednu priču: „Jednom su na magarca natovarili ikonu Majke Božje da je prenese u drugo mesto. Ide magarac, vidi ljude koji čekaju duž puta, padaju na kolena, pale sveće i krste se. I misli magarac kako je to divno što ga svi toliko vole i poštuju, pa podiže glavu, gord i opijen sobom. Kada je stigao na odredište, ljudi skinuše sa njegovih leđa ikonu Presvete, i poteraše ga nazad. A putevi prazni. Nigde nikoga da mu oda počast.“

Zaćutao je, i pogledao me je. Znala sam na šta je hteo da me upozori. „Ne brinite. Ja znam da sam jedan potpuno nevažan magarac“, rekla sam mu, kao da se zaklinjem. On me je dugo gledao u tišini „Dobro je da je tako“, rekao je najzad.

Ovo je samo delić mojih divnih i dirljivih uspomena vezanih za mitropolita Amfilohija. One najličnije sačuvaću samo za sebe.

A sećanje svakoga od nas čije je živote obogatio samo je po jedan kamenčić na mozaiku njegovog blistavog lika, koji već nalazi svoje mesto u hramovima, među likovima svetih.

(Magazin “Pečat”)