Апостолима са Кошара
Невен Милаковић
Кошаре, слутим, ноћас спавају
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика…
Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овдје ћутањем бране.
Овдје је Њихова мртва стража,
Гранични камен Отаџбине,
Рака од срамне издаје дража
И брижни шапат: Боли ли сине?
Боле ли више душманске ране,
Ил` што Те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.
Издржи, дико, ништа не реци,
Шутња се Твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.
А када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,
Твојом ће шутњом судити људи
Да срце витешко нема цијене.
И да се свијет погани вара:
Неће се Србин одрећ` Кошара!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Postali smo glup narod
I Dodju Tako Neka Junacka, Apostolska Vremena….
kad Pjesnik OVjekoVjecaVa Junake sa Kosara….
A Kosare i Kosarski ViteZoVi Radjaju Pjesnika….
NoVog Viteskog Pjesnika-Mucenika….
HVala NeVene MilakoVicu Za Dar „MuZe TVoje“….
Za TVoj Bratski Krik i Jauk Koji Nam Para Srca….
Kad Nasa SuZa, „SuZa Moja Nema Roditelja“….
I UVjeraVa Nas Jos Vise da Znamo ZASTO Smo Srbi….
I ZASTO Stojimo Na PraVoj Strani Istorije i Vjecnosti….
SlaVa, HVala i BoZja LjubaV, SinoVima sa Kosara….
Sa Pastrika…. Milosu CirkoVicu, Neumrlom ViteZu….
I SVim LaZareVim, Nebeskim, KosMetskim ViteZovima….
„Ovde je njihova mrtva straza
….
I brizni šapat : Boli li sine ?
…
Ne boj se čedo, mora da svane“
Čini mi se, kao da ZORA RUDI.
Ovog proleća Vas se češće,
odgovornije i njeznije sjećamo.
HVALA REDAKCIJI
SVaka MilakoViceVa Rijec….
Jauk je i Krik Bratski, Pjesnika-Mucenika….
I PonoVo Radja VjekoVnu SuZu Srpske Majke….
Da, tačno, draga Nevjero.
Pozdrav
Bole li više dušmanske rane
il`što te druzba zaboravila ?
Zar OPET krik pjesnika:
„Sve će to narod pozlatiti“ ?
i
„Znam da ne bole šiptarski meci,
no ćorci roda vjerolomnoga“