• Насловна
• Поглед

Билансно самоубиство Бранка Ћопића

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Постали смо народ без својих Десница, народ безпречански. Одрасли смо дјетињством у којем нема дједа Рада и стрица Ниџа и мајке Соје. Има других некрштених имена. Каква дјетиња лица у нама расту. И како онда можемо разумијети страшну и дубоку љубавну исповјест, запалу у једној реченици Бранкове опроштајне поруке, упућену његовој жени Богданки: И Цица, Бог је убио дабогда!

Бранко Ћопић; фото: bljesak.info

Пише: Борис Б. Брајовић

У првомрачју боје дједовог гуња првог дана средопосне недјеље велике Четрдесетнице на празник преноса моштију светог Никифора Цариградског, уз топли развигорац што се с раног прољећа јави, тек да заголица на боље вријеме које ће доћи, високи див од десет метара ступио је на спољни парапет савског моста, на замишљени бињекташ са којег ће се џилитнути натрен касније.

Тежина његовог уморног бића и привлачност земљине силе учинили су остало. Све је брзо прошло. Није успио или није желио да затвори очи, да се сакрије жмурећи као што је често чинио у дјетињим подгрмечким данима кад би се појавили натмурени навиљасти облаци иза којих су хитро долазиле рогуљасте муње плашећи једнако и овце и чобане. Нема страха кад се иде Богу на истину.

Двадесет шестог марта 1984. године није отишао само најхрабрији партизански првобјежанац Бранко Ћопић већ и један фантастични свијет и вијек „кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан“. Али тај свијет хадучких пећина, лисичјих лога, змајева, вила, дивова, патуљака, вампира, јунаке, чаробњака и ратника ако ћемо право није ни постојао. Само ако сте дијете можете вјеровати у тако нешто. Али оно што је у физичком свијету немогуће у духовном је не само стварно већ и једино постојеће.

Само дијете не мијења оно што се није десило оним што се догодило, већ су то за њега полови једне стварности који заједно сапостоје у сваком догађају, као неке духовне двојнице који ће тек са зрелим добом засвирати о милости игре дјетињства у којој је све присутно а само оно што се сад пројавило већ у следећем тренутку могло би бити и другачије, стварно другачије.

Блажени Августин ће у својим потресним Исповјестима завапити Богу: “реци ми да ли је мом дјетињству претходило неко моје већ умрло доба”.

Колико тих доба слило се у хашанском дјечаку који је са свима нама то искуство свијета без маски несебично дијелио, свијета природе живота у којој су све разлике неважне и споредне и у којој је једино важан био суд његовог дједа Рада о њима. А он је увијек био светачки благ и праведан, било да се односио на разобаданог Сивоњу или грмечка спадала или лопове од сваке руке. Говорио је стоичком мудрошћу: „Шта ћеш, без рада и лопова нема живота“.

Недостаје нам дјед Раде данас и његов суд о нама о нашим лоповима из тужилашта, о корумпираним судијама, о поквареним управницима затвора и пошта, о бијесним министрима и министаркама, о лажикомитама о предсједницима Академија. И могу замислити како би то било да је данас Ћопић са нама и да нам понови своју приступну бесједу коју је изговорио у Српској академији наука и уметности када је постао редовни члан.

Тада је умјесто ријечи захвалности и пригодног говора прочитао своју приповјетку Дане Дрмогаћа. Прича о познатом личком бојџији и аваници, камарату његовог дједа Рада са којим је у младости базао за овцама и играо се клиса и „крмаче“. О оном љутом пречанском хајдуку чијих смо се потомака одрекли чим смо као народ стасали.

Постали смо народ без својих Десница, народ безпречански. Одрасли смо дјетињством у којем нема дједа Рада и стрица Ниџа и мајке Соје. Има других некрштених имена. Каква дјетиња лица у нама расту. И како онда можемо разумијети страшну и дубоку љубавну исповјест, запалу у једној реченици Бранкове опроштајне поруке, упућену његовој жени Богданки: И Цица, Бог је убио дабогда!

На почетку ове опроштајне поруке себи се обраћа у другом лицу као неком лику из својих прича и пише: Сам је крив за своју смрт.

Али није отишао усамљен већ испраћен у најдужој српској колони оних чудних бића, милосница, чума, бабица, шумских мајки, змија чуваркућа, јунака и хајдука, покајаних лопова, нововјераца и коњоводаца. Сустигли га први пут на савском мосту и није имао куд и он је у тој игри појурио са њима за собом, тог зачараног прољећнег поподнева. Неко је у маси још успио да му у лету добаци последњу мудрост: „Што дужи живот, и синџир дуљи, и још све тежи, земљи те вуче“.

Прочитајте још:

Борис Б. Брајовић: Владика Атанасије – Прича о слепцу и мутавом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: