Američki jevrejski kongres: Da li da se molimo da svi muslimani iz Bosne umru, predsedniče Klinton? (1993)

(Otvoreno pismo Bilu Klintonu, Njujork tajms, 26. 4. 1993, str. A16)

Poštovani gospodine Predsedniče,

Ovo otvoreno pismo pišemo vam kao prijatelji. Vaše predsedništvo dalo je novu nadu i vitalnost našoj naciji i svetu. Podstakli ste nas da ispunimo svoje ideale, a ne da podlegnemo svojim strahovima.

Nažalost, hrabrost i pristojnost koji su odlikovali vaš pristup izazovima nacije kod kuće do sada nisu našli odjeka u našem odgovoru na opštu srpsku agresiju i brutalnost na Balkanu. Znamo da Vas srpska agresija uznemirava i da ste tražili pooštravanje sankcija i uvođenje zone zabrane leta. Ali s nastavkom genocidnog granatiranja Srebrenice i Sarajeva jasno je da ove mere neće zaustaviti masakr.

Slobodan Milošević, predsednik Srbije, podrugljivo Vam se zahvalio što niste intervenisali u pokolju. On i njegovi srpski saveznici u Bosni veruju da su dobili zeleno svetlo od Amerike (evropski lideri su im dali zeleno svetlo davno) i nastavili su juriš na Srebrenicu i Sarajevo s nesputanom brutalnošću i besom.

Posmatrajući zločine koje su počinili Srbi, Lari Holingvort, visoki zvaničnik UN za izbeglice u Sarajevu, rekao je za Srbe: „Nadam se da im je san isprekidan vriskom dece i plačem njihovih majki.“ Ali šta je s nama, gospodine Predsedniče? Da li naš san narušavaju vriska dece i plač njihovih majki?

Pitanje zašto svetovi nisu učinili ništa da spreče holokaust progonilo je civilizovani svet. Nažalost, sada znamo odgovor na to pitanje. Iz istog razloga što svet ne radi ništa, i što mi u Americi ništa ne radimo, da zaustavimo etničko čišćenje, sistematsko silovanje žena i devojčica, klanje nevinih, zločine koji sada poprimaju genocidne razmere.

Kukavičluk, bešćutnost i veliki moralni poraz Zapadnog sveta omogućili su holokaust. Zar zaista ništa nismo naučili iz tog iskustva?

Da li je najmoćnija nacija na svetu, jedina supersila, bespomoćna pred brutalnom srpskom agresijom? Postoje oni koji tvrde da je to tako. Ali Vi sami, gospodine Predsedniče, ubedljivo ste tvrdili tokom predsedničke kampanje da zaustavljanje srpske agresije ne zahteva slanje većih američkih kopnenih snaga. Tvrdili ste da se vazdušni napadi, okončanje embarga na oružje protiv bosanskih muslimana i druge ograničene mere mogu efikasno nositi s najgorim aspektima srpske agresije.

Kasnije ovog meseca širom sveta održaće se komemoracije šest miliona Jevreja koji su stradali u Holokaustu, ništa manje žrtvama svetske ravnodušnosti nego nacističke brutalnosti. Lično ćete, gospodine Predsedniče, učestvovati u otvaranju novog američkog Memorijalnog muzeja holokausta. Ako nas sećanje na te žrtve ne pokreće da reagujemo na patnje i progone u svoje vreme, čemu uopšte sećanje?

Ako se ne možemo odlučiti da zaustavimo pokolj u Bosni, onda se barem nemojmo mešati sprečavajući bosanske muslimane da se brane. Gospodine Predsedniče, odmah ukinite embargo na oružje!

Vaš tim stručnjaka koji se upravo vratio iz Bosne tražio je da okončate embargo. Pozvali su i na vojnu intervenciju radi zaštite gradova pod opsadom punih preživelih izbeglica, već nezamislivo napaćenih, i zaštite konvoja hrane za ove izgladnele ljude. Postupajte po njihovim preporukama, gospodine Predsedniče!

Njujork tajms od 20. marta opisuje devojčicu dovedenu u srebreničku bolnicu, čiju je donju polovinu lica odnela srpska granata. „Moram da priznam da smo se svi nadali i molili da umre“, citira se zvaničnik UN, „i umrla je.“

Je li to zaista najviše što možemo učiniti, gospodine Predsedniče? Treba li da se molimo da svi muslimani iz Bosne umru?

Kako ste često govorili, gospodine Predsedniče, možemo bolje. A prema rečima starog Hilela, „Ako ne sada, kada?“

Henri Zigman, izvršni direktor
Robert K. Lifton, predsednik
Američki jevrejski kongres

Priredio i sa engleskog posrbio: Dušan Buković

Izvor: Stanje stvari