• Издвојено
• Култура

Бећковић: Епитаф Црној Гори због свакодневних подвига Монтенегра

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Не морам баш сваку "пљувачку" да анализирам. Да сам се тиме бавио, не бих од силног посла стигао ништа друго да урадим. Од када сам се родио, мој пут је био поплочан тим удбашким букетима.

Матија Бећковић

Не морам баш сваку „пљувачку“ да анализирам. Да сам се тиме бавио, не бих од силног посла стигао ништа друго да урадим. Од када сам се родио, мој пут је био поплочан тим удбашким букетима. Да сам им придавао значаја, ко би ми веровао да имам другог посла. Зато се не бих као удавача хватао ни за овај најновији новосадски бидермајер. Ко зна који се старци потписују као Млади Војводине. Толика је то срамота да није достојно никаквог коментара, чак ни духовитог.

Овако академик и пјесник Матија Бећковић, у интервјуу за „Новости“, говори о инциденту који је уочи промоције његове нове књиге „Мојих 80 – Портрети“ у Новом Саду изазвао аутономашки покрет. Чланови ове организације залепили су на улазу огранка САНУ налепницу: „Матија, иди кући“. А, када је пре годину дана покушао да оде тамо где су му преци били – у Црну Гору, није му дозвољено.

Ипак, песникова кућа је свуда где су његове књиге. А, од сутра, Матијино својеврсно песничко завештање, које чини 80 нових портрета личности које су обележиле његов живот, ући ће у још много домова.

Издање Компаније „Новости“, које се ексклузивно продавало само на управо завршеном Сајму књига у Београду, биће и на киосцима и у књижарама. Песник је намерно издвојио 80 портрета, јер 29. новембра пуни 80 година.

Шта рећи. Једном млад, увек млад – каже академик Бећковић. -Не сећам се да се још неком посрећило да пре 80. рођендана буде млађи, па још млађи и да на крају све крунише поновним рођењем. То сам описао у књизи „Кад се поново родим“, коју је објавила Српска књижевна задруга.

Ускоро ћете имати 80 година, а још сте млади и знатижељни, готово па као тинејџер…

Непознато је потребно нашем духу, написао је академик Иван Ђаја. И додао: Човек који би све сазнао био би несрећнији него онда кад није знао ништа.

Које су личности обележиле ваш живот?

– Надам се да то није неко кога нема у овим књигама и да ми је тај обележио читав живот. Оне које сам опевао заштитио сам и ауторизовао. Нема тог Балачка војводе ма колико му из ноздрва „модар ветар дува“ који би могао да науди ни мени ни њима. Ко би од њих могао бити јачи? И ко би имао већи значај у мом животу од свих њих. Војска мојих пријатеља повукла се у књиге. Ту се забарикадирала и нашла уточиште међу корицама где јој не може нико ништа.

Говорите да ћете много тога урадити „кад будете млађи“. Шта у деветој деценији можемо да очекујемо од вас?

Покушаћу да се до краја препустим чаролијама новог доба, да бих тако оплемењен могао и да се поново родим. Човек често чује себе како говори нешто што је веровао да никад неће изговорити.

Очекујете ли да ћете ви као „све млађи и млађи“ дочекати и наш улазак у ЕУ и решење питања Косова?

Најреалније је да ће се то догодити тек у мом будућем животу. То су биле моје теме у време док се нисам сасвим посветио себи. Како бих друкчије могао остати млад да сам све вијуге задржао у глави. Тек кад сам учинио озбиљан бајпас открио сам праве дубине ланеног зрна и сву плиткоћу домаћих митова и проблема.

Шта бисмо видели када бисмо, као Филип Вишњић, коме сте посветили једну песму, ослепели?

– Открили бисмо много више звезда него што их има на застави ЕУ.

Шта вас је инспирисало да напишете епитаф Црној Гори?

Свакодневне вести и извештаји о подвизима Монтенегра.

Где је домовина оних који „никад нису удахнули и коракнули слободније него кад Балканском избију на Теразије“?

Домовина им није више где је некад била. Пребацили су је преко океана. Што даље, то боље. Главом без обзира. Било којим путем, директним летом или преседањем.

Шта се догађа данас кад човек мисли својом главом?

Један који се то усудио недавно је добио Нобелову награду за књижевност.

Како коментаришете избор Петера Хандкеа, коме сте посветили песму у „Мојих 80“, за добитника Нобелове награде за књижевност?

– То је неочекивана, најновија потврда науке да се не одустаје од себе и својих идеала. Сам Хандке је рекао да би то исто радио и да га нико није фермао и да нема силе која би га одвојила од његовог позвања и с „Нобелом“ и без „Нобела“.

У једној песми кажете да желите да будете све за шта вас туже и признате све лажи што о вама круже. Шта вас спречава?

– То време тек долази. То ми је у плану да учиним и дам све од себе чим се поново родим. Чему би, иначе, служило поновно рађање.

Зашто увек стојимо великим силама на путу?

– Зато што живимо у убеђењу да смо и ми велика сила. И нема силе која би нам то избила из главе. Велика сила с празним џеповима. Велика сила коју ниједан пас нема за шта да уједе. Уосталом, какав би то био народ који не би тако мислио.

Као некадашњи новинар првог југословонског таблоида „Чик“, како коментаришете ововремену жуту штампу?

– „Чик“ је био нека врста сигурне куће за гладне, отпуштене и прогоњене интелектуалце. Ту су склонили главе и зарађивали свој хлеб они који нису могли да се потписују својим именом. А сада је готово сва штампа пожутела.

У једној песми пишете да једино човек од свих живих бића има потребу да удари човека који лежи. Да ли је одувек било тако или је ово време изнедрило те „јуначине“?

– Заборавио сам шта ми је био непосредан повод за те стихове. Нисам сигуран да ме на те стихове нису навели они млади Црногорци које мајке узалуд буде и дрмусају не би ли устали и отишли на универзитет.

 Да ли је поезија скупља од живота?

– У нашем случају јесте. Права песма је прави живот.

Зашто мислите да песнике треба морити глађу?

Најбоље што сам прочитао стигло је из тамница. Различитих врста и имена.

Како вам данас изгледа Београд? Да ли је то онај Бели град из ваше песме?

– После Другог светског рата, све до данас, Београд је постао оно што је у средњем веку била гора Романија. У њега је бежао и склањао живу главу свако жељан слободна даха. Пуна је Карабурма бегунаца из наших касаба и тамних вилајета. У белом граду се црнела само „Београђанка“, а сада се покушава да се оцрне и Београђани.н

А лане сте објавили „100 мојих портрета“, ове „Мојих 80 – Портрета“. Да ли да очекујемо још неку ниску песничких медаљона?

– Уредници издавачке делатности Компаније „Новости“ Јелени Јововић већ сам најавио и нову књигу. Прва је била плавих корица, друга црвених, и оне траже белу. Тробојка за идући сајам књига.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: