Антовић књигом „Бесмрт у Копенхагену“ направио „пљусак кваната“

Млади, посебно даровити, или даровито посебни Вукић Антовић, још као матурант никшићке Гимназије, 2021. године написао је сценарио за драму “Бесмрт у Копенхагену”, која је годину касније извођена у неколико градова Црне Горе као гимназијска представа. Сценарио је преточио у истоимену драму, или езотерично-квантну поему, коју је промовисао у никшићком “Захумљу”.

Човјек је за њега биће које сумња и које вјерује, које се клати између скептицизма и исихазма, свјестан да је најужаснија од свих сила пред којом човјек стрепи и испитује своју вјеру – смрт. А када се размишља о смрти, неизоставно је, каже млади аутор, размишљати и о бесмртности.

“Бесмртност није нешто што се једном заслужи и заувијек остаје ту. Она нам није поклоњена, као што су нам поклоњени смрт и сопство. Она се осваја и то увијек наново или се налази”, казао је Антовић, студент треће године археологије у Београду.

Бесмртност је, према његовим ријечима, ствар слободе, а не нужности и никада не траје дуго.

“У суштини она и не може да траје јер би тако и она била временита. Тада бисмо имали смртну бесмртност или времениту вјечност. Земаљска бесмртност која не траје ни најкраћи трен, јесте долазак вјечности у вријеме”, истакао је Антовић.

Књига, која је према ријечима аутора, похвала његове лудости, јесте мапа његовог духовног играња, туговања, псалмопојања, досаде…

“Она јесте моја херметичка исповијест пред читаоцем, историјом, духовима, самим собом и на крају, Богом, о којем не знам ништа, а који о мени зна све. Нимало није једноставно говорити о сопственом дјелу зато што увијек над главом виси могућност да се открије тајна, да се искаже оно о чему би се морало ћутати, оно што ће, ако буде изговорено, уништити чар игре”.

А Антовић воли да се игра ријечима, свјетовима, комбинацијама, и воли да прислушкује “шапатни разговор двије божанствене сестре близнакиње које обитавају у свима нама – бесмрти и смрти”.

А када прочитате његову драму, која је прерасла у антидраму, како је казао драматург Обрад Ненезић, из немира у немир, “биће вам јасно да дане не треба продавати у бесцијење”.

“У теби таласа млада мудрост и лудост стара, ти си одавно прерастао осредњост и нервираш стереотипе. Ти си вундеркинд од настанка јер ко би друго написао ‘да је провео више мислећи, него дишући’, осим ти. Нашао си прозор у времену ријечима: ‘Највеће мудрости су ћутање, чекање и одсуство сујете. Налијепио боје на ваздух, учетвртио сузу…успио си да напишеш вријеме, ‘јер вријеме’, како тврдиш ‘нијеси никад ни имао’”, дио је Ненезићевог писма Антовићу, којег је драматург прочитао.

Према ријечима Ненезића, драма “Бесмрт у Копенхагену” је симулација имитације живота, трагедија на квадрат, гротеска на куб, линеарни чвор, нелинеарна магистрала.

“Твоја антидрама је пјесма бола која се не глуми, већ која се живи. Твоји су јунаци мртви живи и живи мртви и зато те неопходно читати…’јер само у болу можете да гледате у сунце широм отворених очију’. Кажеш и одеш у своју свјетлост мрачнију од позоришног затамњења. И једва чекамо да нам се вратиш са сљедећим бесмртником у корицама”, поручио је Ненезић.

Професорица Велика Перутовић, која је са никшићким гимназијалцима 2022. године припремила Антовићеву драму, казала је да је ријеч о тексту који у себи сажима особености и карактеристике различитих књижевних врста, али и о тексту који руши све жанровске конвенције и који би се могао назвати антидрамом.

“Дјело је фрагментарног карактера – састоји се од пет цјелина: четири чина и епилог, а свака цјелина је наизглед засебна прича. Радња драме није цјеловита, није представљена хронолошки, не заснива се на акцији и класичном драмском сукобу, већ произилази из приче, из причања ликова, из дијалога и монолога који врло често прелазе у класично приповиједање”, казала је Перутовић и додала да су бесмртност, вјечност, постојање, смисао, теме о којима аутор размишља и које жели дотаћи.

“Књига ‘Бесмрт у Копенхагену’ дјело је иновативног и, слободно се може казати, експерименталног начина писања. Читалац мора показати знатижељу за откривањем онога што је у њој казано, али и посједовати одређене интелектуалне способности да перципира свијет Вукићеве књиге. Она шокира, збуњује, оставља без одговора, не дозвољава да се одгонетне до краја, да се уђе у њен простор и овлада њоме класичним формалистичким, структуралистичким и другим тумачењима. Она се супроставља свему једноставном, лаком приступачном, схватљивом. Она постоји као таква, стварајући, унутар својих корица, свијет са посебним правилима и логиком, свијет као тајну која се одупире ништавилу и пролазности, свијет који води до бесмртности”, поручила је Перутовић.

Физичарка, проф. др Невенка Антовић потрудила се да објасни зашто је “Бесмрт у Копенхагену” езотерично-квантна поема, да квантна суперпозиција значи да се налазите на два мјеста у исто вријеме, а можда се и у два различита времена налазите на истом мјесту, да се у драми налазе “заплетена стања”, као и да су објекти и мјерни инструменти повезан систем и повезани у систем.

“У драми – експерименту, и у драми у драми (експерименту у експерименту), п(р)ојављују се различите врсте сукоба, узајамних, са собом, са другима, међу другима… Јунаци овог дјела ће се изјаснити за парадокс, а против логике, за комплексност и интровертност, а против једноставности и екстровертности. Опредијелили су се (да се боре) – против Маркса за Христа, против црвених за бијеле, против медитације за молитву, против Андрића за Црњанског”, казала је Невенка Антовић.

Према њеним ријечима, сигурна је да је Вукић Антовић представљеном књигом успио, не да “кане капи креације”, него да од њих направи и пљусак кваната.

Модераторка програма била је Кристина Радовић, историчарка умјетности и уредница програма у ЈУ “Захумље”, која је истакла да књига представља израз готово свих доминантних струјања у науци, философији и умјетности, а да је радња у представи испричана на интиман, али луцидан и духовит начин.

Организатор догађаја је ЈУ “Захумље”, у оквиру јулског репертоара Никшићке културне сцене, а одломке из књиге говорили су професор Михаило Перошевић и студент треће године Академији уметности у Београду Матија Гредић, који је играо и у гимназијској представи.

Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: