Ана Ахматова: Сахрани

Сахрани, сахрани, ти ветре, мене.
Најближих мојих на погребу није.
Около мртвих већ лутају сене,
И дисање је земље потмулије.

Биће моје беше слободно и жедно
Ко и ти и хтеде још животне муке.
Помилуј, ветре, ово тело ледно
И прекрсти му у недрима руке!

Затвори на њему ову црну рану
Покровом тканим од вечерње таме!
Нареди сутону плавоме, свечану
Да нада мном чита тихе псалме.

Да би било лакше осамљеној мени
Сна последњег згазит буктињу горућу,
Шумите свом снагом, високи јасени,
О пролећу, о моме пролећу!