Апел за КиМ, Апел за слободу

Пише: др Слободан Јанковић

Све што на тлу Србије,
живи и роди,
намењује се слободи

пева Десанка Максимовић, а шта ми певамо данас, данас када нас је захватила западњачка река и када се онима који одлучују душе опасности плаше? Већ пет стотина српских архијереја, академика, универзитетских професора и научника, потписује Апел за одбрану Косова и Метохије. Придружује им се на хиљаде свештеника, инжињера, лекара, радних људи, пољопривредника и студената. Пишу и поручују НЕ предаји и продаји, не нечасној и срамној трговини.

Тачно је да су многи поклекли и да своју предају свакодневици и очају због срамоте на врху правдају немогућношћу промене. Чега се то власт у име нас одриче? Шта је Косово и Метохија, за Србију и за Србе? Шта?

Па шта је у нашим песмама које се читају у школи, шта у народној поезији шта у песмама познатих песника и књижевника, чика Јове Змаја, Милана Ракића, Десанке Максимовић, Матије Бећковића, Милована Данојлића и Добрице Ерића, Београдског синдиката и Његоша, шта у сновима Михајла Пупина, шта на платну Надежде Петровић? Шта ако не Косово и Метохија? Камо витезови силни, манастири славни, пећаршија, Ибар и песме што се на свадбама и весељима певају? Где ће Ружа сиринићка, ко ће јечам жњети ако кажемо да их се одричемо, да их издајемо и продајемо?

Ако се за обећање пуног стомака и неки сан о путовању које на јави итекако кошта, одрекнеш свега тога шта ти остаје?

Како ћеш спавати човече, шта ћеш читати, ако мислиш да читати треба?

Па у коју Цркву ћемо ићи ако смо издали нашу свест и савест, да је земаљско за малена Цраство, да се за Крст часни и слободу златну ваља борити? Не можемо онда са Светим Лазарем, Симеоном мироточивим, Деспотом Стефаном, ђаконом Авакумом, не можемо онда с њима. Како ћемо ако се одрекнемо Завета, косовског, оног који нас одређује вековима. Како би живео човече ако би се својевољно одрекао свег сећања, крао сећања и скраћивао прошлост, како?

Осећао би се лоше, био би нервозан у кући, на послу, баш као они што све бешње одговарају на непланирана питања. Био би то крај историје једног старог народа.

Деца и реалност

Стварност је да је деце све мање и да се оно мало што их поодрасте у великом броју исељава из неподношљиве, фискално консолидоване, безалтернативне стварности у Србији загледаној у будућност без сећања.

Стварност се стално мења човече, последњих година у нашу корист!

Деца, па шта ће нам рећи деца? „Тата, мама, јесте ли ви били добри људи, часни, другари? Тата јеси ли се борио?“

Шта ћеш рећи, каквог човека ћеш подизати? Доброг, ваљаног, за понос? Како ако смо се ми срамно понели и рекли да нас је баш брига за наш народ на Космету, за нашу историју, за Завет и претке и рекли да нам је важан само фрижидер, или скијање на Копу и Алпима, брчкање у словенским бањама, да нам је све то важније од поштења, правде и части? Како онда да очекујемо да шеф буде праведан и правичан на послу? Како онда можемо да се жалимо на неку неправду? Како да славимо победе из ослободилачких ратова, борбу ослободилачких покрета, устанке противу Турака, како?

Зар можемо онда очекивати да ће нас потапшати странци и рећи, браво што сте издајници, сада ћемо вас наградити и дати веће плате, даћемо вама издајицама поштену власт, која ће бити праведна, правична? У ком то сну? За бољу власт треба да се бори, али ми сами морамо онда рећи не предаји, НЕ!

Како се мало од нас тражи, да не признамо, да се Срби и Србија не одрекну најсветлијих тренутака наше историје, да не потпишемо и да сачекамо бољи тренутак. Само толико. Тачно је, неко је обећао предају, нека тај види шта ће и како ће, надам се да ми нисмо и не смемо. Само не смемо ни да ћутимо, мало се од нас тражи.

Нема народа, нема личности за углед и пример који се не боре и не стају неправди за врат. Исто тако нема ни народа ни државе који се не боре. Кад престане борба престаје и живот и постојање на овој земљи. Нема ваљаног човека, мушкарца и жене, који су се одрекли оца и мајке, деде и бабе, предака својих. Нема будућности без Косова и Метохије. Има само нервозних, несрећних и уплашених људи без нарочитих својстава.

Нема онда сна о слободи, и ту се свако рађа ропски живот да води. Да нам буде боље, да опет будемо народ кога цене ваља нам да све што на тлу Србије, живи и роди, да се намењује слободи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: