Kao da je za života sa zazorom i strepnjom gledao u budućnost, vladika Petar Drugi Petrović Njegoš, rođen kao Radivoje Rade Tomov, na odru ostavlja amanet Crnogorcima: „Ja hoću da me sa’ranite u onu crkvu na Lovćenu… To je moja potonja želja, koju u vas ištem, da ispunite, a ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet kako ja hoću, onda ću ve ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu.”

Radova crkva

Crkve Radove, kako su je u narodu brzo prozvali, odavno nema, ali zavet ne miruje i kao da se vije i orkanski besni nad Jezerskim vrhom i neće da se smiri, tražeći kameni presto za vladičansku postelju.

„Izlazio sam š njim i na Lovćen kada je stavio svojom rukom osnovni kamen crkvi na vrh Lovćena, koju je on sagradio i posvetio Sv. Petru. Ovu je crkvu sagradio u toj nameri da i on bude sahranjen u njoj, na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vidi ponajviše samo srbska zemlja i sinje more”, zabeležio je Milorad Medaković, Njegošev lični sekretar i biograf.

Austrijski špijuni, uljuljkani u lepoti pitome Boke, maja 1845. javljali su pretpostavljenima o Njegoševim pripremama da podigne crkvu na vrhu Lovćena. Kako beleži Manojlo Manjo Vukotić u dragocenoj knjizi „Vladika sa Lovćena” – okružni kotorski poglavar je već javio centrali u Zadru, a ovaj Beču, da je Njegoš 16. juna 1845. udario temelje crkve. Doušnik revnosno obaveštava da će crkvica biti po dužini „oko 12 lakata”. Nije špija mnogo pogrešila, Crkvica je bila dužine pet, a širine tri i po metra. Crkva-kapela posvećena Svetom Petru Cetinjskom na Lovćenu, prema austrijskim izvorima, sazidana je 1845. godine, pre početka jesenjih kiša.

Međutim, Njegoševim kostima još od 19. oktobra 1851. godine, kada se upokojio, nije suđeno da počivaju u miru crkve na Lovćenu. Njegoš nije sahranjen u crkvi zavetnici zbog strašnog nevremena koje je tog oktobra besnelo u Katunskoj nahiji, ali i zbog bojazni Crnogoraca da će mu Turci mrtvom odseći glavu. Vladika je sahranjen u Cetinjskom manastiru. Treći dan posle upokojenja „ukopali su ga na Cetinje, u crkvu, u grob Sv. Petra, u onoj lijepoj odeždi”, pisao je risanski prota Vuk Popović Vuku Karadžiću u Beč.

„Na pogrebu je bilo preko 100 sveštenika i do četiri hiljade duša.” Cetinjem se prolomio lelek, a Crnogorke su rasplitale kosu i grebale lice. Tu počiva do poznog leta 1855, kada su Njegoševi ostaci preneti na Lovćen, u prisustvu „oko hiljadu pušaka”, s knjazom Danilom na čelu. Tako je ispunjena njegova poslednja volja. Njegov grob je ponovo otvoren 1879. godine, prilikom rekonstrukcije i popravke kapele i uređenja kripte, pa je tako još jednom iskopavan i po treći put sahranjivan.

Razorena granatama

Ali i taj večni mir traje kratko. Austrougari, u želji da pokore i ponize Crnu Goru, granatiraju 1916. Lovćen i projektilima s brodova iz Bokokotorskog zaliva razaraju kapelu u kojoj Njegoš počiva. U Beč je januara 1916. stigao telegram u kojem je pisalo: „Pao je Lovćen, bastion srpstva”. Nakon kapitulacije Crne Gore, okupatorski guverner Veber, po naredbi Vrhovne komande, naredio je ekshumaciju Njegoševih kostiju kako bi se njegova zavetna kapela srušila i na tom mestu izgradio spomenik u znak austrijskog osvajanja Lovćena.

Uzalud je mitropolit Mitrofan Ban pozivao austrougarske okupacione vlasti da ostave na miru Njegoševe zemne ostatke. Guverneru Veberu mitropolit je objašnjavao „da je Njegoš bio ne samo gospodar Crne Gore već i pjesnik srpstva i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama”. Uzalud, ekshumacija je obavljena, i to noću. Prenos Njegoševih ostataka u Cetinjski manastir obavljen je 12. avgusta 1916. godine. Spomenik-mauzolej austrijskom vojniku nikad nije izgrađen.

Odmah posle oslobođenja i ujedinjenja nametala se obaveza da se kosti vladike vrate na Lovćen. Posle smrti mitropolita Mitrofana Bana nasledio ga je mitropolit Gavrilo Dožić i on je na saboru Srpske pravoslavne crkve novembra 1920. pokrenuo pitanje obnove crkve na Lovćenu i prenosa Njegoševih kostiju s Cetinja.

Posle mnogo peripetija, tek avgusta 1923. kralj Aleksandar Karađorđević, rođeni Cetinjanin i unuk kralja Nikole Petrovića, odlučio je da obnovi crkvu na Lovćenu. Taj delikatni posao izgradnje kapele, jer se prema nalazima stručnih komisija stara nije mogla obnoviti, obavio je arhitekta Nikola Krasnov, koji je izradio projekat za kapelu.

„Njegoš je veliki čovek kada je mogao ovako originalnu ideju da ima za ovakav oblik i ovakvu osnovu crkve na Lovćenu, tj. dva kruga u osnovi raznih prečnika, a koji prodiru jedan u drugi”, ocenio je arhitekta nad arhitektama tog vremena Nikola Krasnov.

Iznutra je kapela bila oslikana freskama s likovima Sv. Jovana Vladimira, Sv. Vasilija Ostroškog, Sv. Stefana Piperskog i Sv. Petra Cetinjskog. Njegoševe kosti su prenete na Lovćen 21. septembra 1925. To je bila najveća svečanost koju je do tada videla Jugoslavija, a u njoj su učestvovali i crkvena i državna vlast s kraljem i patrijarhom na čelu. Ostalo je za pamćenje kako je patrijarh Dožić tom prilikom pred kapelom komandovao kralju Aleksandru: Na koljena, vaše visočanstvo, nalazite se na krovu otadžbine!

Komunisti ruše do temelja

Ni tokom Drugog svetskog rata Njegoševa kapela nije bila pošteđena. U aprilu 1942. okupatorska italijanska vojska je oštetila crkvu na Lovćenu, ali, srećom, pričinjena šteta nije bila velika.

Posle raznih okupatora Njegoša kapela i Lovćen, u prirodnom skladu, smetali su i komunistima. Njegoševa zavetna crkva je porušena u leto 1972. godine, uprkos protivljenju Srpske pravoslavne crkve, vernika, kao i mnogih intelektualaca.

„Ako su to činili Austrijanci za vreme Prvog svetskog rata, zar mora greška da se ponovi sada od Njegoševih potomaka”, pitao je patrijarh German, podseća Vukotić u knjizi „Vladika sa Lovćena”.

Miroslav Krleža je o podizanju mauzoleja napisao: „Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej s Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je mišljenje beskompromisno negativno.” Književnik Meša Selimović mauzolej je nazvao „faraonskom grobnicom”. Za slikara Mila Milunovića, rođenog na Cetinju, Meštrovićevo delo bi moglo da se „uklopi u adaptirani Dom slobode”, dok je na Lovćenu potrebno „obnoviti prvobitnu kapelu”. „Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju”, pisao je slikar Petar Lubarda, ali uzalud…

Njegoševa zavetna kapela do temelja je srušena 1972. godine, a izgradnjom mauzoleja Lovćen je postao niži za 18 metara. Na mestu crkve posvećene Svetom Petru Cetinjskom 28. jula 1974. godine otvoren je mauzolej, po projektu hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Tako su zemni ostaci vladike Rada po sedmi put pomerani.

O vladičinim rečima: „Kad umrem, kopajte me na Lovćen, kod nove crkve” u narodu je davno ispevana pesma „Nemojte me nigde sahraniti – bez visoka visa na Lovćenu”.

Mauzolej, kao pokušaj da se Njegoš odvoji od crkve i vladičanske odore, još nije opevan niti ga iko zove – Radin mauzolej, kao što su joj čim se pojavila na vrhu Lovćena, gorštaci tepali – Radina crkva.

Pokojni mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije smatrao je da će onaj ko obnovi crkvu na Lovćenu ući u istoriju, a da crkva treba da ima izgled kakav je imala pre rušenja. Da bude onakva kakvu je nacrtao „sam lovćenski genije“ posvetivši je svom stricu.

Od onog dana kad je srušena, postoji želja i misija da se kapela obnovi. Lovćen je već dugo bez oltara, a duša poglavara Crne Gore i Brda, pesnika i pravoslavnog vladike bez večnog spokoja.

Vladika je sam projektovao kapelu: Tajne Njegoševe beležnice

Manje je poznato da se Njegoš bavio i arhitektonskim radom i da je kapelu na vrhu Lovćenu sam projektovao. Prvobitna kapela na Lovćenu građena je između 1843. i 1845. godine, po Njegoševoj zamisli i pod njegovim neposrednim nadzorom, a kapelu je posvetio svom stricu Svetom Petru Cetinjskom.

Sa stanovišta graditeljskog nasleđa, kapela na Lovćenu predstavljala nepoznati tip pravoslavnog objekta u Crnoj Gori, bez uporišta u tradiciji. Arhitektonska osnova dvostrukog kružnog oblika, to jest oblika rotonde s nišom, izgledom je više podsećala na odbrambenu kulu, iako bi mogla asocirati na ranohrišćanske krstionice, koje je Njegoš imao prilike da vidi prilikom svojih poseta Italiji. Po izgledu kapela na Lovćenu najviše je ličila na Tablju i kule. Obilazeći znamenitosti u Rimu, Njegoš je beležio za njega zanimljive podatke. Tako je u svoju beležnicu upisao podatke o visini, dužini i širini bazilike Sv. Petra u Rimu. Njegoš je takođe zabeležio broj njenih „oltarah” i „kandelah”, kao i kada je i koliko dugo je građena. Na drugom mestu u svojoj beležnici on upoređuje po visini zvonik ove crkve sa zvonicima katedrale u Strazburu i crkvama Sv. Stefana u Beču i Sv. Marka u Veneciji. Arhitektonsku vrednost Njegoševe kapele zapazio je i Frenk Lojd Rajt, priznati američki arhitekta, koji je primetio da je na vrhu Lovćena napravljen objekat takve forme koja omogućava da bude vidljiv sa svake strane planine i da sa svake strane ima isti izgled.

Nije hteo da ruši crkvu: Plemeniti gest Isa Mahmutovića

Kada su sedamdesetih godina prošlog veka radnici dovedeni da ruše crkvu na Lovćenu, musliman iz Bistrice Bijelopoljske Iso Mahmutović odbio je da digne ruku na hrišćansku svetinju. Rekao je: „Ja neću rušiti crkvu na Lovćenu, da je to moja bogomolja, poginuo bih za nju, ali neću udariti pijukom u vlašku bogomolju.”

Sva ubeđivanja da to nije njegova svetinja i pretnje otkazom nisu urodili plodom, Mahmutović je napustio gradilište, a s njim se solidarisala i otišla grupa radnika, muslimana i Albanaca iz Plava i Gusinja. Našla se brzo „ekipa”, kako se tvrdi, iz spuškog zatvora, koja je porušila crkvu.

Zlatnim likom Petra Drugog Tajnovidca Lovćenskog odlikovan je posthumno Isa Mahmutović za svoje plemenito delo, a odlikovanje je 2017. u Baru primio njegov sin Ćazim iz ruku vladike SPC Amfilohija Radovića, koji se upokojio 30. oktobra 2020. i koji je neumorno podsećao na Njegošev zavet.

– Zar da ostavimo prokletstvo nad potomcima i narodom. Ne, njegova volja biće ispoštovana i tim činom provedriće se iznad Crne Gore – govorio je mitropolit Amfilohije.

Manojlo Manjo Vukotić u knjizi „Vladika sa Lovćena”: Njegoša – raznjegošavaju

Njegoša, najvećeg, najdugovečnijeg, najmudrijeg, najnarodnijeg – raznjegošavaju.

Njegoš je sveljudska, svepesnička, svehrišćanska, svenarodna gromada koju nikakve političke, kvazipolitičke, kvazicrnogorske, kvazisrpske, kvaziistorijske i druge raznobojne i šupljoglave ujdurme ne mogu ni za milimetar pomeriti iz njegovog velikog orlovskog gnezda.

Svi koji su pokušavali da mu otkopčaju zlatni džamadan mudrosti i znanja i da ga svuku u memljive odaje njihovih ideja i ideologija ni dugme mu nisu mogli pomeriti.

Mnogi koji su izneverili njegov zavet i amanet utopili su se u bistroumnim slapovima njegove poezije.

Delo Krasnova na Cetinju: Gradio i Bansku palatu

Delo ruskog arhitekte Nikolaja Krasnov je, pored obnovljene kapele na Lovćenu, i Banska palata na Cetinju, koju je uradio u saradnji sa arhitektom Radmilom Jevrić. Banska palata je podignuta 1932. godine i izvedena u obliku masivnog izduženog bloka s tri unutrašnja dvorišta, predstavlja reprezentativnu palatu u centru Cetinja.

Krasnov, kome je otkriven spomenik u beogradskom parku Mali Tašmajdan, projektovao je neke od najmonumentalnijih objekata u Kraljevini Jugoslaviji. Projektovao je zgradu današnje Vlade Srbije, zgradu Arhiva Srbije, projektovao je obnovu Crkve Ružice na Kalemegdanu… Za nepune dve decenije, koliko je stvarao na ovim prostorima, Krasnov je ostavio neizbrisiv trag u arhitekturi između dva rata.

Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić: Preturanje, premetanje i skrnavljenje

Dve značajne godišnjice Kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu koje obeležavamo ove godine trebalo bi da nas podstaknu na dublje razmišljanje o jednom od najneobičnijih hramova ne samo u Crnoj Gori nego i šire. Ne treba zaboraviti da ulazimo i u 100. godišnjicu od austrougarskog razaranja lovćenske kapele u Prvom svetskom ratu.

Njegoševa odluka da na Jezerskom vrhu na Lovćenu sagradi svoju grobnu zadužbinu i posveti je svom svetom stricu i do danas pleni pažnju znamenih ljudi.

Mali hram na velikom Lovćenu je već punih 180 godina simvol Crne Gore, koja je, u najtežem vremenu, ostajala verna Bogu i slobodi. On je to bio, jeste i ostaje do Sudnjega dana.

Ovaj Božji hram, dva puta rušen za manje od dva veka, nije nestao iz pamćenja onih Njegoševih potomaka koji se nisu raščovečili i obezljudili, poklekli i potonuli, pomontenegrinili i podukljanili, obezbožili i raznjegošili.

Preturanje, premetanje i skrnavljenje Njegoševih kostiju radi granatiranja kapele u Prvom svetskom ratu i njeno rušenje posle završetka Drugog svetskog rata samo je znak da je obračun s pokojnicima i njihovim zemnim ostacima postao jedna od „javnih politika” u Crnoj Gori. To je surovo potvrđeno i sa zemnim ostacima Ivana Crnojevića, ktitora Cetinjskog manastira i osnivača Cetinja, jer su ih Brozovi sledbenici decenijama, sve donedavno, držali u najlonskom džaku u podrumu „institucija kulture”. Obračun s ljudskim kostima u Crnoj Gori još uvek traje – 80 godina su bez groba i mramora zemni ostaci Svetog sveštenomučenika mitropolita Joanikija (Lipovca), 80 najboljih sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i hiljada i hiljada Srba iz Crne Gore koji su bili verni Njegoševom zavetu, kralju i otadžbini i koji su postradali od Vezirovog do Zidanog mosta.

Artiljerijsko granatiranje Lovćena s topovnjače u Boki u Prvom svetskom ratu traje duže od jednog veka. Admiralitet Bokeške mornarice je 18. januara 1916. godine, prema istraživanju Vaska Kostića, uputio cirkular svim bokeškim opštinama u kome je, pored ostalog, stajalo: „Lovćen je zauzet”. I danas se isto može kazati.

Crnu Goru treba podsećati na tu crnu vest, ali je treba podsetiti i na reči koje je Sveti vladika Nikolaj Žički 1925. godine, prilikom osvećenja obnovljene Njegoševe kapele na Lovćenu, rekao kralju Aleksandru Karađorđeviću: „Kleknite, Vaše veličanstvo! Nalazite se na krovu naše otadžbine!”

Uglješa Balšić/Kurir