Anton Sirotkin: Kozak – to je ratnik, ali više ne ratujemo na konjima

Pripremio: Andrei Volkov

Kako je biti „otac Krima sa najvećim brojem dece“ i ataman najmlađe vojske? Kako i zašto treba odgajati kozaka od detinjstva, a sve koji žele da se priključe njihovoj kulturi – primiti?

O ovome i mnogom drugom u ekskluzivnom intervjuu portalu «Rossiйskoe kazačestvo» govori ataman Vojnog kozačkog društva Crnomorska kozačka vojska («Černomorskoe kazačьe voйsko») kozački pukovnik Anton Sirotkin.

Kozak – ko je to?

Kozak je ratnik, sve ostalo je za posle, to prati kozaka. Da, mi volimo da pevamo pesme. Da, igramo, niko ne igra kao mi. Ali, i to za kasnije. Pre svega, moramo umeti da se borimo i branimo svoju Otadžbinu, svoj dom, svoje ognjište, svoju decu.
Sada više ne ratujemo na konjima. Razume se – sada je rat – nove tehnologije, kvadrokopteri, navođeno oružje, rakete, artiljerija, avijacija. Po čemu se razlikujemo od ostalih vojnika? Pa ne možemo da uzmemo sablju, da osedlamo i ujašemo konja i krenemo protiv Leopard2, koji naš protivnik sada pokušava da nam suprotstavi i predstavi kao super strašno oružje. Hajde, Bože, nije nas briga koga ćemo spaliti: Leoparda, ili sovjetski tenk, ili nešto treće. Sve to gori i goreće onako sjajno i lepo kako treba. Mi sada učimo, savladavamo nova sredstva ratovanja, savremeno naoružanje, opremu, učimo, ali za sve imamo i svoje posebnosti.

Kada smo izlazili (u prve redove), ja sam principijelno zadržao organizacionu strukturu jedinice. Da, mi smo u interakciji sa oružanim snagama, ali unutar jedinice naša struktura se razlikuje po sadržaju. Zašto? Zato što nam je tako udobno.

Kako se odnos prema kozacima promenio nakon početka SVO?

Sada sve dolazi na svoja mesta. Sada vrlo jasno razumeju ljudi, stanovnici Rusije, formira se objektivna procena. Ljudi vide ko je kozak, šta radi, njegovu ulogu i mesto u trenutnom položaju i Rusiju u celini. I kao što sam rekao, kozak je ratnik. E sad, ako ume dobro da se bori, onda donosi korist svojoj Otadžbini, svom narodu, branioc Otadžbine i tako dalje.

Veoma mi je drago što se već konačno i nepovratno oslobađamo termina „maskara“ («rяženый»), koji nepovratno nestaje. Za mene je ovo izuzetno važan trenutak, jer je ovo teško bilo uraditi ranije. Sama svest kozaka je bila sirova, kozaci nije da su bili stidljivi… Na kraju krajeva, u mnogome je to posledica terora koji je sproveden nad kozacima tokom građanskog rata. Bake i dede koji su preživeli do našeg vremena i još žive, još uvek se plaše da naglas kažu da su u srodstvu sa kozačkim precima, toliko je državno uređenje bilo zaoštreno da uništi i klasu i narod. Zbrisati, rastvoriti, poseći i zavaliti pod zemlju. A u savremenoj Rusiji, bukvalno sve do početka 2000-ih, sve je bilo usmereno na to da se kozaci jednostavno naprve kao maskirani klovnovi. Sada se sve promenilo, vreme je sve postavilo na svoje mesto, kozaci sada svojom krvlju zaslužuju poštovanje u društvu. Za ovo, duboki naklon svima i svakom ko sada po cenu života izvodi kozake na potpuno zakonit nivo i položaj u društvu.

Kakav doprinos kozaci vaše vojske doprinose postizanju ciljeva SVO?

Sa apsolutnom sigurnošću i apsolutnom uverenošću mogu zvanično da izjavim da je Crnomorska kozačka vojska prva kozačka vojska koja je ušla u zonu Specijalne vojne operacije (SVO). I pre najave početka SVO, odnosno 24. februara 2022. godine, upravo 20. februara, nalazio sam se u gradu Donjecku i, po uputstvu Južnog vojnog okruga, u dogovoru sa šefom Republike Krim, pristupio sam formiranju prvog dobrovoljačkog kozačkog bataljona. Već 28. februara bataljon je počeo da izvršava borbene zadatke. Da budem iskren, bio sam siguran da ćemo duže i bliže sarađivati sa prvim bataljonom, ali okolnosti su se razvijale tako da je bataljon odmah prebačen na drugi pravac (u to vreme najproblematičniji, iz pravca Donjecka prema Hersonu), i ništa mi nije ostalo nego da se vratim na Krim, da pružim svu neophodnu pomoć u snabdevanju. Tamo smo isporučivalili sve što je potrebno – pancire, logistiku – sve sa Krima, zahvaljujući šefu republike, to je samo veliko hvala, koji je od prvih dana stalno pružao pažnju i redovnu pomoć na liniju SVO, ne mogu ni objasniti u kojim količinma. A nakon što su momci tamo ušli u aktivnu fazu, 18. marta, razmišljam: ne, ne radi se tako, jedan bataljon nije dovoljan.

Izdajem naređenje da se formira drugi kozački bataljon, ali već tada je moja duša skočila, gladna, zahtevala pravdu i pojačan osećaj za pravdu – ja preuzimam komandu nad novim bataljonom, i 24. marta kozački jurišni bataljon „Tavrida“, formiran pod Mariupoljem, uzima kurs i kreće ka Zaporožskom pravcu. I mi smo se mirno, mirno šest meseci borili sa nacistima, za šta sam posebno zahvalan svakom od kozaka, koji su bili tamo.
Zašto je za mene bilo važno da budem tamo? Prvo, ja tako mislim i siguran sam u to: ataman mora biti tamo gde šalje svoje kozake. On je dužan da vidi i zna detaljno i iznutra šta se dešava na licu mesta, a ne po izveštajima, došao – otišao – pogledao, shvatio – nije razumeo, jeste – nije. Ne, on mora da zna sve, kako se kaže, videvši to svojim očima. Dalje. To omogućava da minimiziramo gubitke i izvršimo operativna prilagođavanja našeg rada, što nam je, zauzvrat, verovatno pomoglo da minimiziramo naše borbene gubitke. Na kraju, od komande vojske, za koju smo bili vezani, dobili smo visoku ocenu naših aktivnosti. I sa potpuno mirnom dušom, po završetku ugovora, vratio sam bataljon na teritoriju Republike Krim.
Time se naše učešće u SVO ne završava. Kozaci (prošlo je nešto više od šest meseci) su se odmorili, okrepili, sada nameravamo da se vratimo u zonu SVO. A od sledeće nedelje, ako Bog da, počinjemo da formiramo malo veću jedinicu. Zato, neka se fašisti ne teše mišlju, uskoro ćemo se sresti sa njima, nažalost ili na sreću, bez cveća, ali ćemo se svakako sresti i proterati svu tu nečist.

U kojim oblastima državne službe su uključeni kozaci vaše vojske?

Za nas, registrovane kozake, na snazi je 154. savezni zakon „O državnoj službi ruskih kozaka“, u kome su za registrovane kozake jasno navedene sve vrste aktivnosti. Na teritoriji Krima i grada Sevastopolja odabrali smo najrelevantnije oblasti koje danas zahtevaju posebnu pažnju. Uzimajući u obzir našu mladost i činjenicu da još uvek imamo naivnost po mnogim pitanjima, odredili smo prioritete. Prvi. To je, naravno, bezbednost. U ovom delu ostvarujemo interakciju sa organima za sprovođenje zakona, obezbeđujući zaštitu javnog reda, pružajući zaštitu na masovnim kulturnim manifestacijama. Pored toga, sarađujemo sa Ministarstvom za vanredne situacije. Krim je svakako biser gde se ne sme dozvoliti… Uslovno rečeno, ako izgori hektar, šteta će se osetiti još mnogo, mnogo decenija, mislim na našu jedinstvenu floru, faunu, odnosno ovde, kako kažu, svakoj biljci posvećujemo posebnu pažnju… Stoga je i rad sa Ministarstvom za vanredne situacije na otklanjanju požara i vanrednih situacija prioritet. I, naravno, sada ulazimo u poseban, verovatno čak i vodeći plan – interakcija sa Ministarstvom u smislu nevojne obuke kozačke omladine, regrutovanja u oružane snage, popularizacije služenja vojnog roka. I, u stvari, sama služba. Danas, i sami znate, u vreme specijalne vojne operacije nemaju svi kozaci priliku da idu u redovnu vojsku, ali nam je država otvorila takvu mogućnost i mi imamo priliku da prilično uspešno formiramo dobrovoljačke odrede, koji se savršeno nalaze na ratištima sa fašistima u ratnoj zoni. Crnomorska vojska nije izuzetak.

Kako danas obrazovati kozaka?

Kozak se mora formirati od malih nogu. Uostalom, kada kažemo: kultura, tradicija, običaji – to su kao opšte fraze, ali, šta je u dubini tih fraza? To je običan život, svakodnevni, porodični. Kozak seda za sto: kako sedne, gde sedne, kada sedne, šta radi pre toga, pre jela. Odnosno, svi znaju da glava, kako se kaže, kozačke porodice, prvi seda za sto i prvi ustaje iza trpeze. Pre toga cela porodica čita molitvu, prelazi na trpezu, na kraju jela čita se i molitva. Kraj priče.

Ponašanje u porodici, odnos prema ženi kao čuvarkući, kao prema čuvaru ognjišta, kao, kako kažu u vojsci, kao sa zamenikom u pozadini. To jest, dok se kozak bavi svojim vojnim poslovima, drugim državnim, industrijskim, u mirnodopskim vremenima obavlja svoje aktivnosti, šta onda? Žena je duboka pozadina, pouzdana i jaka, koja obavlja sve poslove u domaćinstvu, i domaćin o tome ne treba da razmišlja. Treba da postoji jasna raspodela, takoreći, dužnosti, to treba da razumeju i budući glava porodice – kozak i žena kozaka. Sve ovo mora biti vaspitano na sopstvenom primeru svake porodice. Ako to uradi roditelj, onda će isto to apsorbovati i dec. Ako se, u stvari, roditelji ovoga ne pridržavaju, odakle će to doći detetu? Stoga, pre svega, obrazovanje počinje od porodice, a onda je sada veoma korektna politika usmerena na stvaranje sistema daljeg stalnog kozačkog obrazovanja. Tome Sverusko kozačko društvo posvećuje posebnu pažnju, to je jasno naznačeno i detaljno opisano u Strategiji razvoja državne politike prema kozacima do 2030. godine, gde su ciljni pokazatelji otvaranje kozačkih odeljenja u opšteobrazovnim školama, u predškolskim obrazovnim ustanovama, kozačkim kadetskim korpusima, stvaranje kozačkih kulturnih centara dodatnog obrazovanja i tako dalje.

Koja je funkcija vaspitača kozaka?

Ko će rutinski, vitalno svojim primerom pokazivati i inspirisati kozačku ideju u mladoj svesti? Stoga, prilikom stvaranja kozačkog razreda, predškolske obrazovne ustanove, kozačkog kadetskog korpusa, jednostavno je neophodno odmah razmišljati o prisustvu kozaka na stalnoj profesionalnoj osnovi, koji će obavljati nastavne aktivnosti. Učenik ne može da razume sve nijanse, suptilnosti. Kome će postaviti ovo pitanje? Otvoreno je kozačko kadetsko odeljenje u opšteobrazovnoj školi, učiteljica je takođe daleko od kozaka, iako bi svakako želela da uči i nauči, možda čak ima mnogo pitanja o ovome ili onom, na koji način to učiniti kako treba, kako da ga pravilno uklopimo, o tome šta je u vezi sa rukovanjem hladnim oružjem. Otkuda oni mogu da znaju za ove zamršenosti interakcije i strukturu podređenosti. Ne govorim o tome šta je krug, šta je kozački slet, šta je kozački sud, i kreni, krenimo dalje….. Naravno, prolaznik ne zna, reći će: – jeste li van pameti, država u državi, oni tamo imaju neku posebnu svoju. Ali, u stvari, ono prerasta u tu izvornu kozačku kulturu i odvaja nas i izdvaja od drugih.

Mi smo samoorganizovan narod, imamo svoj sistem samouprave, svoje metode obuke, svoje metode ratovanja i idemo, idemo…. Da li je to loše? Da, naravno, to je dobro, ali vaspitavanjem mlađe generacije ne možemo postići željeni rezultat ako svaki dan u blizini nema čoveka koji će posedovati i razumeti ono što sam rekao i preneti na mlađe generacije. I na kraju treba da imamo ono što sada u principu vidimo: nevolja je došla u našu zemlju, kozaci su prvi u stroju.

Zar to nije pokazatelj da postoji samoorganizovanost, izražena vrlo jasno, i želja, želja da se zaštiti svoja zemlja, svoj narod, sposobnost da se to uradi pravilno, sposobnost da se to radi. To je rezultat koji se uvek mora održavati i tada neće doći do izopačenja kozaka, pretvaranja u koje kakve harmonikaše i tako dalje.

Šta za vas znači biti ataman?

U stvari, poglavica – uvek kažem svim svojim potčinjenim atamanima, kozacima… Treba težiti poglavarstvu, ali ovaj položaj ne može se shvatiti kao nebesna kaša – i kraj, uspeh uu životu. Bože sačuvaj! To je veoma težak posao, to je veoma ozbiljna odgovornost i zapravo je to krst u životu. Uvek navodim primer i kažem da sam otac sa najviše dece na Krimu. Zašto tako kažem? Jer, kada ataman polaže zakletvu izgovori sledeće reči: „Ja sam vaš otac, vi ste moja deca“. Posle toga celiva krst, Jevanđelje i polaže zakletvu na vernost kozacima, na vernost poslu i tako dalje. Za mene to nisu prazne reči: ne mogu jednostavno da dam obećanje na Jevanđelju, pošto sam ja pravoslavni, istinski vernik. Za mene je sve ovo veoma ozbiljno i zato mi je svaka reč pred Jevanđeljem i krstom veoma draga i važna.

Dakle, nakon što su me izabrali za atamana, dobio sam dodatnu odgovornost i, kako se kaže, dodatnu glavobolju. Ali ja sam dobrovoljno išao na to, jer smo svi išli ka tome. Ako me je Gospod udostojio da uzmem taj krst, nemam prava da ga odbijem i ispunjavaću svoje dužnosti onoliko koliko mi kozaci budu verovali, onoliko koliko ću biti koristan vojsci. Eto, nedavno je ozvučena jedna misao: možete biti ataman sve dok ne počnete da činite štetu. Ja neću čekati da počnem da činim štetu, već da ostanem onoliko dugo koliko će od mene biti koristi. Samo sedeti u atamanskoj fotelji je presup.

O tome sam govorio bukvalno 22. aprila ove godine na izveštajnom Krugu vojske, kritikovao neke atamane naše vojske za veoma pasivnu, neinicijalnu aktivnost, koja, u stvari, dovodi do jednostavnog gubljenja vremena. Otstupi, ako ne uspevaš ili ako nemaš želju, ili ako nemaš mogućnosti, odmakni se, daj priliku da rade ovaj posao oni kojima gore oči, koji imaju ideje, koji imaju želju, želju da razvijaju kozačka društva. Prema tome, ulogga atamana je izuzetno teška. Stalno se suočavamo sa novim i novim pitanjima u kojima još uvek nema prakse. U odnosu na kozake danas se državna politika vrlo dinamično menja.

Može li čovek koja se pridruži kozacima postati pravi kozak?

Kozake treba odgajati, kozake treba vaspitavati, da – primati one koji imaju želju da razumeju našu kulturu, da nam se pridruže u stroj. Naš bataljon „Tavrida” se za pola godine povećao za više od 20 kozaka, a mi smo ih uvrstili u hramu na prvoj liniji fronta. Zar se oni u nečemu razlikuju od nas? Od mene, od drugog genetičkog kozaka? Ne, ovo su sada moja deca i ja sam se tamo obogatio za nekoliko desetina kozaka. Za mene je to veoma dragoceno. Treba stvarati, stvarati, širiti, jačati, graditi, čuvati, ali se nikako ne odvajati od nekoga i od nečega. O kakvom nastavku kozačke porodice govorite ako kažete: ne, sve je po strani, samo sam ja rođeni kozak, ne prilazite mi. I šta ste time postigli? To je samo glupost, ne pozdravljam to, ne daj Bože, nikada se neću složiti sa takvim pristupom poslu.

Kako se promenila državna politika prema kozacima?

Ovo je zadivljujuće i sjajno, zato što sada država više nije sa pola srca, već otvorenim srcem istupa prema kozacima. Ukratko, mi čujemo poruke da su ruskoj državi potrebni kozaci i da je država spremna da pruži svestranu pomoć u razvoju. Pa, šta još treba? Treba samo pravilno razumeti ove poruke, izvući odgovarajuće zaključke i organizovati posao. U tome sada uspevamo. Sada je cela kozačka struktura potpuno spremna: počevši od osnovnih kozačkih društava, završavajući sa Sveruskim. Imamo zatvoreni ciklus, odnosno potpuno izgrađenu vertikalu na svim nivoima. Da, ima još mnogo toga da se ispolira unutar sistema, ali struktura je izgrađena. Sada nije potrebno da se izmišlja bicikl, već da se na postojećem kosturu nadogradi, kako kažu, meso.

Sve će biti dobro.

Izvor: Portal «Rossiйskoe kazačestvo»