• Култура

Бећковић: Имао сам среће да ми пријатељи буду неки од најзначајнијих људи нашег времена

7 година ‎ ИН4С

Књига „100 мојих портрета“ пјесника, академика Матије Бећковића, у издању Компаније „Новости“, представљена је јуче на Београдском сајму књига.

Бећковић, Кустурица, Кецмановић, Фото: Танјуг / Раде Прелић

Књига „100 мојих портрета“ пјесника, академика Матије Бећковића, у издању Компаније „Новости“, представљена је јуче на Београдском сајму књига.

„Имао сам среће да ми пријатељи буду неки од најзначајнијих људи нашег времена. Нисам помишљао да би многи моји пријатељи могли умријети прије мене и да бих могао остати сам. А када се то догодило, није ми преостало ништа друго него да о њима пишем“, објаснио је Бећковић мотиве за своју нову збирку пјесама коју је уредница Јелена Јововић назвала „лирском аутобиографијом о другима“ и „пјесничком бројаницом“.

Једна од најпосјећенијих промоција на овогодишњем Сајму књига почела је обраћањем славног редитеља Емира Кустурице који је након разговора о Бећковићевој књизи на истом мјесту, Платоу „Бранко Миљковић“, представио и своју књигу „Шта ми ово треба“.

Кустурица је Бећковића назвао „највећим селебритијем“.

„Ни у једном народу не постоји да је најславнија особа пјесник. Он је једини који је успио да нашу књижевност доведе до тачке на којој иронија постаје умјетност, да у својој поезији оствари иронијску дистанцу од стварности“, истакао је он.

Кустурица је примјетио да су најузвишеније тачке његове књижевности управо оне за које је био оптуживан да подстичу неред, немир и национално.

„Ћераћемо се још“ је најдуховитија парабола која говори не само о историји српског народа него свих овдје. Када Матија каже да море добро стоји уз његов плави џемпер, то је идеја да се од сваке, и успутне сензације може направити велика поезија, од баналности широка прича, а да се и у ономе дубоко заптивеном у нашу традицију може пронаћи иронијска тачка која му даје свевременост“, оцијенио је Кустурица.

Писац Владимир Кецмановић је рекао да му се све допада у Бећковићевом опусу – „од периода у духу Мајаковског и сродног Миљковићу, преко враћања епској традицији и црногорским коријенима, до најновијег“.

Признао је да га је у најновијем дјелу фасцинирала виталност, и људска и пјесничка, са којом је Бећковић приступио нечему што је и његова (Кецмановићева) давна опсесија – „како од данашњег дебилизованог језика направити умјетност“.

„У овој збирци присутне су све кључне фазе Матијиног рада, али је најдоминантнија ова о којој сам говорио. А ја бих ову књигу у духу данашњег језика могао назвати ‘групним селфијем Матије Бећковића’“, рекао је Кецмановић и прочитао пјесму о Бранку Миљковићу.

Бећковић се надовезао говорећи о свом сусрету са Миљковићем 1960. године, али и о самом пјеснику, како је носио црвени прслук и бијеле рукавице, отишао у Загреб увјерен да тамо пјеснике више цијене него у Београду, али и како су након његове смрти његове метафоре постале истине.

„Сви српски пјесници тврде да ће се убити, а убио се само он. Једини је он био кадар да своју главу да за поезију која је, плаћена том најскупљом цијеном и када би видио шта је својом смрћу за поезију учинио, Бранко би, увјерен сам, све исто поновио“, рекао је Бећковић.

Извор: Танјуг/ Б92

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: