Александријска библиотека: Како је пламен прогутао највећа дјела антике

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког свијета. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживио да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног свијета, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком 3. вијека прије нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, пјесник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е, а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском дијелу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примјерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Карл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дјела уништена су заувијек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих свједочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.

„Када је непријатељ покушао да пресиjече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и посљедње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Кураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову вјеродостојност, прије свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размјере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вјероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог свијета.

Извор: rasen.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: