Антић: Срби у никад тежем положају – вријеме је за отрежњење

Епилог инцидента на утакмици Србија-Албанија је очекиван. Српска репрезентација је награђена, па кажњена. Испада да су стране подједнако одговорне. Албански политичари, играчи, амбасадор и јавност учествовали су у организацији и злоупотреби инцидента на „Партизановом” стадиону.

Албански премијер и његов брат показали су се какви заиста јесу као активни шовинисти. Српски играчи требало је ваљда да побјегну када су их албански активисти преобучени у репрезентативце напали на стадиону.

Српска полиција није била у стању да заустави летјелицу која је могла да убије шефа државе, али је ваљда требало да успјешно спријечи сукоб који није прерастао појединачне инциденте. Као и обично, у историји албанске борбе за државу, прво су напали „шкије“ са леђа, а онда су јуначки побјегли и сакрили се тражећи међународну помоћ.

Зашто је репрезентација Србије кажњена? Зато што ниjeсу довољно умилно молили групу шовиниста у дресовима једне националне репрезентације да откључа свлачионицу?

Примјер једне фудбалске утaкмице јасно указује на модел. У фудбалу нема Сребренице, Милошевића, Павелића, Хитлера… Нема страсти, ни историјског оптерећења, тумачења и генерација које су рођене невине и незаслужне, а наслиједиле су кривицу или побједу…

Болесна мржња према Србији

Утакмица Србија-Албанија показала је болесну и страшну мржњу коју према Србији и српском народу гаји неколико европских држава. Пошто савремени свијет функционише по систему споразума великих сила оно што о Србији, или било којој другој европској држави мисле Њемачка и САД то јој и следује.

Некада, када је Руска Федерација била слабија него што је данас, а свијет се није освједочио о глобалном неуспјеху САД и ЕУ, наш је положај био далеко тежи. Нијесу Срби ни први ни последњи народ коме је учињена неправда. Нијесу Срби, нажалост, последњи народ на свијету који је гријешио, чије су војске чиниле злочине, који је на власти имао тиране… Није то проблем, од ратова је прошло двадесетак година, видимо исходе. Јасно је ко је био највећа жртва рата на Косову. Чији је народ нестао, страдао троструко изнад удјела у становништву, рушен двоструко изнад процента у власништву укупног броја грађевина, изгубио државу, слободу… И сада … када су захваљујући нашим слабостима силници из САД и ЕУ покуповали нашу политичку елиту и показали да за 26 одсто увећања пензија (укупан износ ћемо сада и да вратимо) народна већина може да напусти своју свету земљу и на изборима гласа за шта год у Берлину, Бриселу или Вашингтону желе… Сада је било потребно и ово фудбалско понижење.

Неправда боли. Али, најболније је лицемјерно гажење идеала истине и слободе. Очекују од нас да заједно с дјецом хрватских усташа славимо изгон српског народа из Крајине. Очекују да се поклонимо сјенима сребреничких жртава, а нијесу у стању да осуде човјека за кога његови сународници тврде да је неку годину раније на истом мјесту живом Србину извадио очи… Тај исти је побјегао од народа који је препустио српским убицама, а данас од Србије тражи пензију и у својој биједи унесрећеним сународницима представља како јој тиме наплаћује одштету.

Треба ли да трпимо новосадску замлату, која се сваке године игра регионалног помиритеља са хрватским шовинистом, који се пак хвалио како му је задатак био да уништи нашу југословенску домовину? Хоћемо ли и даље да читамо у Политици да је „велики“ њемачки историчар који тврди да су Срби  предоређени силоватељи зато што су живјели у породичним задругама (за разлику биће од других балканских народа)?

Како би било да се Холанђани мало више баве некажњеним и необештећеним масакрима индонежанске сиротиње коју је скривила њихова колонијална војска, него што доконају око Сребренице у којој, када је требало бити принципијелан и храбар, нијесу показали ништа више осим неспособности и кукавичлука?

Угледати се на Јевреје

Може ли свијет бити крив, а један мали народ оптерећен недостацима и препун мана исправан? У региону Срби имају пријатеља и непријатеља колико и било који други балкански народ. Узмимо, напримјер, Црногорце, нашу бившу браћу и пријатеље… Колико би они имали пријатеља у региону и у свијету да нема Срба? Јако много овако имају само нас.

Од 1989. ми преживаљавамо „савршену олују“. Један свијет грађен три стотине година тада је пропао са комунизмом. Идеолози „краја историје“ тада су у српству пронашли „вентил“. Један народ на граници светова, лишен заштитника, уљуљкан у пропалим сновима југословенства и социјализма, требало је тада да прихвати судбину коју му је наметао компромис његових историјских непријатеља да се сагласи са обесправљивањем и асимилацијом 50 одсто свог народа (свуда осим у предкумановској Србији), требало је да прихватимо да будемо зона компромиса у ЕУ једва помирених национализама и фрустрираних империјализама – само над нама била би истовремено дозвољена крсташка мржња католичке цркве, протестантска русофобија, просвјетитељска фрустрација византијском и руском европском другошћу, марксистичка фантазма о контрареволуционарним народима, фашистички поглед на словенство, постмодерна љутња зато што нација не само да није одумрла већ је процвјетала…

Ми смо пробали екстремне одговоре. Супротстављали смо се у вријеме Милошевића, али је његов режим био недемократски, није судио злочинцима, волио је да краде и није осјећао одговорност… Покушали смо да попустимо у вријеме Тадића и Вучића, али смо истовремено повећавали незарађене плате и потрошене пензије и задуживали се код; оних који нам нијесу жељели добро.

Сада је вријеме за отрјежњење. Било је народа који су били у тежем положају. Јевреји, рецимо. Наша је слабост и узрок пропасти, управо чињеница да нијесмо спремни да слиједимо примјере политике јеврејског народа и државе Израел.

Аутор текста је Чедомир Антић, историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: