Беркуљан: Колико Министарство културе има „званичних истина“ о крађи из Народног музеја
1 min read
Некадашњи Владин дом у ком су одржаване Народне скупштине на Цетињу у краљевини Црној Гори, а данас Народни музеј
Александар Беркуљан, дугогодишњи радник Народног музеја Црне Горе поднио је цетињском основном тужилаштву кривичну пријаву против лица из Министарства културе због сумње у фалсификовање и изношење нетачних података у извештају о реализацији закључака Владе Црне Горе. Овом кривичном пријавом обухваћен је и члана државне комисије историчара Славка Бурзановића због сумње да је злоупотребио положај и службена овлашћења. У разгову за портал ИН4С Беркуљан је истакао да ћутање и фалсификовање података о музејским мањковима и проблемима постоји од доба комуниста из 1967.
Шта очекујете од тужбе коју сте поднијели против лица из Министарства културе, међу којима је и члан државне комисије историчар Славко Бурзановић?
-Очекујем да се барем неко замисли. Јер, каква је сврха „извјештаја“, поготово оног Државне комисије, ако се он не чита или се умјесто њега на Влади, под изговором „пословничке праксе“, прелистава доставља прерађевина, односно „резиме“ који физички и није много краћи, из којег су уклоњени једино подаци у вези са 5000 недостајућих јединица оригиналне историјске грађе, оружју из Историјског музеја за које постоји полицијски досје, топовима који су били превелики да би се „сакрили“ у фиоку и недефинисаном броју јединица регистратурне грађе, која може прећи бројку од пар хиљада. Значи, битно је све, али не и могућих 7000 историјских униката са прилично габаритним предметима.
С друге стране, шта значи категоричка тврдња члана Државне комисије на конференцији за штампу да „све информације које циркулишу о мањковима нијесу основане“, без смишљену дезинформацију, поготово ако у извјештају РК, који су сами писали и окачили на сајт Министарства културе стоји супротно. Иначе, два званична комисијска изјашњења о масовним мањковима добијена су легалним путем, поштујући процедуру коју је Држава комисија сама наметнула, али очигледно они могу да пишу једно, а причају друго без проблема и да се нико не запита како то, а камо ли затражи одговорост? У таквој технократској „каскади“ губи се смисао чињеница од извјештаја до извјештаја, као и конкретни подаци о мањковима. Бројке и врста недостајућих музеалија би требало да у овом случају буду примарна ствар, ако се већ толико кунемо да нам је стало до „праве истине“. Чак је и у „Радном задатку“ ревизионих комисија макар формално наглашена улога „информисања јавности“, па се питам да ли је ово тај „начин“ о којем причају. Уосталом, ни Јурићев извјештај не говори о свим „мањковима“, које су забиљежиле ревизионе комисије. Поготово за Умјетнички музеј.
Од када по вашем мишљењу траје цио овај процес око фалсификовања и изношења нетачких информација?
Проблем ћутања и фалсификовања података о музејским мањковима и проблемима генерално постоји од када је 1967. године питање отуђења музејских предмета по први пут покренула Телевизија Титоград. Тада је јавност први пут сазнала дио приче, бивши директор Димитрије Кривокапић је написао прилично темељит извјештај, на основу онога што му је било познато, али је захваљујући механизмима власти и поготово због интереса утицајних појединаца убрзо све стало. Ствари постају јасније када се дође до имена, која помињу бивши директори Александар Пријић и Станислав Рако Вујошевић. Јер, примјера ради, оних 5000+ докумената из Историјског музеја однијели су пуковник Вушовић и мајор Брајушковић са Војно-историјског института у Београду, затим Стане Делевић и из ЦК Црне Горе, а остало Јагош Јовановић и Спасоје Дурковић са Историјског института. Јовановић је однио и књигу музејског инвентара, на што се Вујошевић посебно жалио. Слично је са намјештајем и много чим. Још 1964. у пописном инвентару наведен је „отпис“ по основу пљачке, поклона и сл. 894. комада дворског посуђа, а 1968. таксативно пописано 680 комада мањка тих предмета. Него, то је само детаљ, који нема везе са раније отуђеним 3992 комада златног и сребрног посуђа.
Током осамдесетих посланик Гојко Килибарда се обратио скупштини по истом питању, састављена је комисија која је констатовала око 4600 предмета мањка, али извјештај никад званично није објављен. У комисији су, поред осталих, били Анђе Капичић, члан Државне комисије и Александар Чиликов, њен бивши предсједник. Извјештај се тек касније помиње у књизи о пљачки културног блага Југославије.
U svojstvu clana „drzavne komisije“ upravo je dr Slavko Burzanovic i postavljen da se sve zataska. Sta da drugo ocekujete? Ne zanosite se, sve je okruglo pa na cose. Na kraju ce biti „da nista ne nedostaje“!?
KRASTI SVOJU ISTORIJU A ZAKLINJATI SE SVOJOJ DRŽAVI JE NAJVEĆE LICEMJERSTVO .KOLIKO JE MOJIH PREDAKA I SADA RODJAKA POLONILO MEDALJA , ORUŽJA I DRUGIH PREDMETA MUZEJU ŠTO SU IH NA SABLJU STEKI DA BI SE SVIJET UVJERIO KAKO SU TO TEŠKA VREMENA BILA I KAKVI SU VITEZI OVOM ZEMLJOM HODILI DA BI FUKARA SADA RAZNOSILA TAKVO BLAGO.SVE JE OVO JAD I ČEMER.
е то је патриотизам – све што се не уклапа у данашњи образац треба нестати