Ако те заборавим Петровићу Петре (II)
1 min read
Пише: Милорад Дурутовић
У нашем времену заборав предака и предачког учења постаје доминантан политички став. Брисање прошлости постаје прва претпоставка за имплементацију самозаборава као предуслова за срећно грађанско друштво, што ће рећи, за друштво без националног памћења.
Па ипак, не може се тврдити да је то у нашем времену доминантан интелектуални и духовни став, што су потврдиле литије у Црној Гори, показујући да се кретањем, својеврсним ходочашћем, од садашњости према прошлости ‒ у правцу очувања националног, историјског, културног и духовног памћења ‒ може бити и те како модеран, а богме и урбан.
Ваистину необично јесте да се Црна Гора први пут истински суочила са експлозијом урбане културе не кроз дјелатност њених (самозваних) постмодерних писаца, колумниста и других јавних и уличних појава, већ кроз један духовни покрет што је и по брдима и по трговима носио иконе ‒ слике Бога живога. У томе већ нема ништа необично, јер снага креације не почива на дубини ума већ на инвенцији Духа. Више од масовности, литије су као изненађење на позорницу борбе за правду и слободу изњедриле младе људе, средњошколце и студенте. Бјеше то право чудо на црногорским улицама, бјеше то луцидна игра имагинације на друштвеним мрежама.
Није да није било батина и сузаваца на располагању окупаторима прошлости и садашњости, али бруталношћу се, изгледа, није могло против Духа, против памћења.
Није да нијесу јавни сервисери извјештавали да је број учесника те урбане духовности мизеран, да то није више од средњовјековног карневала, али показалао се да медијска слика не зависи од технике, студија, стотине новинара, дресираних уредника и камермана, већ од ока које посматра, од уха које ослушкује пјесму предака: „Муж је бранич жене и ђетета, / народ бранич цркве и племенаˮ.
Али нијесу само дјеца, није само црногорска омладина, већ су и наши старци, поготово један од милоште, али и зарад ауторитета, прозван Ђедо, допринијели формирању урбаних форми духовности. Управо ће, ма колико парадоксално звучало, блаженопочивши митрополит Амфилохије остати упамћен не само као духовник највишег реда, већ као икона урбане културе par excellence. Његови мрзитељи и прогонитељи баш то су превидјели, да је он био ученик у Берну, Риму, Атини, монах на Светој Гори, професор у Паризу, док су они чували овце по брдима, док су се још повијали у пелене. Да не говорим зашто је митрополитова докторска дисертација, одмах по објављивању (1973) уврштена међу десет најважнијих књига објављених на грчком језику у последњих сто година; да не говорим да је блаженопочивши говорио пет живих и три мртва језика; да не говорим да је митрополит носилац четрдесетак, махом међународних ордена, медаља и споменица; да је носилац почасних доктората у Москви, Минску, Санкт-Петербургу и Паризу.
Нигдје нијесам осјетио снагу митрополитове урбане културе као у посмртним говорима одржаним Данилу Кишу и Миодрагу Булатовићу. Јер у тих неколико страница препознаје се не само огромна ерудиција, већ и лирска мидитативност једне европске мисли која је достизала врхунце док се овдје још вјеровало да је Броз бесмртан. Међутим, има још нешто, наизглед необично, митрополитов бесконачни дијалог са Његошем још је један од рукаваца који се може тумачити у истом смјеру. Ако је нешто одлика урбане културе (схваћене као естетска форма) онда је то (по)етика бунта, побуне, ако је због нечега Његош и даље савременији од нас самих, или просто свевремен, онда је због такве (по)етике: „Нека буде борба непрестана, / нека буде што бити не можеˮ. Оваква формула слободе могла је послужити као узор и оном студентском покличу из 68.: „Будимо реални, тражимо немогућеˮ.
Nas je Djedo bio i ostao svijetli lik u tami sadasnjice.
„КРЉА ТВРДА ДА МЛАДИКУ ЗДРАВУ,
ПЛОД ОДРЕДИ ВОЋКИ ВРИЈЕДНОСТ ПРАВАУ…“
МОЖДА ЈЕ И ДОБРО ШТО ПРОФЕСОР-ПРЕМИЈЕР НЕ ПОЗНАЈЕ ИЛИ НЕЋЕ ДА УПОЗНА ГОСПОДУ, ВЕЛИКЕ МЛАДЕ ЉУДЕ И ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ПОСЕБНЕ ШИРИНЕ И НАДАХНУЋА: ДУРУТОВИЋА, БРАЋУ ФЕМИЋЕ, ЋУКОВИЋА, НИКОЛИЋА … – НАНИО БИ ТИМЕ ШТЕТУ СТВАРНО ВИСОКИМ МЛАДИМ УМОВИМА КОЈИ СУ ПОНОС ЦРНЕ ГРЕ, ПОНОС НАШЕГ НАРОДА ШИРОМ ВАСЕЉЕНЕ – ИСТИНСКА БУДУЋНОСТ НАШЕ БУДУЋНОСТИ ! ХВАЛА ГОСПОДУ ШТО ИХ ЧУВА И СНАЖИ.