Biković: Rusi umiju jedni za druge da se bore, a mi jedni protiv drugih

Glumac Miloš Biković kazao je, da ono što jedan narod čini narodom nije teritorija, nije prirodno bogatstvo, već snaga kulture, duhovna snaga.

„Dakle, sve ono što je nevidljivo. Mi možemo svoj život da nastavimo kao Rumuni ili Grci i ništa se u našem životu bitno neće izmeniti, osim što ćemo nestati. Nemoguće je odreći se onoga što ste zaista vi“, kazao je Biković u intervju „Iskri“.

Takođe, Biković je govorio o srpskoj prošlosti i stvarnosti, i o tome kako je primio vijest da će lično od presjednika Rusije Vladimira Putina dobiti Medalju Puškina.

Koliko se suštinski razlikuju Rusija i Srbija?

„Pitanje je šta je za vas suština. U tom nekom dubokom poimanju realnosti, mi smo praktično isti. Ne postoje neke velike razlike zbog kojih nismo jedan narod, već bratski narodi, a te razlike su mentalitetske. Kod njih postoji jedna ključna razlika, nešto što kod nas ne postoji, i zbog toga su oni najveća zemlja na svijetu, a mi smo razdeljeni sa tendencijom da se još više razdijelimo – oni umijeju jedni za druge da se bore, a mi jedni protiv drugih. To je ključna razlika. Kod njih nema onog našeg „Ti ćeš mene da učiš!“, „Ja sam najpametniji.“ i oni imaju neku moć pokajanja. Imamo i mi, ali ne u toj meri. Mi smo na ovo zaboravili. Možda je to razlika, a možda i nije. Govorim kako meni sve to izgleda“, ocjenjuje Biković.

„Izvan granica realnosti“, „Sluga“, film koji snimate o Tesli, sve su ovo veliki projekti i sigurno ogromni glumački izazovi. Ali, šta je to u vama što vas tjera da mijenjate prostor i vrijeme? Da li vam sadašnje ne odgovara?

„Na to gledam sa druge strane. Volio bih da se bavim stvaralaštvom i samim tim čovjek je pozvan da bude koautor ovoga svijeta. Nije ga Bog pozvao da samo tu bude, obitava, troši resurse dok ne nestane i sam se pretvori u neki od resursa, već je pozvan da osmišljava svijet i onda postaje bogolik. Zbog toga mislim da je svaki čovjek pozvan na stvaralaštvo čime god da se bavi. Nebitno je da li on sortira knjige u biblioteci, da li je saobraćajac ili se bavi umetnošću. Uvek čovek može biti kreativan“, kaže Biković.

Zašto smo mi jedan od onih naroda, ako još neki takav postoji, koji se svog najvećeg mita o Kosovu odriče kao nečega što je balast i korak unazad, kao nečega što je prijetnja napretku? Ima li budućnosti bez prošlosti?

Naravno da nema budućnosti bez prošlosti. Ono što jedan narod čini narodom nije teritorija, nije prirodno bogatstvo, već snaga kulture, duhovna snaga. Dakle, sve ono što je nevidljivo. Mi možemo svoj život da nastavimo kao Rumuni ili Grci i ništa se u našem životu bitno neće izmeniti, osim što ćemo nestati. Nemoguće je odreći se onoga što ste zaista vi. I kad bi čovek pokušao to da uradi, ne bi mogao, a ako može, onda nikada nije ni imao ono čega se odrekao, jer ako to nešto nije sastavni deo njegovog bića, lako mu je da se toga odrekne, naglašava Biković.

Pored brojnih uloga koje si igrao, kako si se snašao u ovoj ulozi koproducenta u filmu „Južni vetar“?

„Moram da budem iskren i priznam da je najveći dio posla uradio Miloš Avramović. Bilo bi nefer to ne pomenuti. On je dugo sanjao ovaj film, dugo ga je spremao, pisao je scenario, režirao i sve izneo na svojim leđima. Ja sam ušao kao koproducent kasnije kada sam već dobio ulogu i kada sam shvatio da moji angažmani oko filma nadilaze ulogu glumca. Odmah sam razumio, kako bi se film desio, da svi mi moramo da damo veći dio sebe nego što je to uobičajeno. Drago mi je što je ovo moj prvi producentski korak“, ističe Biković.

U Moskvi igrate u pozorištu koje se najčešće vezuje za velikog Stanislavskog. Kako izgleda igrati na jeziku koji vam nije maternji?

„Nikada nisam imao toliku tremu kao kada sam prvi put igrao na sceni MHAT-a (Moskovsko umjetničko pozorište), zbog toga što su nas učili da je to jedno od svetilišta moderne glume, jer tamo je izveden Čehovljev „Galeb“, tamo je radio Stanislavski. Možda još jedino „Gloub teatar“ ima tu vrstu aure. Zaista sam imao veliku tremu, jer su tamo igrale sve moskovske zvijezde. Tada smo igrali smo scene iz holivudskih ljubavnih filmova. Voloo bih da se vratim na tu scenu“, naglašava Biković.

Za nekoliko dana biće vam dodeljena Medalja Puškina, jedno od najvećih umetničkih odlikovanja u Rusiji. Koliko znam, jedino veće priznanje je titula „Narodnog umjetnika Rusije“. Rano ste počeli sa ozbiljnim nagradama. Koliko mladost pomaže u vašem poslu, a koliko odmaže?

„Pomaže mi tako što mogu da radim 20 sati dnevno, a odmaže tako što starost neću ni dočekati ako ovako nastavim. Naravno, nagrade znače. Velika mi je čast što će mi tu nagradu Putin lično uručiti“, ističe on.

S obzirom na to da će vam ovo visoko odlikovanje 4. novembra dodeliti Vladimir Putin – kada biste mogli nešto da mu ispričate o Srbiji, a možda i budete imali priliku, šta bi to bilo? Šta je to što smatrate da bi on o Srbiji morao znati, a što bi bilo dostojno trošenja vremena najmoćnijeg čoveka na svijetu?

„Ne verujem da on nešto o nama ne zna, ali iskoristio bih priliku da porazgovaramo o tome kako možemo unaprediti saradnju u oblasti kinematografije. Pokušao bih da iznesem neke konkretne predloge koji bi sistemski pomogli našim filmovima da izađu na rusko tržište i samim tim nama obezbedili jednu trajnu opciju za disanje pošto je stanje naše kinematografije neizdrživo, jer je neodrživo. Svaki film je u startu gubitak, jer mi nemamo tržište. Kada bi se rusko tržište otvorilo intervencijom ruske države, onda bi naša kultura, i naša kinematografija, potpuno drugačije izgledala“, kazao je Biković.

Postoji li nekakva šansa da se život u punom sjaju vrati na film kao u slučajevima Felinija, Tarkovskog, Kusturice?

„Vi ste sada spomenuli nekoliko genija. Pitanje je da li je to sistem koji porađa genije ili je prosto u pitanju bio takav momenat. Mislim da takvi ljudi i danas postoje. Ono što mi treba da uradimo je da omogućimo mladim ljudima da dođu u priliku da prave film, a onda ćete imati priliku da se neki mladi Kusturica danas pojavi i da napravi opet „Sjećaš li se Doli Bel“ ili nešto slično“, zaključio je Biković.

Izvor: Iskra