Балканске земље и будућност УН
Душан Пророковић (Фото: Дејан Симић/Спутњик)
Пише: Душан Пророковић за ИН4С
Изузимајући Србију и заслугом Републике Српске – „половину“ Босне и Херцеговине, балканске државе су беспоговорно, некритички и у потпуности подржале – САД! Политичари и власти то правдају или чланством у НАТО и обавезама које из тога проистичу, или незаменљивошћу процеса евроинтеграција (ништа ново и ништа парадоксално, пошто је за пријем у ЕУ кључна подршка САД) или „одбраном“ међународног јавног права (из читавог низа разлога, а између осталог и због „косовског случаја“ крајње неубедљивом и врло дискутабилном!?). Проблем се, међутим, јавља због тога што годину дана након ескалације Украјинске кризе постаје потпуно очигледно да се ради о хибридном рату САД и савезника против Русије, али и – што је још важније, да је то највероватније и само уводна фаза у глобалној дестабилизацији. Међу жртвама глобалне дестабилизације, како данас ствари стоје, могу се лако наћи и Уједињене Нације.
Прича о месту и задацима УН у међународним односима отворена је још почетком деведесетих година ХХ века, паралелно са успостављањем једнополарне структуре светског политичког система. У том контексту, САД су на ову, најважнију међународну организацију, гледале као на механизам за осигуравање хегемоније кроз обезбеђивање легетимитета за своје поступке или коришћење ресурса УН. Тако се почео користити еуфемизам „међународна заједница“ када је требало представити мировна решења за поједине сукобе, организовати конференције у циљу спречавања „нарастања“ криза или једноставно извршити дипломатски притисак на неке актере (појединце, политичка руководства или чак државе у целини). Амерички циљеви постајали су циљеви „међународне заједнице“, чак и у тренуцима када се нису слагале са тим све чланице Савета безбедности, па ни оне две незападне са правом вета. САД су кроз УН транспоновале свој утицај, остваривале сопствене интересе и од тога имале велике користи.
Међутим, са променама у потенцијалима моћи (војне, економске и политичке) између кључних актера међународних односа, мењала се и релација према америчком приступу ка УН и унутар УН. Од почетка века, Русија и Кина све чешће улажу вето, а и у ситуацијама када не улажу вето успева им да поједине предлоге или иницијативе „скину са дневног реда“ (најчешће претећи употребом вета). Протоком времена за САД постаје све теже, а затим и немогуће да транспонују свој утицај корз УН, тако остварују сопствене интересе и имају од свега некакву корист. Још од првог мандата Барака Обаме америчка дипломатија више не може да говори ни о „међународној заједници“ на начин како је то раније чинила. Истина, делујући по инерцији они су то пробали, али су убрзо након тога исмејани у свету. Каква „међународна заједница“ када у том блоку нема четири петине држава са 85 посто светске популације!? У „политички саобраћај“ зато накратко улази одредница „коалиција вољних“, да би затим била замењена појмом „савез демократија“. До сада, одржана су два годишња „Самита за демократију“. Окупљено је шаролико друштво, изгледа да ту свако демократију сагледава на свој начин, али то Џозефу Бајдену и његовој администрацији није сметало. Напротив, у овом и оваквом тренутку најважнији је број окупљених. Да ли су ти окупљени дошли вољно или невољно, самостално или због уцена, какав је „садржај њихове демократије“, колико дуго ће се у савезу задржати, то су све секундарна питања! Функција „савеза демократија“ јесте да послужи као платформа за заобилажење УН и постепену релативизацију улоге УН у међународним односима.
Још један је разлог, врло важан, због којег САД морају правити „одступницу“ и инвестирати у нову платформу која ће им послужити да опет своје циљеве и интересе назову ставом „међународне заједнице“ јесте што прогнозе о њиховом положају унутар система УН нису баш сјајне. УН су, када је о организационој структури реч, остале „диносаурус“, дисфункционални апарат „заробљен“ у 1945. години. То се пре свега односи на Савет безбедности УН. Савет безбедности не одражава реално стање ствари у свету, он је креиран према потребама и приликама сила победница Другог светског рата. Како је могуће, на пример, да Индија није стална чланица овог тела!? Или, како је могуће да афричке, латиноамеричке или муслиманске државе немају могућност ветирања, али то право имају две европске земље!? Одакле Европи такав ексклузивитет и због чега су ови западни актери међународних односа надређени свима осталима у светском политичком систему? САД би желеле, а о томе говоре и депеше које је још одавно публиковао Викиликс, прво да се постојећа структура одржи што је могуће дуже, а друго – када реформе постану неизбежне да се никако не повећава број чланица са правом вета! А то је губитничка позиција.
Промена потенцијала моћи и успостављање нове равнотеже снага између великих сила значи и да светски политички систем постаје мултиполаран. Као директна последица мултиполарности јавља се неопходност реформисања УН и трансфорамција Савета безбедности. Број сталних чланица са правом вета једноставно се мора повећати. Исто тако, нужно је да УН постану место на ком ће се најпре више уважавати ставови бројних регионалних организација, а потом и усклађивати интереси ових интеграционих целина. Тако се долази до универзалних правила. Тако се креирају обавезујући принципи. Тако се унапређује међународно право. БРИКС, тачније БРИКС плус, АСЕАН, Афричка унија, МЕРКОСУР, ШОС, Евроазијски економски савез треба да интензивирају своје присуство кроз механизме УН и унутар ситема УН, то је гаранција хармонизације међународних односа и осигуравања глобалне безбедности.
Правно и политичко наслеђе УН је огромно. То је један од великих домета у међународним односима. Нормално, у бројним конкретним ситуацијама УН се нису баш прославиле, некада су биле и злоупотребљаване, а често и занемариване или понижаване од стране оних који су се сматрали моћнијим.
