Баздуљ: „Новака сатанизују због Србије! Како уз Модрића никада не иду НДХ и „Олуја“?“

– Тачно је да су највећи спортски успеси у најтежим данима за нацију стварали осећање поноса, а примери неправди које сте навели су убедљиви. Ипак, фокус не треба да нам буде само на неправди, то се у великом броју случајева може приписати чисто статистичкој дистрибуцији. Треба играти по правилима, па макар вам везали и челичну куглу око ноге да вас успоре. Опасно је за било који заједницу да се уљуљкује у улогу жртве, а да ће велики увек бити фаворизовани у односу на мале, то је чињеница.

Многи ће рећи да је спорт „хлеба и игара“, битан само балканским народима, као компензација за то што у важнијим стварима не могу да у корак са остатком света:

– Наивно је о спорту говорити само као о бегу од стварности, нарочито када се ради о оним најпопуларнијим, попут фудбала, кошарке и тениса, у којима се обрће највише новца. Осим тога, спорт је у доба мира нека врста сурогата за рат, један полигон на коме се одмеравају државе и нације. Амерички писац Пол Остер рекао је да је за 70 година мира у Европи фудбал био заслужнији од Европске уније. Борбена енергија која се некад трошила на ратове, прелила се у најпопуларније спортове.

Ако се о фудбалу и може говорити као о масовном спорту за плебс, тенис је одувек био симбол елите, нешто чему нема свако приступ:

– Међу индивидуалним спортовима, управо тенис има највећи симболички капитал, пошто је од свог настанка елитистички, везан за најбогатије државе. Земље сиромашног „глобалног Југа“ имале су великих успеха у фудбалу, али у тенису се веома ретко дешавало да најбољи долазе из „трећег света“. Да и не говоримо о некоме попут Новака, који је по свим параметрима GOAT (најбољи свих времена). Сигурно је да идеја да неко такав долази из Србије није по вољи многима из врха тениске организације, те ни да одијум који публика показује према Новаку на неким гренд слемовима није лишен политичког, због багажа који Србију прати из ратова 90-их. Земља од седам милиона становника у свету који има седам милијарди, па да поседује такав симбол препознавања какав Србија има у Новаку, такво нешто је на нивоу сензације.

Заиста, не могу да се сетим другог примера у историји спорта да су неког човека толико покушавали да сатанизују, а да он све време ради супротно оном што ти људи о њему говоре. Он је тај који покушава да обнови покидане везе, док је неким другима стало да се стање непријатељстава задржи.

У истом чланку, Баздуљ наводи да је „много више Ђоковићу фактурисано то што је Србин“, него што је то случај са другим шампионима и њиховом припадношћу одређеним колективитетима:

– Можете ли замислити да се негде у западним медијима пише о, на пример, Луки Модрићу, и да се спомену „Олуја“ или НДХ? С друге стране, када се пише о Новаку, увек се негде провуку Слободан Милошевић и српски ратни злочини из 90-их, иако он нема никакве везе с њима. Не кажем да се Ђоковић окривљује за злочине, али довољна је и та асоцијативна веза, која можда и утиче на обичне људе из западног света.

Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: