Бећир контра Томпсон

Пише: Емило Лабудовић

Два, наоко културна а суштински дубоко политичка, догађаја, километрима веома удаљена, упркос пословичном љетњем стваралачком мртвилу, уздрмала су јавност, и по интересовању претекла актуелне ратове, блокде, млаку туристичку сезону и нове НАТО намете. Томпсонов концерт пред пола милиона Хрвата и Тринаестојулска награда Бећиру Вуковићу. Томпсоновој актуелности већ годинама доприноси нескривени усташки концепт којим гарнира своју не баш инспиративну музику, али још увијек није баш најјасније Бећирово сагрешење које га чини проблематичним лауреатом. Треба бити поштен па отворено рећи: није толико ни до Томпсона, а ни до Бећира. Они су ти који јесу, неупоредиви у свему и по свему, али ствар је само перцепције којом их доживљава и детектује најшира јавност.
Да је Томпсом усташа знало се одавно, а од неку ноћ је такође јасно да јасније не може бити да је већинска Хрватска свим срцем уз њега и да дијели његове „свјетоназоре”. Томпсон је очигледно фашистички политички пројекат „испод жита” усред демократске и наводно антифашстичке Европе. Али, ко је и шта је то урадио злехуди Бећир да и сам постане „политички пројекат”, у мјери да га треба изопштити и одузети му државно признање? Једини његов гријех је тај што је, именом и презименом, поријеклом и етничким коријеном, неподесан. За разлику од Томпсона, Бећир је неприхватљив не толико дјелом, јер су, за разлику од Томпсонових, мржњом и смрћу затрованих, његове пјесме тек разиграна дјеца пјесничког неба, већ исључиво чињеницом да је Србин. А то ова савремена, проевропска и демократска Црна Гора и њена (не)културна средина не прашта.
Али, чињеница да је у ћутању на Томпсоново оргијање и лајању на Бећира најгласнија некаква НВО звана „Стега”, која се чак спрема и да са свих својих 17 чланова сјутра протестује пред вилом „Горицом”, више је од апсурда. Чисто лудило. Јер, да су се ти несрећници макар распитали шта је и шта је онда значила „Стега”, и онако неписмени видјели би да или она не приличи њима, или они њој. Савез тадашње минијатурне Црне Горе и трипут већих Брда, „стегао” је не само једнородну браћу у борби за национално ослобођење већ и њихову свијест о томе да су једно и да су изникли из истог коријена. Па, стога, ако је већ „Стега”, онда је она и Бећирова, јер без његових „брђана” данашње Црне Горе не би ни било.
Дакле, коме нијесу очи испале јасно је: није ни до Томпсона ни до Бећира. Само је до оних који првога без икакве ограде воле и славе, а другога без икаквог повода мрзе. И један и други осјећај су ирационални и ван сваке памети, али, очито, живимо у времену свеопштег лудила, повампирених страшила и одсуства елемнтарне логике. Времену за које је, ево ћу то поновити по ко зна који пут, Иво Андрић давно рекао како се „нама Србима сваких педесет година дешава да паметни ућуте, будале проговоре, а фукара се обогати”! Дјелује ли вам ово познато, као да је јуче речено.
Бећире Вуковићу, као Србин поносан сам на Твоје дјело и на Твоју награду! „Стего”, види макар на „Википедији” ко сте и шта вам је чинити!

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: