Besjeda Patrijarha Pavla u Prebilovcima 1991. godine
Patrijarh Pavle
U Prvom svetskom ratu jedan prost ฤovek, preลก’o je Albaniju i sve one nesreฤe kao vojnik. I kad je poฤela solunska ofanziva, on u prvom borbenom redu bude ranjen i mora u bolnicu.
Poลกto je bio lakลกe ranjen u ruku, predadu mu jednog Bugarina zarobljenika, kad veฤ ide u Solun da ga preda tamo u komandu kao zarobljenika. I kako su silazili sa poloลพaja prema Solunu, Bugarin je zanemog’o. Ne moลพe dalje. Ko zna kad je jeo, kad je odmar’o? Sada je i zarobljenik i da li ฤe i kada izaฤi i videti ikog svoga. Noge otkazale, dalje ne moลพe. Srbin, ranjeni vojnik, siฤe sa konja i pomogne Bugarinu da se uspe na konja. Uzme za voฤice i poฤe dalje. Naiฤe vojvoda Stepa, iz komande iz Soluna na front. Pogleda: Bugarin na konju, Srbin ranjeni vodi konja.
– Jel’ bre, veli, vojniฤe, kako to, ti peลกke a Bugarin ti na konju?
– Gospodine generale, evo ja sam ranjen, moram u bolnicu, a on mi je predat da ga predam tamo u komandu kao zarobljenika. Zanemog’o, ja mu pomog’o da se uspne na konja, pa ฤe da kaลพe: on zarobljenik, ja ranjenik, neprijateljstava viลกe nema. Sad smo samo ljudi.
To nije samo viteลกtvo, to nije samo otmenost. To je neลกto nesravnjivo dublje. To je ono ฤime smo, kaลพem, ostali do danas ลพivi pred Bogom ลพivim, ali kao ljudi Boลพiji. E, o tome se radi. Nismo mi, kaลพem i ponavljam, ovce za klanje, pa kolji i bacaj nas u jame. Kad je puลกka, puลกka ti je, puลกka mi je, pa kome Bog i sreฤa. Ali da mi goloruke ljude, zato ลกto su bili roฤeni i niko ih nije pit’o, ‘oฤe se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemciโฆ
Niti imamo krivice ลกto smo roฤeni u ovom narodu niti zasluge. Ali, da li ฤemo postupati kao ljudi ili kao neljudi, to zavisi od nas i to Bog od nas oฤekuje. E, da uvek budemo ljudi, nikada neljudi.“
Sveti oฤe Pavle, moli Boga za nas!