У времену свеопште збуњености, дубоких подјела и вјештачки конструисаних сукоба, награђени пјесник Миодраг Вуковић, приликом примања Тринаестојулске награде, подсјетио је јавност да култура није, и не може бити, пука декорација на политичком згаришту – већ позив на помирење, преображај и освјешћење.
„Примајући ово највеће државно признање, дозволите да кажем како схватам и како разумијем овај тренутак… Свијет се затекао у великом хаосу, и сви осјећамо општа помјерања. Па би и ми морали бити свјеснији свих тих процеса, како не бисмо остали сами и изгубљени у олуји. Морали би понешто и порадити на себи, и окренути се свијету који протиче поред нас.“
Говорећи о духовној и културној мапи савременог човјека, Вуковић је указао да Црна Гора не може ући у Европу раздробљена, затворена у себе и опхрвана идеолошким подјелама:
„Као друштво и као култура кренули смо у цивилизовану Европу. Само да не сметнемо с ума да нас Европа не зове под заједнички кров – овако подијељене. Елем, Европа се уједињује, а ми се дијелимо. Не зове Европа једне, а друге да остану кући. Култура налаже да наше проблеме ријешимо код куће – па да тек онда кренемо преко прага, у свијет.“
Упозоравајући на опасност духовне инерције, Вуковић је поручио да не можемо живјети у сјенци прошлости коју смо сами преживјели, а данас поричемо:
„Вјерујем да смо подједнако обавијештени да живимо у 21. вијеку, да смо већ и потрошили четвртину тога вијека. Морали смо и чути да је срушен и Берлински зид. А ми, ми смо још у дубокој сјенци – онога – чега више нема.“
Позивајући на преображај и унутрашњу катарзу, а не пуку декларативну „помирбу“, истакао је:
„Помирење у суштини значи преображење – што значи вертикално мијењање од главе до зелене траве. И такви, нови, и пресвучени, окупани, и очишћени од многих гријехова и зала, кренути новим путем.“
Он је говорио и о својој награђеној књизи Куће бескућника, истичући да је настала из свијести о човјеку као усамљеној капи росе „на сувом листу“, у свијету који се ломи изнутра, под теретом непомирености.
„Завађени и непомирени, у крајњем – примитивни – нигдје немају мјеста, а најмање у хришћанској и цивилизованој Европи. Непомирени не могу под један кров. Кров је симбол будућности, а подрум је прошлост, и рупа.“
Пјесничким језиком и библијским алузијама, Вуковић је упозорио на погубност дуготрајних подјела и потребу за духовном обновом:
„Прва жртва помирења био је Господ наш Христос. Тако пише у Писму. То би морали да знају сви који се баве и политиком и културом. А они који се баве подјелама – знају шта раде – као да се чује са Распећа. И сувише смо мали и немоћни да бисмо се још и дијелили.“
„И велико кад се подијели, остаје ружно и сакато и немоћно“, додао је.
Присјетио се и дана кад је Црна Гора, како каже, била јединствена у борби за слободу – баш 13. јула 1941, прије осамдесет четири године. Од тада, наводи, „ми смо подијељени“ – и то не само природно, већ често намјерно и идеолошки.
„Од свих подјела, најгоре су вјештачке подјеле. А од свих вјештачких подјела – заиста, најгоре су идеолошке подјеле. Ипак, живимо у реалном свијету, а не вјештачком – и треба нам истина, односно, истинско а не вјештачко помирење. Треба нам истина, а не симулација.“
Завршавајући говор у тону националне саморефлексије, али и надања, поручио је:
„Ако се не помиримо, онда и не излазимо из куће. Непомирени – нигдје нисмо пристали. Да није било 13. јула 1878, не би било ни овог 13. јула којег славимо. Зато се ваља сјетити и оца. Зар то не налаже и култура сјећања – елегантна дефиниција коју у задње вријеме макар вербално користимо.“
Свети Петар Цетињски, закључује Вуковић, и даље плаче над непомиреном Црном Гором – и „са неба се моли за нас“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
За ове који мисле да је Бећир Србин: Бећко је био најприје Југословен, члан СКЈ, иако из четничке породице, а то сам и провјерио код његових Ровчана, али која се послије одрекла тога, а ти су најгори. а сада је Србијанац. То је велика разлика. Пјесме му нико не чита, алисе боре за овакве маграде и ногама и рукама и језиком, јер доноси националну пензију, коју не добију прави ставраоци, овакви добију. Који к…ц је добио награду Карадаглић ( Бећир турско име, Карадаглић турско презиме, чудно, а све србују и црногорче се), аживи и свира у Енглеској и тамо је све постигао и к…ц га боли за Црну Гору, али нас за њега. Све ово бркају Мандић и Кнежевић, најпознатији јуришници некадашње плаћене опозиције који се од људске глупости и политике доста обогатише, ,,мудраци” из Крње Јеле и Зете. Смијешно је како покушавају избор Вуковића да оправдају и прикажу као напад на Србина, а он свира како му Београд да ноте, а не као на лошег пјесника, који се увијек гурао да буде у првим редовима. Оно што је радио ДПС са својим сателитима ради исто ДФ.
Je li Bećiru ime Miodrag?
Haj jednom i Srbin da dobije tu nagradu