Биће скоро пропаст свијета
1 min read
Пропаст свијета, илустрација
Пише: Дарко Прелевић
Не можемо да се ових дана не запитамо улазимо ли у финале историјске драме и да ли је на позорници већ у току генерална проба “краја”.
У филму Александра Петровића, “Биће скоро пропаст света”, други стих истоимене пјесме по којој је филм и добио име, каже:” нек’ пропане није штета”.
Није баш тако,била би штета.
Сам аутор признаје да кад је правио филм, мислио је на “Зле духове”. Кад је Достојевски инпирација а Саша Петровић извођач радова, крајњи резултат је ремек дјело.
Статистика говори да се на дневно роди око 370.000 беба. Та иста статистика говори да сјутрашњи дан неће дочекати око 150.000 људи од којих око 20% умре од глади. Највећи дио њих има усуд да мјестом рођења, без обзира на сопствене могућности, никад не добије прилику да достојанствено живи.
Истовремено, у редовним околностима, без пандемије или других пошасти, на данашњи дан би ко зна колико људи стајало у редовима за најновији iPhone, нови модел NIKE патика или би били нервозни што им сервирани бифтек у ресторану није средње крвав.
Нажалост, поред глади ту су неизбјежне болести, ратови, саобраћајне несреће, убиства….
Људска глупост, таква каква је, аутентична и непресушна, је најзначајнији чинилац ове сурове статистике.
Није баш могуће да будемо савршено пажљиви, концентрисани и промишљени у сваком тренутку. Не морамо чак ни да будемо непосредни произвођачи глупости, довољно је наћи се у датом тренутку на датом мјесту, кад једноставно није требало, и постати невољни судионик нечије туђе представе.
Памтим перформанс пијаног резервисте у једном кафићу, који је иначе и у ријетким моментима тријезног стања био крајње агресиван (претпостављам да је била 1992. или 1993.). Држао је уперену аутоматску пушку у мог пријатеља и мене, све је то трајало читаву вјечност а онда неким чудом одлучио да му је довољно забавно да шаржер истресе у таблу на спољашњем зиду кафића. Језив је осјећај, много више немоћи него страха у таквим моментима, кад чекаш да ли ће “судија” да ти буде умоболник, који има очи, уши, руке, ноге као свако нормално чељаде а заправо није чељаде.
Прави омаж људској глупости која доводи до трагедије је један од филмова који често гледам , “Јужњачка утјеха”.
Одред од девет припадника Националне гарде је на војној викенд-вјежби на мочварном терену Луизијане.
Наоружани су само маневарском муницијом, уз само један оквир бојевих метака. Залутају у мочвари, па им се учини да су пронашли спас кад су угледали кануе који припадају локалним становницима Кајунима – потомцима канадских Француза. Одлуче да узму чамце, што изазове бијес међу локалним становницима. Један од територијалаца запуца, јер зна да никоме не може наудити, али то Кајуни не знају. Оно што знају – имају непријатеља на својој територији И почиње рат до истребљења.
Заповједник одреда гине, па се онда, као и у животу, намећу неформалне вође, које имају какав такав план и преузимају одговорност.
Крајњи исход је да због бесмисленог пуцања маневарском муницијом, на крају сви гину осим двојице најпредузимљивијих и најинтелигентнијих.
Филм, осим што је посвета глупости, има и другу универзалну раван. Сусрет двију култура на тлу домаћина, при чему се гости бахато понашају, неминовно производи сукоб.
Волтер Хил је за сваки свој филм тврдио да је вестерн – па зар овдје Кајуни нису Индијанци а гардисти каубоји?
Непоновљивој атмосфери и високој тензији током читавог филма јак печат даје непоновљиви звук гитаре Раја Кудера.
Морамо коначно да се запитамо како овај наш свијет још увијек постоји и опстаје упркос толикој количини немара , себичности, безобзирности и лудила, особито оних који се питају о судбини свијета и чија глупост може да буде терминална.
Тешко је пронаћи рационалан одговор на ово питање.
Претпостављам да ми се одговор сам казао, приликом посјете Хиландару. Ту важи више него на било којем другом мјесту неки други, узвишени, божји поредак и божји закони. Ту сви наши монаси све своје вријеме у будном стању проводе у непрекидним молитвама. Моле се за све и за оне зле, незахвалне, похлепне да приме божју благодат и постану бољи људи….
Тако држе равнотежу и противтег су свим “злим духовима”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


dvadeset prvi vijek a čovjek čovjeku zvijer, jedino da se vratimo u prvobitnu zajednicu