Апокалипса

Апокалипсу отпремају изван сваког значења, изван реалног света, отпремају у област библијског, пророчког, филозофскког, поетског, фантастичног, књижевног, филмског, али најзначајније резултате ипак убира у стрипу. Нестабилност социолошких рефлексија апокалипсу отпрема у другу димензију, и изван теорија, и тако се, очас,  превеслало кроз апокалиптичке олује и упловило у мирну луку постапокалиптичког. Исувише рационално па било то и из губица овдашњих ововремених теоретичара. Само да не изоставимо питање: којих? А савременим песницима за прву сферу патетичног урлика доста је и неколико слова! којих  нема међу словима ноћи. Апокалипса се у нашим приликама још сагледава само у дијахроничном времену – збивања извесних појава у различито време – али и са развијањем језика као да је апокалипса губила и на самом значењу  темпоралности. (Што се тиче Срба, језик апокалипсе пресушио је у народној књижевности, што се тиче Балкана, језик апокалипсе прекапио је у грчким митовима..!) Коначно, сами термин отпремљен је у строго фантастичне и религијске предјеле. Да ли сте скоро, током литургије, са срицатељне штице, чули свештеника да чита пасусе Апокалипсе. Или је цела Библија апокалипса. Модерност свих врста смешта апокалипсу попут хибрида у посебне коморе и складишта, фиоке и ормане, гдје је (прво), себи требала поспремити  полицу.

Апокалипса делује попут бинарног (двоструког) времена, судара времена, судара  прошлости и будућности. Ко још помиње бинарне звезде. Нико, осим трећеразредних новина попут „Трећег ока“. Међутим. Шта су црне рупе, и да ли их више ико чита: да ли још усисавају светлост, и сл. Међутим. Ко чита научне текстове у „Политици“, или „Политикином забавнику“. Међутим. Зато апокалипса има властити језик који нико не разуме, језик који превазилази и језик верозакона, језик који надкриљује ратове, а текстова  сенчених апокалиптичким тоновима скоро и да нема – живи језик нема нарочитих резерви у погледу апокалиптичких удара. Благо чобанима по бреговима…! Благо песницима по провинцијама..! Рецимо: херметична лудница истовремено је сасвим превазиђена слика и тешко да више налази места у поетским текстовима, али рушење планина леда у Северни ледени океан, пијавице торнада по Мисурију, или слика Колубарског површинског копа послије небеског цунамија – само хиљадита слика поплављене Србије –  јесу снимци, кадрови после смака света. Да ли ће ико снимити крај света..? Врх огромне дизалице, врх скелета џиновског крана вири из црне, густе, угљенисане водурине, одн. мртве текућине. Тешко да би икакав режисер могао наћи музичку подлогу за овај кадар. Икакав звук. Тон..! После ових слика, да ли је могућа љубавна веза..? Изнад ове слике једино је стваран облак. Небо, и, облак..! Ова слика може да утоне у ноћ, и да изрони опет у јутро, али, на делу је слика краја света..! И гроб раба утоне у ноћ, и опет на крст се преломе сунчане зраке..! Долазимо до апокалиптичног питања: да ли би било боље по Америку, да је одједном нападне хиљаде и хиљаде торнда, и да никад не престају, да ли би било боље да се Британија сасвим потопи, да је прогута водурина..? Шта би одговорио неки Индијац педесетих година (баш оних година када Орвел у Индији пише своја дела као дописник Бибисија, или већ неког тајмса), шта би рекао неки црнац из плантажа памука у Фокнеровим романима, како би одговорио неки црнац из Јоханезбурга пре извесног времена, како би сада одговорио било који Арапин..?

 У апокалиптичким сценама логика је окренута против добра, окренута је управо против  позитивног јунака. Апокалипса је зачарани универзум у којем се једноставно не сукобљавате са непријатељем – нити је то икако могуће – чини се чак да ни непријатељ не контролише терен. У позадини апокалиптичког нема ни позадине реалности. Каква је текстура реалности кад водурина допре до трећег спрата, каква је текстура реалности кад Милосрдни анђео, невидљиви авион, тзв. летеће крило, убија дете у јаслицама, каква је текстура реалности кад пред очима старца цело село нестаје, клизиште се сурвава уз брег, белу крв јагњади и рику говеда меље камење, каква је текстура реалности кад насред магистрале стоји топола..! Тога нема ни код Магрита, такву слику не можете сањати, нити наћи у Шекспировим стиховима. (Сличних слика нема код Дериде, Бодријара, Слотердејка, Вирилија, Чомског..!) Апокалипса, нама..!

(Апокалипса је кад олош у својој поплављеној продавници четири пута повећа цену воде…!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: