Бајка пета о Вретенку и Црвенкапи

Пише: Небојша Јеврић

Ика је била у Црној Гори, а ја сам се дружио само са великима и нисам имао коме да причам бајке. Знам да су велики досадни и да не умеју да се играју, али морам и са њима понекад да се дружим. Али нисам ни слутио колико вас још има који једва чекате да чујете шта се даље десило са осмим патуљком Вретенком, најтрапавијем од свих патуљака.

Зато смо, чим је Ика дошла, побегли од куће на Саву, међу савске гусаре, на гусарски бр-од „Аризона дрим“, да питамо гусаре шта се даље десило са Вретенком.

Ратко, стари гусар са Јамајке, и Лата, познати афрички гусар, позвали су све галебове и рибе (гусари знају да причају и са птицама и са рибама, ако су прави гусари), али нико није знао да нам каже шта се десило са Вретенком, патуљком који је зајахао орла и кренуо да тражи земљу једног чудног краља. Тамо живи још чуднија принцеза, која је обећала да ће се удати само за оног ко буде причао најбоље бајке.

Право да вам кажем, децо, и ја сам се већ помало био забринуо.

Знате какав вам је тај патуљак Вретенко. Никад није знао да игра фудбал. О кошарци да и не говоримо. Ако би почео да спрема чаробни напитак, можеш се заклети да је нешто за-брљао. Уместо корена од каћуна, ставио би корен неке друге траве и напитак који је треба-ло да неког патуљка учини невидљивим претворио би га у веверицу.

Па ти сад гледај.

Како после од веверице да поново направиш патуљка?

Ако би патуљци отишли да копају дијаманте, Вретенко би ископао кост неког диносау-руса, бронтосауруса или неке давно изумрле птице. Дијаманте никада. Зато га ни у рудник нису водили.

Узалудно се трудио: свиралу и пуцаљку од зове никад није успио да направи.

Једном, кад је поправљао кров, оклизнуо се и пао у буре са кишницом. Укратко, несрећа једна од патуљка.

Љутио се на њега савет старих патуљака, љутила његова добра мама, но залуд. Вретенко је седео и по вас дуги дан причао приче.

А кад би патуљци морали да оду негде за послом, Вретенко је причао срнама и јеленима. Чешће од осталих долазио је Јеж Шумски Кнез да га слуша. Јежоња ратник, слушајући Вретенкове приче, само је оштрио бодље и сањао о великој слави. Веровао је: једнога дана ће учинити неко јуначко дело због којег ће и он ући у причу. А, ко зна, можда му и неку филмску улогу понуде.

Е тај и такав Вретенко кренуо је да проси цареву кћи. Појахао сурог орла и нестао негде међу облацима. И нико га чак од прошлог броја новина није видео.

Седели су савски гусари на катамарану „Аризона дрим“, на месту где Сава улази у град, и размишљали шта се могло десити са Вретенком.

Чак ни чика Иса, који прави најбољу савску чорбу, ни Мурга, који плови чамцем тамо вамо, ништа није знао о Вретенку. Није га видео ни пилот Роки Бабица, који маше крилима кад авионом лети изнад Аде.

„Ја знам“, рекла је Ика, „шта се са Вретенком догодило!“

„Шта ти знаш, гусарска принцезо?“ питао је Лата, страшни гусар из Африке.

„Пусти, можда стварно зна“, рекао је Ратко. (То је онај гусар који има дугу косу и још ду-жу браду. Замочи косу у Саву, звижди неку мелодију са Јамајке, а рибице се саме хватају.)

„Где ти мислиш да је Вретенко?“ питали су и Лата и Тата у један глас.

„Вретенко је погрешио бајку и сад вероватно лута покушавајући да из ње изађе.“

„Па ајмо да га тражимо!“

Речено – учињено. Упалили смо брод и кренули низ Саву, према шуми у којој се налази-ла бакина кућа.

Како је Ика и претпоставила, трапави Вретенко је погрешио причу и залутао у бајку о Баки и Црвенкапи. У ствари, шта се догодило?

Сури орао је слетео на дрво да се одмори баш у тренутку када је вук објашњавао Црвен-капи да треба да се тркају до бакине куће. Вретенко се пришуњао и са дрвета све је видео. Видео је и када је вук баку закључао у ормар, обукао у њену спаваћицу и легао да чека Цр-венкапу. То је силно расрдило Вретенка.

„А неће моћи тако, вујо! Ти Црвенкапицу да препадаш!“

Брзо се спустио низ дрво и позвао Јежа Шумског Кнеза.

„Јеже, витеже, ево ти прилике за јуначко дело! Позови све шумске јежеве и идите што пре до колибе у шуми, где је вук у заседи. А тамо знате шта вам је чинити!

Јежу витезу није требало два пута рећи.

Кренула је војска страшних копљаника, стотину јежева шумских, према бакиној кући. А пред њом патуљак Вретенко, на суроме орлу.

„Бако, зашто су ти тако велике очи?“ питала је Црвенкапа

„Да те боље видим.“

„Бако, зашто су ти толике уши?“

„Да те боље чујем.“

„Бако, зашто су ти толика уста?“ питала је Црвенкапа

„Да те лакше прогутам“, викнуо је вук и кренуо према Црвенкапи.

Е, баш тада долетео је сури орао, са Вретенком на својим леђима, и кљуцнуо вука у чело. Вук је одскочио и стао на бодље шумског јежа. Кренуо је да бежи на десно, па нагазио и другом ногом на јежа. Кренуо назад, па лево, и сваки пут кад би се помјерио нагазио би на јежа. А орао га кљуцао, кљуцао.

Јаучући, вук је побјегао из ове бајке да се у њу више никада не врати.

А патуљак Вретенко, док смо ми стигли до њега, већ је био појахао орла и отишао да тражи нове пустоловине.

Летећи изнад брода, само нам је бацио једно орлово перо. Оно ће нам помоћи, ако нам се опет изгуби, да га лакше нађемо.

Савска гусарска лађа срећно се вратила у луку, на крају кеја у Блоку 45.

Имали смо много важан посао. Из Алексинца је стигао Никола. Ускоро ће напунити четири године, а решио је да пре рођендана положи испит за Савског гусара. А када ћете, децо, да полажете ви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: