Banđur: Akcenti iz neizgovorene diskusije povodom Izveštaja EU o napredovanju Srbije za 2021.

Piše: prof. dr Miloš Banđur, narodni poslanik

Da odmah razjasnim, isključivo iz objektivnih tehničkih razloga, nedostatka vremena, nisam bio u prilici da prodiskutujem Izveštaj Evropske Komisije o napredovanju Srbije za 2021.

U ovom tekstu, akcentovaću i komentarisati samo najintrigantnije delove tog izveštaja.

Srbija je 2008. potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom Unijom, koji je stupio na snagu 2013.

Janura 2014. otpočeo je pregovarački proces podeljen u 35. pregovaračkih poglavlja.

Nakon pripreme pregovaračke pozicije za određeno poglavlje i pozitivnog Izveštaja o ispunjenosti merila za otvaranje poglavlja od strane Saveta EU, prva poglavlja otvorena su decembra 2015. godine.

Do danas, decembra 2021. otvoreno je 18 od ukupno 35 poglavlja.

Dva poglavlja su privremeno zatvorena, ali zabrinjava da nijedno poglavlje nije konačno zatvoreno.

Posle dvogodišnje pauze stekli su se uslovi za otvaranje novih poglavlja koja su revidiranom metodologijom objedinjena u 6 klastera, izuzimajući poglavlje 34. i poglavlje 35. koje se odnosi na tzv. Kosovo. Ova dva poglavlja ostala su van klastera.

U ovom trenutku, otvorena su sva poglavlja u prvom klasteru OSNOVE, i ispunjeni su uslovi za otvaranje trećeg klastera KONKURENTNOST i četvrtog klastera ZELENA AGENDA.

Da podsetim, uslovi za otvaranje klastera su ispunjeni kada su ispunjeni uslovi za otvaranje svih poglavlja koji mu pripadaju.

Izveštaj Evropske Komisije za Republiku Srbiju za 2021. (zapravo za izveštajni period Jun 2020. – Jul 2021.) napisan je korektnim narativom. U određenim oblastima konstatuje se i kvantifikuje napredak Srbije, u nekim drugim konstatuje nedovoljan napredak ili izostanak napredovanja i ukazuje koje promene treba napraviti. I pored toga što je ovaj izveštaj povoljniji po nas od prethodnih, očigledna je uzdržanost i škrtost u pozitivnom ocenjivanju napredovanja Srbije.

Za otvaranje trećeg i četvrtog klastera, što se u izveštaju EU preporučuje, neophodna je saglasnost svih država članica Evropske Unije. Ovo znači da pregovaranje može da zaustavi bilo koja članica EU koja ima “nerešena” pitanja sa državom koja je kandidat za članstvo ili jednostavno oceni da je pristupanje date države suprotno njenom interesu. Ovo procesu pregovaranja daje crtu krajnje neizvesnosti do samog završetka.

S obzirom da se Izveštaj u nekim delovima oslanja i na mišljenja OCD koje deluju u Srbiji, u tim delovima kritika je prenaglašena i ocena stanja pristrasna.

Zahtev iz Izveštaja da “narativ o strateškom opredeljenju Srbije za priključenje EU bude PROAKTIVNIJI I NEDVOSMISLENIJI”, povod je za promišljanje na tu temu.

Stav EU u vezi prihvatanja Srbije, i uopšte zemalja Zapadnog Balkana, nije konzistentan.

U samoj EU prisustvovali smo polemici da li prvo preurediti i reformisati EU pa ići na proširenje, pa čak i dvoumljenju da li je dalje proširenje uopšte smisleno s obzirom na unutrašnje probleme u samoj EU.

Pri ovom, svaka država članica je imala svoj stav o tome, a za svaku odluku neophodan je koncenzus svih država članica kojih je u ovom trenutku 28.

Sa Srbijom je otvoreno 18 poglavlja ali nijedno nije zatvoreno. Kojom dinamikom će se proces pregovaranja odvijati niko ne može da garantuje pa čak ni da predvidi.

U sred pregovora revidirana je metodologija pregovaranja. Umesto ispunjenosti uslova za otvaranje pojedinačnih poglavlja neophodno je ispuniti uslove za otvaranje svih poglavlja iz grupe srodnih poglavlja koja se naziva klaster. Da li će se proces pristupanja okončati za 10, 20, 30 godina ili nikad, to niko ne zna.

Prijem u članstvo ne zavisi samo od ispunjenosti uslova već i od političke volje i koncenzusa država postojećih članica.

Prisetimo se i da su neke države (Rumunija i Bugarska) “preko noći” primljene u EU, bez ispunjenosti elementarnih uslova, ali iz jasnih geopolitičkih razloga NATO-a. Cilj je bio teritorijalno odsecanje Rusije od Balkana, Jadranskog i Sredozemnog mora.

Osim toga, Hrvatska je primljena u EU i pored proterivanja 250.000 etničkih Srba sa svoje istorijske zemlje i promene Ustava u kojem je srpski narod izbrisan kao drugi ravnopravan i konstitutivan narod. Hrvatska je primljena i bez jasnog određena vlasti i javnosti prema genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, šta više, uz veličanje ustaštva i aktera genocidne politike.

S druge strane, Srbiji se jasno saopštava , i kroz tekući Izveštaj, da je uslov za prihvatanje u članstvo “SVEOBUHVATNI I PRAVNO OBAVEZUJUĆI SPORAZUM O NORMALIZACIJI” sa tzv. Kosovom.

Ako znamo da se Priština u pregovorima postavlja krajnje destruktivno, postavljenje gore navedenog uslova Srbiji, samo ohrabruje Prištinu da nastavi destrukciju u procesu normalizacije odnosa sa Beogradom, računajući da će Srbija kad tad prihvatiti sve njihove zahteve usled želje da se što pre nađe među članicama EU.

Brisanje gore navedenog uslova iz poglavlja 35. bilo bi u funkciji osvešćivanja Prištine – strane koja ispoljava destrukciju i siguran sam da bi pomoglo procesu normalizacije odnosa sa Beogradom.

U izveštaju se korektno navode sporazumi koji su prethodno dogovoreni a Priština ih nije ispunila.

Ono što smeta je “packa” Srbiji “da uloži dalje značajne napore uzdržavajući se od bilo kakvih jednostranih delovanja i ….” Ako znamo da su jednostrani potezi navika i specijalnost Prištine i da se Beograd time nije koristio, te da svi problemi potiču od jednostranih postupaka Prištine ili neizvršavanja preuzetih obaveza, ovo je ne samo suvišno u Izveštaju za Srbiju.

Kada se sve napred navedeno uzme u obzir, spoljnopolitička pozicija i narativ Srbije primereni su realnoj situaciji. Srbija i pored potpune neizvesnosti procesa pristupanja EU, pri čemu malo šta od nje zavisi, ističe to kao svoje strateško opredeljenje. Takođe, odnosi Srbije sa Rusijom i Kinom nedvosmisleno se opredeljuju kao strateški iz višestrukih razloga a ne samo zato što Srbija ne sme da igra na jednu nesigurnu EU kartu.

Naše zakone prilagođavamo evropskom zakonodavstvu pre svega zbog dobrobiti naših građana, jer zakoni evropskih država u centru pažnje i brige postavljaju građanina. EU Srbiji u oblasti unutrašnjeg društvenog uređenja treba da bude uzor.

Kritika u vezi poglavlja 31. Spoljna, bezbedonosna i odbrambena politika, zahteva poseban osvrt.

Srbiji se zamera ne usklađivanje sa deklaracijom EU o Hong Kongu, i sankcijama nametnutim Rusiji. Zamera se i glasanje protiv rezolucije Generalne skupštine UN o militarizaciji Autonomne Republike Krim.

Navode se posete Beogradu dva visoka ruska zvaničnika koja se nalaze na listi sankcija EU. Navodi se da je Srbija isticala rusku i kinesku pomoć na početku pandemije Kovid 19.

Uz niz sličnih detalja koje treba shvatiti kao kritiku, navodi se “da je predsednik Republike Srbije u julu 2021. dao izjavu na virtuelnoj svečanosti povodom 100. godišnjice Komunističke partije Kine”.

Zaključak povodom poglavlja 31. da Srbija u narednoj godini treba da:

POBOLJŠA SVOJE USKLAĐIVANJE SA Zajedničkom spoljnom i BEZBEDONOSNOM POLITIKOM EU…..
usvoji akcione planove za primenu NOVIH STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI I ODBRANE, NA NAČIN KOJI U POTPUNOSTI ODRAŽAVA EU ORIJENTACIJU SRBIJE U OVIM OBLASTIMA.
nameće stav:

Evropska Unija mora da uvažava našu POSEBNOST U SMISLU VOJNE NEUTRALNOSTI i ne može od Srbije da očekuje usklađenost tipičnu za članice EU koje pripadaju NATO paktu.

Činjenica je da je bezbedonosnu politika EU determiniše NATO pakt, a to znači Vašington i London koji se nalaze van EU.

Bezbedonosna politika EU protiv je strateških i suštinskih interesa velikih zemalja EU jer je im je nametnuta sa ciljem da spreči njihovu ekonomsku saradnju sa Rusijom, kao svojim prirodnim partnerom. Zato je uprkos sve oštrijoj retorici Vašingtona prema Rusiji, sve glasniji francuski stav da je Evropi potreban sopstveni sistem bezbednosti i evropska vojska, i da Evropa u Rusiji treba da vidi partnera a ne protivnika. Ovo je Makronov povratak politici čuvenog generala De Gola, Evropa sa Rusijom a ne protiv Rusije.

Sve je veća raštimovanost politike članica EU i umesto da se poradi na uspostavljanju standardna unutar same EU, prisutno je stalno podizanje lestvice za pristupanje novih članica. Poljski Ustavni sud doneo je odluku da je domaće zakonodavstvo iznad evropskog. Zar ta dva zakonodavstva nisu usklađena? Uprkos nametnutim sankcijama Rusiji od strane Vašingtona i Londona, koje EU verno sledi, svaka članica EU ima saradnju sa Rusijom u okviru svojih interesa. Osim Italije i Mađarske dobru saradnju sa Rusijom ima i Berlin u oblasti gasnog aranžmana sa Moskvom. Trećina evropskih potreba za gasom zadovoljava se iz ruskih izvora.

Nedavno formiranje “užeg NATO saveza” V. Britanija, SAD i Australija izdvaja anglosaksonsko jezgro alijanse koje svoju politiku nameće ostalima. Interes Francuske, saveznika, velike države i nuklearne sile, jezgro alijanse pregazilo je preko noći.

Komentar zaslužuje diskusija ugledne poslanice SVM koja se bliže bavi evropskim integracijama. Ona se na plenarnoj sednici Narodne skupštine obratila dva puta.

Navela je anketu koja je urađena sa srpskom omladinom uzrasta 18-24 godine, i rezultat da najveći deo mladih Srba najviše voli Rusiju, što je po njenom mišljenju poražavajuće, s obzirom na proklamovani cilj ulaska Srbije u EU i ulaganja koja EU čini u Srbiji.

E, sad!

Smatram da ljubav prema Rusiji i poštovanje pravnih tekovina i dostignuća EU nisu u sukobu.

Imajući u vidu čvrstu genetsku, versku, identitetsku, istorijsku i kulturnu vezu srpskog i ruskog naroda sasvim je prirodno da srpska omladina najviše voli i poštuje Rusiju. I to ne povlači po bilo kakvom automatizmu negativan stav prema drugim narodima i državama, a posebno ne prema Evropskoj Uniji.

Javnost je dobro upoznata da 62% robne razmene ostvaruje se sa zemljama EU, i da dve trećine direktnih stranih ulaganja dolazi iz EU. I to je nesporno.

Istovrmeno, javnost je dobro obaveštena o evropskoj predpristupnoj pomoći kroz IPA fondove.

Ali javnost pamti da su zemlje zapada podržali sve separatiste koji su razarali SFRJ devedesetih godina prošlog veka, odnevši sa sobom srpske teritorije. Na kraju, javnost pamti učešće zemalja EU u NATO agresiji na SRJ i otimačini Kosova i Metohije ratom i kasnijim priznanjem tzv. države Kosovo, od čega se uzdržalo svega 5 od 28 članica EU.

Suprotno tome, Rusija u svim međunarodnim institucijama i Savetu Bezbednosti UN zastupa međunarodno pravo i interse Srbije i srpskog naroda u celini. Rusija je 2015. u SB UN sprečila britansku rezoluciju kojom bi srpski narod bio obeležen kao genocidan za sva vremena.

Rusija stoji na pozicijama Rezolucije 1244 po pitanju KiM i nedavno je u SB UN sprečila povlačenje misije UNMIKa sa KiM. Povlačenje misije UNMIKa bila bi krupna pobeda onih koji zagovaraju kosovsku nezavisnost.

Rusija i Kina nisu verifikovale u SB UN mandat visokog predstavnika za BiH. Rusija nije dozvolila da se dotični nedavno obrati SB UN.

Tako da, nije sve u novcu tj novčanoj pomoći i promociji. Poštujemo pomoć EU, ali imamo u vidu i da je protivpravna agresija na SRJ nanela Srbiji nesagledivu materijalnu štetu. Sankcije zapada koje su prethodile tome oslabile su našu privredu i njenu konkurentnost.

Naša vojna neutralnost i strateški odnosi sa Rusijom su nešto čega se Srbija ne može odreći. Ako EU to ne može da prihvati, to znači samo jedno: govore EU, a zapravo misle NATO pakt!