Anka Đurović, srpska heroina u Velikom ratu

Prvi svetski rat doneo je Srbima velika stradanja. To je bio sukob između evropskih naroda koji je Srbija najmanje želela, posebno što joj je nametnut neposredno posle dva balkanska rata u kojima već bila dovoljno vojno iscrpljena. Ipak, odbrana otadžbine bila je iznad svega važna i tom najsvetijem cilju posvetio se ceo srpski narod. Bitka za opstanak vođena je na svim frontovima, vojnim i civilnim, i u njoj su sa jednakom hrabrošću učestvovali i žene i muškarci.

Srpske žene su tokom četvrogodišnjeg bespoštednog rata pokazale da su podjednako sposobne da obavljaju najrazličitije poslove. Veliki teret podnele su žene sa sela jer su gotovo u potpunosti ostale bez muške radne snage pa su preuzele kompletnu poljoprivrednu proizvodnju i brigu o deci. Neke su pak svoju hrabrost i požrtvovanost demonstrirale na frontu nesebično pomažući ranjenima. Jedna od takvih heroina bila je i Anka Đurović Crvenčanin, bolničarka, koju je Prvi svetski rat zatekao kao iskusnu u tom poslu. O hrabrosti i požrtvovanosti ove žene pripovedao nam je njen praunuk Gradimir Đurović, beogradski pravnik, koji je poveden plemenitim nasleđem, jedan deo svog radnog veka proveo u Međunarodnom komitetu Crvenog krsta u Ženevi.

anka djurovic1Anka Đurović Crvenčanin rođena je 1850. godine, a poslom bolničarke počela je da se bavi kada je imala 26 godina. To je bilo u vreme Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, kada je Anka radila u bolnici u Kruševcu. Mnoge bitke i ratove za oslobođenje od Turaka vodili su Srbi od tog vremena, tako da je bolničarka Anka, na žalost, imala pune ruke posle. Žene su tada bile od velike pomoći srpskim vojnicima- ratnicima, kojima su dopremale hranu i lečile ranjene. Anka je učestvovala kao bolničarka i u Srpsko- bugarskom ratu 1895. godine, a zatim i za vreme Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine. Stizala je gde god je bila neophodna njena stručna pomoć ranjenim i bolesnim vojnicima i bila jedna od retkih koja je dobila dozvolu da na samom ratištu organizuje prenos ranjenika i da ih previja.

Kada je započeo Prvi svetski rat Anka Đurović je već bila u poodmaklim godinama. Ali vremešnost joj nije smetala da se prepusti ratnom vihoru, krenuvši za trojicom svojih sinova koji su bili mobilisani za srpsku vojsku. To su sigurno bili najteži dani za Anku „srpsku majku“, kako su je prozvali još ranije, jer je sada bila suočena i sa majčinskom brigom za svoju decu, kazao je njen praunuk Gradimir Đurović. Išla je te 1914. godina, od ratišta do ratišta da sazna da li su joj sinovi živi, radeći usput i svoj posao bolničarke. Majčinska ljubav i osećaj dovodili su je do njene dece upravo kada im je bila najpotrebnija. Tako je jednog sina pronašla kada se teško razboleo od meningitisa i pomogla mu da ozdravi, dok je drugog uspela da izleči od zadobijene teške rane, iako su ga lekari već otpisali.

Anka je bila veoma izdržljiva žena koja se uspela da preživi i kada se razbolela od kolere. Zanimljivo je da je odmah pošto je prezdravila ostala u paviljonu bolnice gde su se lečili bolesnici od kolere da pomogne u njihovom lečenju, ispričao je njen praunuk.

Mnogo je podviga kojima se ovenčala ova hrabra žena, koja je prema rečima Gradimira Đurovića, 50 godina radila kao bolničarka. Uspela je sa srpskom vojskom da pređe preko Albanije, ali je zatim, na nagovor najstarijeg sina, otplovila u Francusku zajedno sa srpskim civilima i ranjenicima. Iako je bila u sedmoj deceniji života Anka Đurović ipak nije odustajala. Rat je uveliko trajao, pa ni ona nije mirovala. U Solunu se 1917. godine ponovo angažovala kao dobrovoljna bolničarka u Prvoj bolnici Prestolonaslednika Aleksandra.

Anka Đurović Crvenčanin posao koji je obavljala radila je, pre svega, motivisana patriotizmom i željom da pomogne bližnjima. Jednom je neko o njoj napisao da je “ona svetli primer najlepšeg spoja srpske patrijarhalne tradicije u koju je ugrađeno mnogo znanja, a protkane sa mnogo ljubavi prema ljudima”. Za svoje zasluge zato je ovenčana ordenom koje nosi ime “ Florens Najtingejl”, najvećeg priznanja koje dodeljuje Međunarodni komitet Crvenog ksrta u Ženevi. Na svečanosti u Ženevi 5. oktobra 1923. godine, zahvalivši se na velikom priznanju, Anka je rekla da joj ipak najveću nagradu za sve što je uradila dao Bog, koji joj je sačuvao živa njena tri sina.