Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бидимљанско-никшићки Методије служио је са свештенством, на празник Преподобномученице Параскеве Римљанке, у петак 8. августа 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном празнику, у селу Горње Заостро, код Берана.
У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја.
Након одслуженог парастоса страдалим официрима, подофицирима, војницима Краљеве војске у отаџбини, владика је пререзао славски колач.
Сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Високопреосвећени Митрополит Методије, честитајући славу цркве Преподобномученице Параскеве, у Горњем Заостру.
Његову бесједу преносимо интегрално.
„Срећна слава овог дивног храма, можда малог овако спољашње гледано и архитектонски, али великог по ономе ко се око њега сабира, још већег по ономе шта се у њему савршава – Свете Божје тајне, а гдје је Бог и Његова благодат од тога нема ништа веће. Без Бога, ни преко прага, без краља, ништа не ваља, то су наши стари знали да кажу, а онда, последњих 80 година, од кад више нема краља, није толико проблем што више нисмо били оно што су били наши стари и што наша земља није имала онакво уређење и поредак какав је имала прије, тог несретног Другог свјетског рата. Највећа трагедија и полом овог народа јесте што се убијала душа овога народа цијелих 80 година, а ево не престају ни данас са својим менторима да уништавају све оно што је свето и честито у овом народу, све оно што је темељ овог народа – традиција, вјеровање, историја, они који убијају душу овог народа, то је највећи геноцид“, казао је Владика, додавши, по ријечима Господњим из Јеванђеља, кад Господ каже, храбрећи своје ученике: Не бојте се оних који убијају тијело.
„Војводи Павлу и Драгољубу су убили тијело, али им нису убили душу; но, Бојте се онога који може, и има власт, и душу погубити у пакао огњени и у пакао вјечни. Дакле да се бојимо Бога, да се молимо и све учинимо да нам нико и ни под коју цијену не дозволимо да нам убије душу, традицију, биће овог народа. Овдје, ове године и све више се, из године у годину, овдје, колико можемо да видимо, ове неколике године, сабирамо. Било је, увијек, овдје неко ко је долазио и Богу се молио, али најбоље ћемо се сачувати у саборности“.„Света Петка коју данас прослављамо Римљанка, она је била хришћанка у тешко вријеме незнабожачких царева, нешто слично као и ове протекле деценије, које су прохујале, а и данас репом својим шибају и наше вријеме по овим просторима, када је Црква Божја и име Христово гоњени. Она је исповједала храбро, љубећи Бога своју вјеру свуда по Риму, чак је и цар звао да је ласкавим ријечима убиједи да промијени ту своју љубав и вјеру коју има. Нудио јој је овоземаљско царство и благо, успјех и положај, али онај кога се и коме се срца само једном косне благодат Божја никад више неће пристати да је замијени низашта за било шта у овом свијету. Све ће ово брзо проћи. Они који су дизали у ваздух и цркву посвећену свештеномученицима Јоаникију Митрополиту и свештеницима, који су побијени на путу за Зидани Мост када им је блажене успомене Митрополит Амфилохије дизао храм у славу Божју, а у спомен њиховог страдања, исповједништва и мучеништва, онда су били, као и данас поједини што имају још у траговима су остали од тога времена, који забрањују да се помиње име, и стављају и означавају обиљежја највећих људи овог краја, који су све у свом животу дали за свој народ и за своју отаџбину, а на крају су крунисали то давање и својим животом“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.Подсјетио је да је војвода Павле, који је родом из Параца, у Љешанској нахији, рођен у Подгорици гдје му је отац службовао у Старој вароши, те да је, рано оставши без оца, с мајком је дошао у ујчевину, у Васојевиће у Беране.
„Ту је одрастао, али знајте, многи су завршили војне академије и били официри, али је мало оних који су били надахнути као војвода Павле, тако храбри и велики витезови славни које су поштовали не само они који су с њим ратовали и његови савезници, већ и његови противници. А како се и чиме он надахнуо? Био је код ујака, који је био код војводе Вука, ратник, четник у овим ослободилачким ратовима када смо се од отоманске империје ослобађали Србију, Црну Гору, ова брда, Стару Србију и Македонију. Тај његов ујак са Војином Поповићем, великим официром ратником којег су звали војвода Вук, под његовом командом је ратовао и био је велики јунак, а после Првог свејтског рата, кад је војвода Вук погинуо на Кајмакчалану са већином својих бораца, један од оних који су остали био је ујак војводе Павла који га је подигао и надахнуо том славом српског витеза и српског јунака“.
„И онда ништа друго, ниједним другим путем није могао поћи мали Павле Ђуришић него путем славних својих витезова, јунака српских и ратника. Завршио је академију, постао официр и одмах се вратио из Сарајева у Беране да овдје службује прије Другог свјетског рата гдје га је Други свјетски рат и затекао. Први је подигао устанак заједно са својим народом против окупатора и ослободио је Беране, ослободио је Рашку област, Санџак од Талијана и борио се све вријеме довијајући се како српски живаљ и свој народ на кога су зинуле але са свих страна да га збришу и прогутају, да га одбрани и он је то и урадио. Не би увета српског било овдје, то говоре чак тамо и ова браћа наша, преко брда према Фочи, према Пријепољу, Прибоју, Чајничу, Рогатици, нигдје увета српског не би било, све би усташе поклале са својим улизицама у Ханџар дивизији, који су им служили, као што су овуда убијали и клали, да није стао у одбрану свог народа“, рекао је Митрополит Методије, наводећи да је војвода Павле завршио као што завршава сваки честити, поштени јунак свог племена.
„Страдао је са својим народом, на највећем стратишту – Јасеновцу, највећем граду под земљом, српском. Ту је своје кости оставио, не зна му се гроба, ни мрамора, али његов дух напаја овај народ. Јуче су честити Добрашиновићи на својој земљи, овдје, поред цркве, подигли њему споменик који од 2002. године дижу у ваздух титоисти и њихови наследници. Не дају да се помене име српско овдје и онога витеза који је српски народ бранио. Та честита кућа, жао ми је што су сами то радили, што нису заједно са мном. Вјероватно се боје, немају повјерења да их неко не изневјери, не остави, а ја им сада овдје кажем и свима вама поручујем, тај споменик војводи Павлу ја ћу га у цркву ставити, па нека сруше цркву, а онда ће доћи тренутак када ће се његов споменик, који су синоћ дошли, под окриљем мрака, са свом силом и наоружањем и механизацијом да га руше и само је Бог спасио и дао те су два свештеника наша била ту и молили их да сачекају, да дођемо да се окупимо, да нам тако славу не присједају овог светог храма и села. Прошла су та времена, не бојимо се ми више ни силе, нити смо се кад бојали, поготово не данас, силе њихове која не може ни ред на улице ове земље да уведе, а не дошли по овим главицама да руше споменике највећих српских витезова“.
„Они су дошли да испуне наредбу нечију. То раде млади момчићи, пресвучени у фина одијела која су заузели високе политичке и државне позиције и мисле да са тог мјеста могу да раде како они хоће и мисле. А овај народ који се овдје сабрао и цјелокупни српски народ, који у својој души и срцу давно подигао споменик овом великом војводи коме они хоће да руше. Никад га неће моћи срушити, јер што више вријеме пролази све је веће име и слава, и генерала Драгољуба и војводе Павла. Да се они не би над нама јуначили овдје по директивама тих грађанских, углађених, омивених, финих европејаца који им дају та решења и шаљу их овдје на овај народ, могли су можда овом селу нешто помоћи, нешто друго доприњети и дати, а не да дођу са силом да руше и да разарају“, констатовао је Архиепископ и Митрополит Методије, додајући:
„Ми ћемо овај споменик ставити у цркву, а доћи ће вријеме, не само што ћему се овдје подићи, брзо ће то вријеме доћи, споменик него ће дати Бог и усред Берана, гдје му је мјесто, у центру града да се дигне великом војводи, који је овдје одрастао, који се овдје подигао, који се овдје напојио и надахнуо витештовом и јунаштвом својих славних предака. Њему је Беране све дало, он се ту и формирао зато га је првог и ослободио и зато је до последњег свог издиханија бранио и чувао српски свој народ напаћени. Најважније је од свега да смо саборно и заједно сви, ово нека нам буде наук. Нема оних који раде сами за себе појединачно, све морамо радити саборно. Ову цркву, ево, већ је добила један пуно љепши лик и изглед, она није освештана, ево 20 и више година како се гради, а већ је почела да пропада. То нам је наук да одавде све извире. Не можемо прво ићи на главицу, овдје се прво моли у овој цркви да Господ да своју благодат и да Његов благослов сиђе на нас, да се овдје и нигдје друго у Његово име сабирамо, а онда ћемо овдје да правимо и трибине, и симпосионе, и да доводимо велике, еминентне, знамените историчаре , људе од науке и да овдје крене та прича и да се једном, напокон, те титоистичке лажи на којима овдје цјелокупно ово вријеме од како је прошло до данашњег дана, на томе темеље бивствовање у ова несретна држава измучена и овај измучени народ“.
Кад, по ријечима Високопреосвећеног Митрополита, обасја свјетлост истине све, само по себи, као врхунац тога сам ће се указати његов споменик овдје.
„Најбитније је да будемо слични њему, да будемо вјерни своме роду, да знамо да смо Срби, да смо православни. Раскомадаше нас. Многи данас овдје који су нас највише, тих година протеклих и ратова, клали из нашег су корјена. Спремно чекају као улизице било коју империју да прође овим, просторима па да им се ставе на услугу, а ми ако се не будемо сабирали, неће остати ни камена на камену од нас, а не споменик Павлов. Дакле, прво тај споменик утврдити у својим срцима, овдје се сви окупљати око светиње. Кад је служба, тад се моли Богу, кад се сједи под шатором или негдје у другом друштву на другом мјесту, онда се прича, пјева и на други начин дружи. Овдје, увијек кад се саберемо, запамтите, ко не жели да се моли нека сачека па нека дође после Литургије, коме није до молитве, а без молитве нам нема спасења. Нема нам спаса и једино сабирање у име Божје ће нас оставити овдје на овим просторима да трајемо као што су трајали наши свети преци“.
„Бог вас благословио. Поздрављам одавде Вујадина, он је кум славе, који је притворен 72 сата. Нека, то нам је добро, то нам је за наук. До јуче су притварали и Митрополита Јоаникија са осам свештеника у Никшићу, па су приводили и блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Дизали су у ваздух цркву на Пардусу, хоће да руше сад овај овдје споменик, а највише су, више него експлозивно-минским средствима дизајући у ваздух објекте, дизали својим лажима, истину у ваздух овом народу који живи овдје на овим темељима и на овим просторима. Али, ја вам кажем, само паметно да се окупљамо овдје, све већи сабори да се дешавају и да се окупљамо и да овдје правимо велике симпосионе, предавање, трибине у славу и част великих српских витезова, и мало по мало, док се народ пробуди, кажем вам, неће му само овдје бити споменик него, ако Бог да, и у центру Берана“, закључио је Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
СЛАВА И ХВАЛА ГОСПОДУ БОГУ
ДА ТЕ ЈЕ ОБИЛНО ДУХОМ СВОЈИМ СВЕТИМ ПРЕОСВЕТИО И ДОБРИМ РАВНОАПОСТОЛОМ ХРИСТОВИМ ПО МИЛОСТИ АРХИЕПИСКОПОМ УЧИНИО И НАМА ГРЕШНИМА ДАРОВАО МОЛИТЕЉА И ЗАСТУПНИКА, УЧИТЕЉА И ВОЖДА. СЛАВА БОГУ И ХВАЛА ЗА СВЕ! ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ, СЛАВА И ХВАЛА ВЛАДИКИ И ОЦУ НАРОДА АМФИЛОХИЈУ ШТО ТЕ ЈЕ МОЛИТВОМ ПОЗНАО! ДОСТОЈАН! ДОСТОЈАН! ДОСТОЈАН! ВЛАДИКО СВЕТИ!
НА МНОГАЈА ЉЕТА! МНОГАЈА ЉЕТА! МНОГАЈА ЉЕТА!