Alfa i Omega

Autor: Luka Vukadinović

Evo danas razmišljam o juče, a juče je davno prošlo, prošlo bez nade za sjutra.

Prolazi suština a očaj raste, razum traži samog sebe.

Od danas više nijesam mali i neću da slušam sulude želje.

Od danas više nema sjutra, nema više planova i želja, od danas nema lutanja, nema više bunila.

Kad se sjetim da sam nekad bio mali, a to je davno bilo, sjetim se roditelja i vremena boljih.

Kad utonem u beskrajni krug moje prošlosti i mojih suza sjetim se sebe i molim za spas.

Neću više da budem mali, oću da rastem na način drugi, oću da snove očajne i teške zarobim u tamnicu dubokog sna.

Neću da jutro moje duše okuje ledeni sumrak vremena tog, neću strah, želim put.

Ne mogu da čujem korake tvoje svjetlosti tiha, ne mogu jer gluv sam, nijem i tvrd.

Obuzeše misli teške obuzeše slugu tvog, saplela se divna sreća, preskoči je strašan zvuk.

Čarobna je i malena tajna puta dugačkog, savršena i beskrajna čudna sila neznanog.

Krenuo sam da te molim, obuze me leden znoj, počeo sam da te gledam zamagli se pogled moj.

Govorim dok te slušam, čujem tebe čujem sebe, čujem strašan ljudski krik.

A bio sam siguran i ljut, bio loš, težak i lud.

Tražio sam bogat plod, no truloga voća soci otrovaše sina tvog.

Mirisima vođen bijah, mirisima smrada zlog, pokoleban i izmučen dobih nadu, dobih spas.

Kakva li je sudba stada da li pastir stado gleda je li stado bez pastira đe je žrtvi kraj i mjera?

Zaklan sirak živ uzdiše, sramotni se prosu glas vrh onoga svetog dvora, đe je jednom bio car.

Dobili smo nova lica savladali težak put, ostalo je u vremenu zapisano štivo, zapečaćen krug.

Jutro novo mrak doziva, strah je manji kad je noć, sakrila se u vremenu zebnja dana budućeg.

Sad sam zreo, nijesam mlad, sad sam tebi život dao da me paziš dok sam, sam.

I kad prođe u prolazu svih prilaza prilazna želja moja, doći će kraj lutanju i strahu i biće dan.

Dosta je bilo, bilo je vrijeme drugo, vrijeme đe nam svima prepoznaše trag, ostade zapis a ono prođe, prođe i ostavi nas bez vremena i nade za spas.

Prašina velika i strašna sakuplja sebe uzima nas.

Riječ govori poslednje slovo, gasi se život javlja se glas.

Svijetlo ne mogah da vidim, obuze me divan san, probudih se među svoje, počeo je prvi dan.

Evo danas razmišljam o juče a juče je ljuba

A juče je ljubav progutala strah.