Bankari

(Poglavlje u knjizi: Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Beograd, 2010, str. 76-88)

Piše: Dragan Mlađenović, NAUKA I KULTURA

„Srebroljublje je koren svih zala“. Tako tvrdi Sveti apostol Pavle u 1. poslanici Timoteju (1 Tim 6:10.) Ljudi podložni ovom grehu još u Srednjem veku su smislili ustanovu pozajmljivanja novca pod interes, da bi se što brže i lakše obogatili. Lihvarski zanat su obavljali na tržnicama gde su imali klupe na kojima su brojali novac, pa je po tim klupama ustanova pozajmljivača novca dobila nemački naziv die Bank (klupa).

Prema Frederiku Sodiju (Fre¬de¬rick Soddy), uglednom profesoru Oksfordskog univerziteta, banke su „ustanove koje se pretvaraju da daju novac na zajam, a to ne čine, već ga kreiraju. A kada im se zajam otplati, dekreiraju ga i tako postižu fizički nemoguće čudo, jer ne samo da dobijaju nešto ni iz čega, već od toga naplaćuju trajni interes“.[1]
„Istina je da nijedna banka ne daje ni peni od novca koji joj je dat na štednju. Svaki bankarski zajam ili dozvoljeno prekoračenje je stvaranje potpuno novog novca (kredita) i predstavlja jasno povećanje količine novca u zajednici. Taj zajam ne predstavlja ništa više od zapisa u bančinoj arhivi ili kompjuteru, i predstavlja stvaranje novog novca ni iz čega. (…) Kada se kaže da neka banka ima mnogo miliona u depozitu, pogrešno se veruje da ona ustvari ima tu količinu novca koji može da da na zajam. To je potpuna obmana. Ti depoziti uopšte nisu u gotovom novcu – oni su samo ogromna superstruktura kredita. Početkom tridesetih (godina 20. veka), ograničenjem kredita (zajmova) namerno je bila izazvana velika ekonomska kriza koja je milione ljudi ostavila bez posla i oterala mnogo preduzeća pod stečaj. U ovoj planiranoj krizi nije bilo nestašica robe, radnje su bile pune, ali su banke zaustavile protok novca.
Vlade, upravni odbori, biznis i industrija su robovi banaka. Pošto su banke jedini izvor novca, društvo mora da pozajmljuje novac od banaka, kako bi platilo kamate na novac koji je već pozajmilo. U ovakvom sistemu mi sve dublje i dublje tonemo u dugove. Dugovi načinjeni radi javnih potreba su trajni – oni se retko otplate u potpunosti. Dug se sastoji od glavnice i od kamate na kamatu, i tako u beskonačnost – ad infinitum”.[2]
Dana 25. juna 1863. (dok je besneo građanski rat u Americi) braća Rotšild su poslala pismo gospodi Ajkhajmeru (Eic¬khe¬i¬mer), Morganu (Mor¬gan) i Vondergoldu (Wan-der¬go¬uld) na adresu Vol strit br. 3, Njujork. U njemu se postavlja sistem kojim banke monopolizuju stvaranje, kontrolu i distribuciju nacionalnog novca ni iz čega, i zaračunavaju ogromne kamate kada ga pozajmljuju: „Nekolicina ljudi koja razume sistem… biće ili toliko zainteresovana za profit ili toliko zavisna od njega, da iz te klase neće biti suprotstavljanja, dok će sa druge strane, ogromna većina ljudi koja nije u stanju da uvidi ogromne prednosti koju kapital crpe iz sistema, nositi taj teret bez roptanja, a verovatno neće ni sumnjati da im je taj sistem neprijatelj“.[3]
Svi smo mi budale koje nose taj teret. A prevara je prilično jednostavna: „Banka otvori račun u svojoj glavnoj knjizi (danas u kompjuterskom dosijeu); ovaj čin `stvara` izvesnu sumu `novca`. Ta suma `novca` se zatim daje na zajam klijentu – najčešće kao kredit koji ih `troši` izdajući čekove. Zajam, međutim, mora biti garantovan u realnim vrednostima, kao što je, na primer, kuća, zemlja i slično, i mora biti otplaćen – i glavnica i kamata – u pravom novcu, tj. novcu koji mora da se zaradi i koji je stoga znak realne vrednosti. Nadalje, još jednim potezom pera, (ili pritiskom na dugme kompjutera) prvobitno stvorena `glavnica` može bez traga da nestane.To je zaista mađioničarski trik!“.[4]
Mnogi ljudi veruju da banke samo pozajmljuju svoj kapital i gotovinu koju im klijenti poveravaju na štednju. To je daleko od istine. Ukupna količina „novca“ koju banke pozajmljuju, daleko prevazilazi sumu koja je u depozitu. Samo je poverenje onih koji pozajmljuju i ljudi sa kojima obavljaju transakcije – da su bančini čekovi i nacionalna valuta znaci realnog bogatstva – ono što održava ceo sistem u funkciji.
U Srednjem veku zlatari bi izdavali pisane potvrde da su na čuvanje primili zlato i druge dragocenosti. Vremenom su te potvrde postale predmet transakcija. Zlatari su ubrzo shvatili da mogu da daju zajmove u obliku potvrda na papiru, umesto u kovanom novcu. U početku su davali zajmove samo do iznosa koji je bio ekvivalentan ukupnoj vrednosti blaga koje su čuvali u sefovima. Kada su shvatili da se gotovo nikada ne događa da klijenti istovremeno povuku dragocenosti sa čuvanja, počeli su da izdaju „papirne“ zajmove koje uveliko prelaze stvarnu vrednost blaga na čuvanju. Tako je počela velika prevara koja će bankarima doneti ogromno bogatstvo i nesputanu moć.
A to carstvo neobuzdane finansijske moći osnovao je jevrejski (ili preciznije – hazarski) pozajmljivač novca u Frankfurtu, Amšel Mozes Bauer (Am¬schel Mo¬ses Ba¬u¬er, 1743–1812). Frankfurt je tada bilo leglo antisemitizma koji su podsticali najugledniji nemački filosofi toga vremena – Imanuel Kant (Im¬ma¬nu¬el Kant) i Johan Fihte (Jo¬hann Fic¬hte). No, da stvar bude jasnija, antisemitizam je u Nemačkoj od početka bio pogrešno usmeren, jer nemački Jevreji zapravo to nisu bili – oni su Aškenazi, odnosno Hazari, narod tursko-mongolskog porekla iz srednje Azije, i kao takvi, ne pripadaju semitskoj, već arijevskoj grupi naroda. Prema tome, Rotšildi i druge bankarske porodice, nisu Jevreji, već Hazari, „trinaesto pleme“, čiji su preci u 8. veku primili Mojsejevu veru kao državnu religiju Hazarskog carstva.
Mladi Amšel Mozes Bauer je učio za rabina i postao pravi stručnjak za Haškalahu, smešu vere, hebrejskog prava i zdravog razuma, koja je bila popularna u doba prosvećenosti. Smrt oba roditelja primorala ga je da napusti školu i da se zaposli kao bankarski pomoćnik. Brzo učeći zanat postao je dvorski finansijski agent Vilhelma IX (Wil¬helm IX), kraljevski upravnik pokrajine Hese-Kasel i istaknuti slobodni zidar. Dodvoravao se kralju koji je bio samo godinu dana stariji od njega, koristeći vladarevo interesovanje za ezoteriju i druge starine. Bauer je kralja upućivao u tajne drevnih misterija, naročito Kabale, čija je mistika tada počela da se spaja sa tradicijom slobodnog zidarstva. Osnivač bankarske dinastije je tada uspostavio obrazac koji će njegovi potomci uspešno slediti – posao treba obavljati s vladajućim kućama i uključiti što više sinova koji mogu da preuzmu raznovrsne porodične poslove u inostranstvu. Kada je kasnije poslao drugog sina, Natana, u London da tamo osnuje ogranak porodične banke, i ujedno zaštitio njega i ostale sinove od narastajućeg antisemitizma, Bauer je promenio porodično prezime u Rotšild (nem. Rote Schild, crveni štit, znak za zalagaonice i zelenaške usluge porodice Bauer).
Kičmu imperije Rotšild činila su petorica Bauerovih sinova koji su se pravilno rasporedili po Evropi: najstariji, Amšel Majer (Am¬schel Mayer) je nasledio banku u Frankfurtu, Natan (Na¬tan) je osnovao ogranak u Londonu, Solomon (Sa¬lo¬mon Mayer) je otišao u Beč, Karl Majer (Karl Mayer) je osnovao banku u Napulju, a najmlađi, Jakob, koji je više voleo da ga zovu Džejms (Ja¬cob Ja¬mes), se 1811. godine uključio u pariske bankarske krugove. Sa ovakvim sistemom bratske bankarske mreže Rotšildi su svaku vladu u Evropi mogli da ubede da mora da nastavi sa otplaćivanjem dugova, preteći ratom koji bi mogao da odnese čitavo kraljevstvo. A što je najvažnije – braća su mogla istovremeno da finansiraju dve i više strana u sukobu, osiguravajući na taj način ne samo da dužnik otplati svoje dugove, već da će oni sami, finansirajući obe zaraćene strane, zgrnuti ogromno bogatstvo. Ove prednosti i njenu moć je uočio već Majer Rotšild, finansijer iluminatske sekte, kada je izjavio: „Dozvolite mi da kontrolišem novac u državi, nije me briga ko pravi njene zakone“.
Rotšildi su imali sistem kurira čiji je znak raspoznavanja bila crvena torbica. Graničari su kurire lako propuštali, tako da je ovaj sistem omogućio bankarskom bratstvu da dobija obaveštenja iz prve ruke, čak i pre vladara čije su države bile umešane, i tako sticali značajnu početnu prednost.
Neki biografi dinastije Rotfild naslućuju da je početni kapital porodice nastao na novcu koji je Amšel Mozes Bauer utajio od Vilhelma IX, kome je britanska vlada plaćala ogromne svote za snabdevanje plaćenika u borbi protiv američkih kolonista za vreme revolucije. Vilhelm je ovaj novac davao Baueru za izdržavanje vojske, ali je umesto toga Bauer novac upotrebio da postavi Natana za šefa ogranka porodične banke u Londonu. Natan je postao engleski državljanin 1806. godine, posle ženidbe sa Hanom Koen (Han¬nah Co¬hen), najstarijom ćerkom Levija Barenta Koena (Levy Ba¬rent Co-hen), vodećeg londonskog bankara. Početno bogatstvo od 20.000 funti, koje je dobio od oca, Natan je za samo nekoliko godina uvećao na 50 miliona. Evo kako Ralf Eperson (Ralph Eper¬son), američki istraživač Zavere, opisuje ulogu Natana Rotšilda u trenucima posle bitke između Napoleona (Na¬po¬le¬on, 1769–1821) i admirala Velingtona (Arthur Wellesley, 1st duke of Wel¬ling¬ton, 1769–1852) kod grada Vaterloa 18. juna 1815. godine: „Engleska je bila u ratu sa Francuskom i bitka kod Vaterloa je trebalo taj rat da odluči. Ako bi Napoleon, zapovednik francuskih trupa, pobedio Velingtona, komandanta engleske vojske, više ništa ne bi moglo da ga spreči u osvajanju cele Evrope. Svi bankari u Londonu su shvatili značaj ove bitke za berzanske poslove, i gledali su u Natana Rotšilda ne bi li saznali neku informaciju, unapred znajući za efikasnost Rotfildovog kurirskog sistema.
Natan je bio viđen u jednom uglu Londonske berze sa izrazom naglašenog neraspoloženja na licu. Bankarski krugovi su protumačili da je Natan Rotšild dobio informaciju da je Napoleon porazio Velingtona i Englesku kod Vaterloa. Bar su tako mislili. Pod utiskom nacionalnog poraza počeli su da prodaju vladine obveznice koje su posedovali. I kao i uvek kada se prodaje velika količina obveznica u isto vreme, cena im je padala. Što je cena bila niža, Natan je bio sve neraspoloženiji. Ali njegovi berzanski agenti su, krišom od engleskih bankara, kupovali sve raspoložive obveznice. Natan Rotšild je tako kupio englesku vlast. Kada se engleski službeni kurir konačno pojavio na Berzi i objavio da je Engleska pobedila Francusku, i da nije sve izgubljeno, Natan se nigde nije mogao naći“.[5]
Nijedna studija o bankarskim prevarama ne bi bila potpuna bez pominjanja kuće Rotšild čiji su članovi sebe načinili naslednim vladarima zelenaštva.
Značajan datum u širenju Rotšildove bankarske imperije je 1865. godina kada je u Ameriku došao Jakob Hajnrih Šif (Ja¬cob He¬in¬rich Schiff, 1847–1920), unuk osnivača bankarske dinastije Šif sa kojima su Rotšildi u partnerskim odnosima još od 1785. godine. Jakob Šif Mlađi je imao poverljiv i izuzetno ambiciozan zadatak – da preuzme kontrolu nad monetarnim sistemom Sjedinjenih američkih država. Moglo bi se reći da je londonski Siti, prestonica svetske finansijske oligarhije, upravo radi ovog cilja tada preseljena u njujorški Vol strit. Pošto je upoznao Abrahama Kuna (Abra¬ham Kun), Šif se pridružio njegovoj investicionoj firmi. Godine 1875. Šif se oženio ćerkom Salomona Leba (Sa¬lo¬mon Isa¬ac Adler Loeb), suvlasnika moćne banke „Kun, Leb i društvo“ u Njujorku. Posle Lebove smrti 1885. godine Šif je nasledio firmu. Finansirao je kupovinu Junion pacifika za račun železničkog magnata Eduarda Harimena (Ed¬ward Har¬ri¬man), oca kasnijeg predsednika SAD-a Averela (Ave¬rell Harriman). Jakob Šif je postao i direktor značajnih korporacija, kao što je Nacionalna banka i osiguravajuće društvo „Pošten život“ (Equ¬i¬ta¬ble Li¬fe).
Pol Varburg (Pa¬ul War¬burg) se oženio Ninom, mlađom ćerkom Salomona Leba; njegov brat Feliks (Fe¬lix) se oženio Fridom (Fri¬e¬da), ćerkom Jakoba Šifa. Kružile su glasine da je Šif kupio partnerstvo u firmi „Kun i Leb“ Rotšildovim novcem, dok su oba brata, Pol i Feliks Varburg (War¬burg), postali partneri ove firme.

Svemoćno bratstvo Rotšilda

Ovi finansijeri revolucija i ratova zaslužni su za patnje čovečanstva za poslednjih trista godina, otkako je njihov satanski sistem razrađen do genijalnosti. Narod Amerike (kao pokusni kunić) trpeo je tokom revolucije 1776, u ratu 1812, tokom borbi između predsednika Džeksona i takozvane Druge banke, u Građanskom ratu između Severa i Juga 1861-65, kada je obe zaraćene strane finansirao Rotšildov agent Dži Pi Morgan Stariji (J. P. Mor¬gan), zatim tokom bankarskih kriza 1873, 1893. i konačno 1907. godine, kada je Amerika dovedena u poziciju da prihvati rešenje koje su nudile one snage koje su sve ove nevolje i izazvale – međunarodno bankarsko bratstvo. A to rešenje se zvalo – centralna, „Nacionalna“ banka.
Prva ovakva banka u modernom smislu osnovana je u Londonu 1694. godine pod nazivom Banka Engleske (Bank of En¬gland). Bila je to samostalna (privatna) banka-korporacija čiju je povelju izdao kralj Vilijem Treći Oranski (Wil¬li¬am III of Oran, 1650–1702). Ovog vladara je na engleski presto dovelo bankarsko masonsko bratstvo 1688. godine, a zatim 1694. godine osnovali Banku Engleske; ona je engleska samo po imenu, jer ne pripada vladi, već međunarodnom bankarskom bratstvu. Vlada kralja Vilijema Trećeg Oranskog predala je suvereno pravo da izdaje i kontroliše nacionalni novac u ruke –privatnih finansijera. Džordž Knupfer (George Knupfer) u svojoj knjizi Borba za svetsku moć iznosi podatak da je osnivač Engleske banke Vilijam Paterson (koji je bio samo maska finansijerima) otvoreno tvrdio da „banka ima korist od kamate na sav novac koji stvara ni iz čega“. Knupfer je objasnio kako funkcioniše „nacionalna“ banka: „Engleska banka… je postala prva novčana ustanova kojoj je zakonom dozvoljeno da izdaje od države odobren papirni novac, pa je tako sama vlada postala njen dužnik. Ovim ne samo da se država odrekla monopola na izdavanje novca, već se i složila da od banaka pozajmljuje privatno stvoreni novac… Pored svega što je učinjeno i samo ime je namerna obmana i prevara, sa ciljem da se prikrije suština učinjenog.
Stvaranje novca ni iz čega znači polaganje prava na svu robu i sve usluge, a da se za uzvrat ne da ništa, što je lopovluk i prevara. Da stvar bude još gora, novac se pozajmljuje uz kamatu… Iz svega ovoga sledi da oni koji koji imaju moć da `stvaraju` ni iz čega sav novac u svakoj zamlji na svetu, i daju ga na zajam kako je rečeno, imaju potpunu vlast nad svim državama, partijama, preduzećima, sredstvima masovnih medija, pojedincima, itd. Dakle, moć parlamenta je potpuno beznačajna… Vlast parlamenta uopšte, a posebno u odnosu na novac, ne postoji, a sav istinski suverenitet je u rukama pojedinaca koji emituju celokupni novac i određuju njegovu vrednost i vrše distribuciju“.[6]
No vratimo se priči o Nacionalnoj banci Amerike. Stvar je uzela zalet početkom 20. veka. Zadatak da pokrene inicijativu i predloži zakonski akt o centralnoj banci dobio je Nelson Oldrič (Nel¬son Al¬drich), senator iz Rod Ajlenda, mason najvišeg stupnja i deda po majci braće Nelsona i Dejvida Rokfelera. Tokom 1909. i 1910. godine senator Oldrič je sa članovima tada osnovane monetarne komisije boravio u Evropi (najviše u Rotšildovim bankama u Londonu i Parizu) i proučavao tajne centralnih bankarskih sistema Evrope.
Po povratku iz Evrope, u novembru 1910. godine, senator Oldrič je sa šestoricom najmoćnijih američkih bankara održao tajni sastanak u lovačkom klubu Dži Pi Morgana Mlađeg na ostrvu Džekil u Džordžiji. Šestorica bankara su bili: A. Pajt Endrju (A. Pi¬att An¬drew), pomoćnik sekretara finansija, Frenk Vanderlip (Frank Van-der¬lip), predsednik nacionalne Siti banke „Kun i Leb“, Pol Varburg (Pa¬ul War¬burg), partner u istoj banci, Henri Dejvidson (He¬nry Da¬vid¬son), stariji partner Dži Pi Morgana, Čarls Norton (Char¬les Nor¬ton), predsednik Morganove Prve nacionalne banke Njujorka (First Na¬ti¬o¬nal Bank of New York) i Bendžamin Strong (Ben¬ja¬min Strong), predsednik Morganove Kreditne banke (Ban¬kers Trust Com¬pany). Na ovom super-tajnom sastanku naglašeno je da bi trebalo naterati Kongres da prihvati plan o Centralnoj banci, ali tako što će taj naziv izbeći po svaku cenu.
„Iz tog razloga su stvorili Sistem federalnih rezervi. Njega će posedovati privatna lica koja će izvlačiti profit iz vlasništva nad deonicama i kontrolisati izdavanje novca u državi. Sistem će pod svojom komandom imati sve finansijske resurse u državi, i biće u stanju da mobiliše i pod hipoteku stavi Sjedinjene američke države i da ih gurne u velike ratove na tuđoj teritoriji“.[7]
U vreme kada su zaverenici sve ovo smislili i isplanirali, predsednik SAD-a je bio republikanac Vilijem Hauard Taft (Wil¬li¬am Ho¬ward Taft, 1857–1930), izabran 1908. godine. On je kazao da će staviti veto ukoliko zakonski predlog o stvaranju centralne banke stigne njemu na potpis. Zato su se zaverenici okrenuli Vudrou Vilsonu(Wo¬o¬drow Wil¬son, 1856–1924), kandidatu Demokratske stranke, koji je obećao da će igrati po taktu bankarskog bratstva ukoliko mu pomognu da postane predsednik. Radi rasipanja glasova, zaverenici su u predsedničku trku ubacili još jednog republikanskog kandidata, Teodora Ruzvelta (The¬o¬dor Ro¬o¬svelt, 1858–1919) bivšeg predsednika SAD-a od 1901-09, i njihov štićenik Vilson je dobio izbore. Vudrou Vilson je inaugurisan za predsednika SAD-a u januaru 1913, a u decembru iste godine potpisuje Zakon o federalnim rezervama, koji je prethodno prošao glasanje u Senatu i Kongresu.
Sada su bankari mogli da se pozabave unosnim poslovima; a najunosniji je, zna se – RAT. Prilika se ukazala već sledeće 1914. godine i to, ni manje ni više, nego – SVETSKI RAT.[8]
Pored mogućnosti da pozajmljuje uz kamatu, Sistem federalnih rezervi ima i mogućnost i da kreira ekonomske cikluse povećavanjem i smanjivanjem količine novca i kredita. Prvu takvu krizu Sistem je izazvao 1920. godine i ona je nazvana „Panikom iz 1920“. Ova operacija je bila uspešna, bankari su za kratko vreme udesetostručili svoje ionako veliko bogatstvo, pa ih je ovaj uspeh naveo da planiraju sledeću akciju – slom berze u Volstritu 1929. godine.
Prvi korak je bio štampanje novca, odnosno, povećanje novčane mase u opticaju: sa 31,7 milijardi dolara u junu 1921, ona je povećana na 45,7 milijardi dolara u junu 1929. godine. Da bi novčanu masu što pre plasirali u privredu, pojedinačnim bankama je bilo dozvoljeno da od Federalnih rezervi pozajmljuju novac, i da ga zatim dalje plasiraju kao zajmove. Novac je davan po sistemu 24-časovnog broukerskog kratkoročnog zajma. Ovo je značilo da brouker može da koristi svoje pravo i zahteva od dužnika da proda svoje deonice i vrati uzeti zajam u roku od 24 časa. Pošto je kupac imao tako kratak rok za vraćanje duga, morao je ili da proda deonice, ili da se pojavi sa gotovinom. Takav postupak izazvao bi paniku na berzi, jer bi svi vlasnici deonica želeli da ih što pre prodaju, a kada svi prodavci ponude deonice u isto vreme, cene vrtoglavo padaju.
„Kada je sve bilo spremno, njujorški finansijeri su počeli da zahtevaju povraćaj 24-časovnog broukerskog kratkoročnog zajma. To je značilo da berzanski broukeri i kupci moraju da izbace svoje deonice na tržište da bi otplatili zajmove. Ovo je naravno dovelo do pada Berze i bankarskog kolapsa širom zemlje, jer su banke koje nisu bile u vlasništvu Oligarhije bile povezane sa kratkoročnim bankarskim zajmovima u to vreme. One su brzo ostale bez prebijene pare i morale su da budu zatvorene. Sistem federalnih rezervi nije im pomogao iako mu je zakon nalagao da održava elastični novčani sistem“.[9]
Član američkog Kongresa Luj MekFeden (Lo¬u¬is McFad¬den) je bio svestan da je pad berze isplaniran, pa je 23. maja 1933. pokrenuo postupak protiv Odbora federalnih rezervi: „Optužujem ih da su u 1928. godini uzeli preko 80 milijardi dolara od vlade SAD-a. Optužujem ih da su svojevoljno i nezakonito podizali i obarali kurs dolara, povećavali i smanjivali količinu novca u opticaju u cilju lične koristi (…) i da su skovali zaveru sa međunarodnim bankarima kao bi ovi preuzeli kontrolisali finansijske resurse SAD-a“. I konačno, potvrdio je da kriza nije bila slučajna: „Ona je bila pažljivo planirana. Međunarodni bankari su želeli da ovde stvore uslove beznađa, kako bi lakše mogli da nastupe kao vladari svih nas“.[10]
Kongresmen MekFeden je objašnjavao da je ovo što se dogodilo narodu SAD-a mahinacija bankara: „Kada je usvojen Akt o federalnim rezervama ljudi u SAD nisu pretpostavljali da se ovde uspostavlja svetski bankarski sistem. Super-država, pod kontrolom međunarodnih bankara, i međunarodni industrijalci, rade zajedno na porobljavanju sveta u cilju sopstvenog uživanja. Sistem federalnih rezervi čini sve napore kako bi prikrio svoje moći, ali istina je – on je uzurpirao vlast. On kontroliše sve ovde, a konroliše i sve naše odnose sa inostranstvom. On stvara i obara vlade po svojoj volji“.[11]
Depresija izazvana slomom Berze 1929. godine dala je željene rezultate već 1933. godine: na vlast u SAD i u Nemačkoj došli su političari koji su bili po volji bankarske Oligarhije – Frenklin Delano Ruzvelt (Fran¬klin De¬la¬no Ro¬o¬se¬velt, 1882–1945) i Adolf Hitler (Adolf Hi¬tler, 1889–1945). Istovremeno, u Sovjetskom Savezu rastu komunistička strahovlada i teror Josifa Visarionoviča Staljina (Iosif Vissarionovič Džugašvili Stalin, 1878–1953), tako da su stvoreni svi preduslovi za novi svetski rat.
Na njega se nije dugo čekalo.

IZVORI I NAPOMENE:
[1] Džejn Berdvud (Lady Ja¬ne Bird¬wo¬od, 1913-2000), Zloba vekovna, preveo sa engleskog Predrag Višnjevac, Beograd, 1999, str. 17.
[2] Džejn Berdvud, Isto delo, str. 17-19.
[3] Džejn Berdvud, Isto delo, str. 19.
[4] Džejn Berdvud, Isto delo, str. 19-20.
[5] Ralf Eperson, Nevidljiva ruka – uvod u istoriju Zavere, preveo s engleskog Predrag Višnjevac, Beograd, 2000, str.
[6] Džejn Berdvud (Ja¬ne Bird¬wo¬od), Zloba vekovna, preveo sa engleskog Predrag Višnjevac, Beograd, 1999, str. 25-26.
[7] H. S. Kenan, Banka federalnih rezervi – najfantastičnija i najneverovatnija prevara u istoriji, Beograd, str. 100.
[8] O svetskim ratovima će biti reči u posebnim poglavljima ove knjige.
[9] Geri Alen (Gary Al¬len), Bankari – zavereničko poreklo Sistema federalnih rezervi, 1978, str. 27.
[10] Congressional Record, May 23, 1933, pp 4055-8; navodi R. Eperson, Nevidljiva ruka, Beograd, 2000, str. 200-201.
[11] Louis McFadden, Congresman on the Federal Reserve Corporation, Congrassional Record, 1934, p. 24/26. navodi R. Eperson, navedeno delo, str. 200.