Балкан

Пише: Горан Комар

Ћирилицом се може, не само писати, већ и живјети. Ко смо, и какав интелектуални формат ми данас, да укидамо слово Писма које је преживјело дуже од миленијума сузбијања? Српски народ је једини међу свим баштиницима ћирилице на Балкану који је опредјелио ћириличко слово своме националном изразу у периоду већ сасвим отвореног затирања тог слова, али, што је још пуно важније, ово слово практиковао и у временима његовог спонтаног изражавања. Када није имао избор другог слова? У временима у којима такав одабир није представљао израз националне еманципације. Темељни балкански народ је створио стотине сачуваних и хиљаде изгубљених повеља и писама које одређују српско име и српске народносно-црквене ознаке између 12. и 16. вијека. 1189: “На Усјековање Главе Светог Јована Крститеља”. Апсолутно том свом српском народу не приписујем првенство у одабиру и пракси. Ево зашто. Начинио сам упоредне анализе облика слова (само неколико) у сачуваним споменицима ћириличког простора, од најранијих сачуваних споменика (еванђелистара, епитафа и повеља). Нашао сам потпуну заступљеност у простору (јако широким просторима) свих облика који су ми се чинили доминантим. Укључујући, дакако, простор старе бугарске државе. Када бисмо посматрали само ту чињеницу потпуне просторне дисперзије свих главних облика, па да и не посматрамо детаљно питање еманципованости писма, било би јасно да је корпус најстаријих сачуваних споменика само врх огромног словенског бријега потопљеног ратовима, уништавањима, затирањима сваке врсте. Када говорим о тим најстаријим, ограничавам се на писане споменике до 1250. године. Тај број сачуваних споменика је незнатан у односу на број реално исписаних. За то је довољно осмотрити облик словних знакова најстаријих сачуваних повеља и писама, па и натписа. Сасвим је очигледно да је у питању веома издашно разлисатала племенита лоза. У некима је видљиво да је писар своје дјело могао начинити много, много боље-уредније. Лично, изненађен сам немарношћу писара одређених хумских и рашких писама, али пажљиви поглед увијек ме увјери да је понеко иницијално слово, или слово исписано унутар датације, стварала рука које би била кадра исцртати неке од иницијала најзнаменитијех Еванђелистара. Ови писари су, једноставно, писали врло много. Да нема трагова печаћења, ја бих о бројним старим писмима мислио да су концепти. Ипак, “добро перо баново” (Десоје) није писао само ове сачуване исправе, него ко зна колико њих да би се прозвао добрим пером бановим? Тако и остали. Погледајте само писма, веома стара писма, појединаца и општинских канцеларија? Погледајте писмо Поповске општине, или писмо кнеза Чрномира? Све је то послато у Дубровник и оба ова писма могу лежати у граничној зони око 1250. године. Нећу овдје указивати на остале које сам све лично прегледао. Натписи тога времена су такође веома убједљиви.

Када сам спремио издање свог зборника ћириличких натписа Старе Херцеговине (III, 2017), отворио сам га фрагментом слова са једне крхотине недавно ископане у Боки. То зато, што вјерујем да је тај фрагмент старији од натписа жупана Грда. Земља ће тек отворити закопано ћириличко благо, а бројни значајни налази леже у депоима наших музеја.

Дакле, поглед у прошлост казује древност Писма. Овим Писмом је гост Радин казао да није јеретик и тим Писмом је три пута поменувши име Господње херцег Стефан у натпису у Сопотници казао да није јеретик. Они тиме казују да су Срби. Узмите затим и погледајте поуздан превод писма цариградског патријарха Генадија упућеног светом братству манастира Свете Катарине у Синајском горју и прочитајте прву реченицу писма ученог патријарха: “Он (Стефан) је православни, јер је Србин”.