Aleksa Šantić – 97 godina od smrti: Pesnik naše rase i naše duše

Piše: Milica Kralj

Pri svakom povratku Pesniku u čijem imenu zabruje slogovi prisnosti i nežnosti, topline i tihog bola, vraćam(o) se utihlom plamenu one vatre Pretpraznične večeri čije buktave žiške zare i ovo opako i naopako doba, i čije nam iskrice osvetljavaju staze i bogaze kroz bespuća i bezvreme.
Ime pesnika Alekse Šantića sabralo je rukovet stišane radosti, neobuzdanog proleća, predvečernje sete i neprevaziđenog žala za odbeglom mladošću i nedostižnom srećom.

Prilikom otkrivanja spomenika Aleksi Šantiću na Kalemegdanu, 19.oktobra 1968.godine, Skender Kulenović je s pijetetom izgovorio sledeće:

„Prijatelji!
Na lijepu glavu, čiji će lik, u viđenju vajara Aleksandra Zarina, za koji trenutak ostati da ćuti svojom bronzom pod ovim, kalemegdanskim, krošnjama, sručile su se one najgore nevolje ovoga svijeta. Opake bolesti, gubitak najdražih bića, samovanje, patrijarhalni tabui, teška sudbina našeg tla – kud ćemo više. A u svemu tome Aleksa Šantić bio je nevin, prosto – kao što mi u Bosni kažemo – taksiratu, sudbini dužan, bio je – kao što je napisao njegov dragi Dučić – „ najveće dete u našoj književnosti.“

Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio.“

Milica Janković, književnica i Šantićeva prijateljica, sa kojom se skoro do samog životnog kraja dopisivao, i kojoj je u poslednjem pismu napisao da je obnevideo, piše posle njegove smrti:

“Mostaru je pala vrednost, Mostaru je svetlost potamnela. On je bio slavan zbog Šantića, sad je slavan radi svoga groblja.“

Isceljiteljske pesme za molitvenik

Šantićeve pesme prihvatilo je i usvojilo vascelo Srpstvo; njihov rodoplamni žar prožima najdublje nacionalno biće, a neke od njih, kako je smatrao Dučić, trebale bi da uđu ne samo u antologije nego i u molitvenik.

Skerlić, najprecizniji kritičar srpske književnosti, istakao je da je Šantić jedan od retkih pesnika koji ne lažu. On u stihove meće otkucaje svoga srca, ne kao pesnik, no kao čovek. I pre no što je napisao svoju knjigu, on ju je svu u celini osetio i proživeo. Nije potrebno tražiti biografska objašnjenja, jer iz svakog reda bije iskrenost i toplota. Šantić voli svoju zemlju i svoj narod dubokom i diskretnom ljubavlju kojom se voli porodica. On je najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do negdašnje njene visine iz doba Zmaja i Jakšića.

„ Pjesme Alekse Šantića koji je u tolikoj meri pesnik naše rase, našega doba i naše duše, vrše nad nama čudesan isceliteljski uticaj. U njima kupamo mi svoju klonulu, ohladnelu i ukočenu dušu, one krave sa nje led sumnje, suvoće i podsmeha; i kao da smo se napojili vode na studencu večite Mladosti, u nama se budi ono što je bilo zaspalo, i vasrksava ono što je bilo umrlo, mi se verno vraćamo samima sebi, i postajemo boljo, svetliji, čistiji i jači
Plemenita čistota Šantićevih pesama, u čijem se svakom stihu zacarila duboka duševnost i svetla dobrota, meki i nežni i dobrodušni, do suza izveden uzdah : Vaj, vetar struji…ili ona prolaznošću ranjena patrijarhalna slika starog roditeljskog ognj, išta u Pretprazničkoj večeri, slika minulog vremena čiji spomeni zare i greju dušu. I svaka je njegova pesma nežna toplina, prisna i nezamenljiva slika patrijarahalnog sveta koji u svom neprikosnovenom poretku drži čvrste niti kućne u odsjaju kandila.

Takve su sve Šantićeve pesme – odsjaji i bljeskovi koji se kreću u rasponu od idiličnog: „ Sva novom srećom ograne nam soba! / Na svakom licu sveto, sjajno nešto… „ do spoznaje strašnog i užasno poražavajućeg sveta čiji se odraz ogleda u suzi:

„ Sve se veseli. Samo neko plače.
Duboko negdje, u mrazu, u grobu… ( Mraz)

Takva je i pesma – balada

„ Mati“
(Majci Nikole Tesle) …
Starica otvara ormar i dokle krila ormara /
Škripuću ko da cvile,
Ispod staroga rublja vadi i na sto slaže
Komad po komad svile.
I snova Bogu se moli i smežurane usne
Šapuću krotko i ti`o:
O, Bog ti, Nikola, dao zdravlja i duga veka!

Gde bio, svud sretan bio!“

– čiji je puni doživljaj neprestana majčinska suza isplakana u nemosti sinovljeva odsustva. U toj brižnoj suzi Nikoline majke slegle su se suze svih majki u nepreglednoj osami tuge.

Plemenita i čovekoljubiva pesnička figura

Aleksa Šantić je bio plemenita i čovekoljubiva pesnička figura: prirodan i egzotičan u isti mah, vezan za svoje rodno tle i srcem i razumom, on je izražavajući svoj grad i svoj uži zavičaj uspeo da postane prisan našem svetu i u ostalim krajevima zemlje. No svoju umetnost nije dovoljno negovao, i to u vremenu kada je nivo naše pismenosti naglo skočio, i kada su jezičke i formalne nebrižljivosti već postajale greh, istina –privremen…

Bio je to pesnik s veoma širokim tematskim dijapazionom, koji instrumente svoga izraza nije na žalost razvio u meri koja bi od njega načinila jednoga od prvih pesnika, piše u svojoj čuvenoj Antologiji Miodrag Pavlović.

Postoji u srpskom pesništvu doduše ne tako česta i porodična tradicija, recimo u vladarskim lozama Nemanjića i Petrovića, ali i u porodici Ilić ( Milutin, Dragutin i Vojislav) i Šantić ( Aleksa, Jeftan i Jakov). Braća Ilić su svoj književni dar nasledili od oca Jovana, a otac braće Šantića je ona svetla slika u baladi „Pretprazničko veče“ : „ Zatim bi otac, vedar ko sjaj dana, / uzeo gusle u žilave ruke, / i glasno poč`o, uz ganjive zvue / lijepu pjesmu Strahinjića bana“ – slika porodične sreće oživljavanje naše junačke slavne prošlosti.

Otac Alekse Šantića. Rista bio je sakupljač narodnih epskih pesama i sevdalinki. I Jeftan i Jakov umrli su mladi: Jeftan u dvadeset prvoj, a Jakov u dvadeset četvrtoj godini, pokošni jeftikom.

Aleksa je rođen 27.maja 1868. godine u Mostaru u trgovačkoj porodici. Otac Risto je umro u pesnikovom detinjstvu, tako da je njegova majka Mara ostala da sama odgaja, pored Alekse, i njegovu braću Jakova i Jeftana i sestru Persidu. Aleksa je trgovačku školu učio u Trstu i u Ljubljani a p povratku u mostar radio je u očevoj radnji . Po povratku u rodni grad tu je zatekao , kako o njemu piše Vladimir Ćorović „ neobično mrtvilo“ nastalo gušenjem hercegovačkog ustanka protiv austorougarske. Književnost i umetnost mu ubrzo postaju glavna preokupacija. Sarađuje u „ Golubu“, Novoj Zeti, Otadžbini. Pevačko društvo „ Gusle“ osniva 1888. sa ciljem jačanja nacionalne svesti, zatim je izabran i za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „ Prosvete.“

Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka

Sa grupom mostarskih književnika Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem Osmanom Đikićem i dr. pokreće „ Zoru“ i postaje njen prvi urednik.

Pokreće i Malu biblioteku 1889.godine. Godine 1904. učestvuje u stvaranju Srpske narodne organizacije u kojoj je stalni predstavnik Mostara. Za vreme aneksije Bosne i Hercegovine sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, beži u Italiju. Stavlja se na raspolaganje srpskoj vladi. Za vreme Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i optužen zbog svojih srpskih patriotskih pesama ( Boka i Ribari).

Bio je član Srpske kraljevske akademije.

Počinje ozbiljno da poboljeva 1908. godine, prvo od kamena u bubrezima, a posle od toboparalize.

Oslobođenje je dočekao u Mostaru kao predsednik Narodnog veća, uz pesme koje je spevao srpskoj vojsci koja je donela pobedničku zastavu u Hercegovinu.

Važnija dela: Pjesme (Mostar, 1891, Pod maglom, Slika izGornje Hercegovine, (drama, Beograd, 1907) Pjesme,( Beograd, 1911) Hasanaginica. Dramska slika u stihovima s pjevanjem ( Novi Sad, 1911, Pjesme ( Zagreb, 1918), Lirski intermeco. Pjesme Hajnriha Hajnea( Mostar, 1897) Iz njemačke lirike. ( Mostar, 1910) i dr. Prevodio je sa nemačkog i češkog jezika.

Prvu Šantićevu zbirku Pjesme objavio je mostarski knjižar i izdvač Vladimir Radović; na čijoj naslovnoj strani piše da je„čist prihod ove knjige namijenjen je u korist podizanja spomenika našem neumrlom književniku i pjesniku Simi Milutinoviću Sarajliji.“

Pesnik „krvi junačke a duše djevojačke“

A Šantić, pesnik „ krvi junačke a duše djevojačke“ umire od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. godine.
U predsmrtnoj postelji piše svoju labudovu pesmu Iz bolničke ćelije:

Noć je, je li
Svrh vrata bije
Časovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna naša
Pahulje bele.

Zaklopi zbornik
Pa sedi bliže
Uz odar moj
Pogledaj kako
Vatra se žari
I hukti, i bukti
U peći toj…

Toga dana, pisalo je ondašnje Vreme „ na kućama vise crni barjaci, čak su i ulični fenjeri obavijeni crnim krepom. U crno utonula varoš pruža dirljiv prizor majke za svojim sinom…

„ Pesnikov kovčeg nosili su članovi srpskog pevačkog društva Gusle i hrvatskog Hrvoje. Dok je pet kilometara duga povorka prolazila kroz ucveljnei Mostar, avioni su nadletali grad u znak žalosti. Sve radnje su bile zatvorene. „ A narod bio on pravoslavni, katolik ili musliman, podjednako je oplakivao svog velikog pesnika… Ovakvu žalost i ovakav pogreb, Mostar nikada nije video.“

Lep , stasit, naočit i gospodstven, bio je miljenik žena, ali nije imao sreće u ljubavi. Vrlo mlad se zaljubio u kćerku putujućeg fotografa, lepu Anku Tomlinović, devojku drugog verozakona, zbog čega njihova ljubav i nije mogla dug da potraje. Nešto kasnije upoznaje mladu i bogatu lepoticu Zorku Šolinu, koja je njega ostavila. Ali tu su i sve one bajne deve čiji je pogled ili sjaj oka dospeo u njegovu pesmu, sve one mostarske lakonoge lepotice, sve one Jele, Emine, Šerife, Feride… kojima je pevao:

„ Ti si ona sila sveta
Ti si onaj Bog,
Što si digla nebu, visu
Krila duha mog!

U žestokim dugotrajnim borbama za stvaranje nacionalne zajednice i očuvanje njene samostalnosti, rodoljubivo osećanje, kakvo i jeste u poeziji Šantića, razvilo se do najjačeg stepena. Takve su pesme: Moja otadžbina, Mi znamo sudbu, Pred Bitoljem, Kajmakčalan, Jutro na Kosovu, Vidovdan, Moji očevi, Seoba, Lovćenu, Ostajte ovdje, O klasje moje, Veče na školju. Sijači…čiji stihovi iskazuju najoštriji bunt i otpor protiv zavojevača, protiv nasilnog umiranja svoje otadžbine i znanog života, protiv rastakanja naciponalnog mikrokosmosa.

U jednoj od poslednjih zapisanih strofa stihovima se oprostio od znanoga sveta:

Onamo na vrhu, ko dan jedan beo,
Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I ko žar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu Lepote izgoreti ceo…“

-i sagoreo je pevajući lepoti i lepotu, ovaj naš blagi pesnik „krvi junačke, duše djevojačke“, ostavši zanavek u oltaru srpskog duhovnog pesništva.

Najveće dete naše književnosti

Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo kao Aleksa Šantić. Ovaj pesnik je bio najveće dete naše književnosti. Po karakteru više severni Sloven, dobrodušni i dobroćudni, nego južni Sloven iz Sredozemlja, komplikovani i kritični.

Zato i pored sve njegove urođene bistrine duha, i njegovih dubokih ličnih iskustava, Šantić nije verovao u zlo među ljudima. Nije bio iluzionist toliko po duhu, koliko samo po ukusu: imao je potrebu da sve preinači na lepo, i sve prepravi na simpatično. (…. ) Šantićeve pesme su pune nežnosti i kada prete tiranu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u ljubavnim otrovima. On je sva svoja osvedočenja crpio iz takvog svog čistog i detinjeg srca- zapisao je knez srpskih pesnika – Jovan Dučić.