Беранска аеродромска голгота
1 min read
Фото – из албума Драгана Вековића, кућа Вековића која је срушена
Пише: Милија Пајковић
Све је започело двадесетдеветог априла 1925. године када је на зараван Овсине у Лушцу, надомак Берана, принудно, због лоших временских услова, слетио аероплан Краљевског ваздухопловства ,,Брега 19 Б2“, којим је вјешто управљао млађани пилот потпоручник Лазар Бајчетић, поријеклом из Пљеваља. Лет је започео из Мостара, а коначна одредница је била Скопље. Послије једнодневног одмора и побољшања времена, уз доста народа који се окупио да види авион, Бајчетић је са својим сапутником поднаредником Тодоровићем успјешно наставио лет.
Наредне године основан је у Беранама Мјесни одбор краљевског аероклуба ,,Наша крила“, а Овсине су биле летачка писта све до негдје педесетих година прошлог вијека, када је неком пало на памет да се изгради прави аеродром са земљаном пистом. Она се преселила на доњу терасу и простирала се од долачког, на сјеверу, до лужачког атара, према југу, у правцу куће Миљана Пајковића. Одатле се летјело спортским авионима, једрилицама и скакало падобранима из ,,двокрилца“ са беранског плаветнила. На том простору, познатом као Шкрљевица и Камењача, гдје није било кућа, сем ливада и ораница, развијало се веома успјешно беранско ваздухопловство. И камо среће да се остало само на томе.
Међутим, с покушајима развитка индустрије у беранском крају, која је, између осталог, потпуно сломила село и пољопривреду, а никад не доносећи добитке, него само губитке, која је и сасвим промијенила састав становништва долине, опет се неко досјетио да треба проширити аеродромску писту и увести путнички авио саобраћај. Писта је због тога продужена у линији са кућом Радоша Поповића, такође у Лушцу.
Уведена је линија до Београда, летјело се ,,дагласом“, нешто касније ,,фокером“, а линија ка Загребу и Љубљани трајала је веома кратко, јер је аеродром угашен за цивилну пловидбу искључиво због неисплативости. Авиони су мировали више од пола године, због дуготрајнијих маглуштина, мећава, великог снијега и све је преузела у руке ЈНА, па су започели радови на продужењу, асфалтирању писте и претварању у војни аеродром.
Имања за аеродром су од почетка писте до тада узимана од власника по различитој цијени откупа – оне подобне породице су биле задовољне оним што су добиле, а оне ,,неподобне“ су остајале без дједовине по ниским цијенама, по ономе ,,узми или остави ово мало пара што нудимо, имање свеједно неће бити више твоје“ и, јасно, без права жалбе.
У том трећем проширењу писте, од правца кућа Поповића до границе између Лушца и Пешаца, на ред су дошле куће и цјелокупна имања старосједјелаца и неколико досељеника Лушца и Пешаца, породице рођене браће Владимира и Властимира Вековића, Мируне Пајковић, Радослава Зечевића, Микете Обрадовића, браће Богдана и Бора Зоњића и Радована Булатовића.
Сви су они одједном остали без крова над главом и имања, а велики страдалници су били, ипак, браћа Вековић, која су остала без велике куће, друге у изградњи, без помоћних грађевина, без шљивика, јабучара и два хектара обрадивог и плодног земљишта. Из овог огранка братства Пајковића је и Дивна Вековић, књижевница, први дентиста у Црној Гори, која је прва у свијету превела ,,Горски вијенац“ на француски језик, ратница и јунакиња из балканских и Првог свјетског рата, коју су берански партизани и комунисти убили на мучки и кукавички начин маја 1945. године на Зиданом Мосту у Словенији.
Вековићи су се жалили на одлуку о присилном исељењу, али је све било, наравно, узалуд. Десетог августа 1973. године, док су најмлађи били у својим собама, војни булдожер је започео рушење породичне куће, а потом и свега осталог, Воћњак је немилосрдно почупан, а ускоро је све оно што су годинама мукотрпно и на поштен и частан начин стицали, као вриједни домаћини, отишло у неповрат.
Lepo napisano, lepe fotografije, dirljiva priča. Pozdrav za Berane.
Lijepo Pajkovicu zboris o dobroj kuci Vekovica i dva ugledna brata i domacina.
Kako nam je autor Pajković majstorski prikazao ovu dirljivu priču o sudbini ove porodice, kao da gledamo film. I opet Beranci nasijedaju na priče o otvaranju aerodroma, kojem nije mjesto tu i ne slute da je to uvod u dolazak NATO snaga i gubljenje teritorije. Šta je to sa našim narodom?