Apel za KiM, Apel za slobodu

Piše: dr Slobodan Janković

Sve što na tlu Srbije,
živi i rodi,
namenjuje se slobodi

peva Desanka Maksimović, a šta mi pevamo danas, danas kada nas je zahvatila zapadnjačka reka i kada se onima koji odlučuju duše opasnosti plaše? Već pet stotina srpskih arhijereja, akademika, univerzitetskih profesora i naučnika, potpisuje Apel za odbranu Kosova i Metohije. Pridružuje im se na hiljade sveštenika, inžinjera, lekara, radnih ljudi, poljoprivrednika i studenata. Pišu i poručuju NE predaji i prodaji, ne nečasnoj i sramnoj trgovini.

Tačno je da su mnogi poklekli i da svoju predaju svakodnevici i očaju zbog sramote na vrhu pravdaju nemogućnošću promene. Čega se to vlast u ime nas odriče? Šta je Kosovo i Metohija, za Srbiju i za Srbe? Šta?

Pa šta je u našim pesmama koje se čitaju u školi, šta u narodnoj poeziji šta u pesmama poznatih pesnika i književnika, čika Jove Zmaja, Milana Rakića, Desanke Maksimović, Matije Bećkovića, Milovana Danojlića i Dobrice Erića, Beogradskog sindikata i Njegoša, šta u snovima Mihajla Pupina, šta na platnu Nadežde Petrović? Šta ako ne Kosovo i Metohija? Kamo vitezovi silni, manastiri slavni, pećaršija, Ibar i pesme što se na svadbama i veseljima pevaju? Gde će Ruža sirinićka, ko će ječam žnjeti ako kažemo da ih se odričemo, da ih izdajemo i prodajemo?

Ako se za obećanje punog stomaka i neki san o putovanju koje na javi itekako košta, odrekneš svega toga šta ti ostaje?

Kako ćeš spavati čoveče, šta ćeš čitati, ako misliš da čitati treba?

Pa u koju Crkvu ćemo ići ako smo izdali našu svest i savest, da je zemaljsko za malena Crastvo, da se za Krst časni i slobodu zlatnu valja boriti? Ne možemo onda sa Svetim Lazarem, Simeonom mirotočivim, Despotom Stefanom, đakonom Avakumom, ne možemo onda s njima. Kako ćemo ako se odreknemo Zaveta, kosovskog, onog koji nas određuje vekovima. Kako bi živeo čoveče ako bi se svojevoljno odrekao sveg sećanja, krao sećanja i skraćivao prošlost, kako?

Osećao bi se loše, bio bi nervozan u kući, na poslu, baš kao oni što sve bešnje odgovaraju na neplanirana pitanja. Bio bi to kraj istorije jednog starog naroda.

Deca i realnost

Stvarnost je da je dece sve manje i da se ono malo što ih poodraste u velikom broju iseljava iz nepodnošljive, fiskalno konsolidovane, bezalternativne stvarnosti u Srbiji zagledanoj u budućnost bez sećanja.

Stvarnost se stalno menja čoveče, poslednjih godina u našu korist!

Deca, pa šta će nam reći deca? „Tata, mama, jeste li vi bili dobri ljudi, časni, drugari? Tata jesi li se borio?“

Šta ćeš reći, kakvog čoveka ćeš podizati? Dobrog, valjanog, za ponos? Kako ako smo se mi sramno poneli i rekli da nas je baš briga za naš narod na Kosmetu, za našu istoriju, za Zavet i pretke i rekli da nam je važan samo frižider, ili skijanje na Kopu i Alpima, brčkanje u slovenskim banjama, da nam je sve to važnije od poštenja, pravde i časti? Kako onda da očekujemo da šef bude pravedan i pravičan na poslu? Kako onda možemo da se žalimo na neku nepravdu? Kako da slavimo pobede iz oslobodilačkih ratova, borbu oslobodilačkih pokreta, ustanke protivu Turaka, kako?

Zar možemo onda očekivati da će nas potapšati stranci i reći, bravo što ste izdajnici, sada ćemo vas nagraditi i dati veće plate, daćemo vama izdajicama poštenu vlast, koja će biti pravedna, pravična? U kom to snu? Za bolju vlast treba da se bori, ali mi sami moramo onda reći ne predaji, NE!

Kako se malo od nas traži, da ne priznamo, da se Srbi i Srbija ne odreknu najsvetlijih trenutaka naše istorije, da ne potpišemo i da sačekamo bolji trenutak. Samo toliko. Tačno je, neko je obećao predaju, neka taj vidi šta će i kako će, nadam se da mi nismo i ne smemo. Samo ne smemo ni da ćutimo, malo se od nas traži.

Nema naroda, nema ličnosti za ugled i primer koji se ne bore i ne staju nepravdi za vrat. Isto tako nema ni naroda ni države koji se ne bore. Kad prestane borba prestaje i život i postojanje na ovoj zemlji. Nema valjanog čoveka, muškarca i žene, koji su se odrekli oca i majke, dede i babe, predaka svojih. Nema budućnosti bez Kosova i Metohije. Ima samo nervoznih, nesrećnih i uplašenih ljudi bez naročitih svojstava.

Nema onda sna o slobodi, i tu se svako rađa ropski život da vodi. Da nam bude bolje, da opet budemo narod koga cene valja nam da sve što na tlu Srbije, živi i rodi, da se namenjuje slobodi.