Ако су вам дјеца крштена, крштена су славом светиње манастира св. Архангела Михаила
1 min read
Пише: мр Младен Загарчанин, археолог
Када сам први пут крочио на острво Светог архангела Михаила на Превлаци био сам дијете. Покојни родитељи су мене и брата одвели на “Острво Цвијећа”, а мајка је тада, сјећам се, била задивљена ружама и осталим биљкама којих је је било у изобиљу. То је највише вољела, јер смо и у кући имали све што је могло да цвета у овој медитеранској благодети.
Бунгаловско туристичко насеље је припадало војсци Југославије. Ручали смо у ресторану који сада стоји пуст и девастиран. Али не вјерујем да је ико знао од мојих за књигу “Озлоглашено насљеђе” П. Мијовића, о томе какво су злодјело направили срушивши оно што Венецијанци нису срушили до краја.
Када сам други пут отишао на острво Светог архангела Михаила, био сам дипломац, а година је била 1997. Тадашња “Археолошка збирка”, основана од стране Црногорске академије наука и умјетности, започела је ископавања једног пустог, неприступачног мјеста, гдје су након рата у Хрватској морала бити смјештена бивша војна лица са својим породицама. Касније напуштени, и остављени.
Војска је тада археолозима и архитектама обезбјеђивала храну и смјештај, а све у сарадњи са тадашњом владом Црне Горе, која се као што знате није промијенила до сада. У ненасељеним бунгаловима су били свршени археолози и руководиоци истраживања, а за нас четрдесетак студената смјештај је био у том истом ресторану, у коме сам давно прије тога ручао са родитељима.
Тај други сусрет са Превлаком био ми је искрено збуњујући. Нисам знао ни шта копам, ни гдје копам, једноставно, радио сам онако како ми је мој ментор Ђорђе Јанковић говорио да радим, али и моје старије колеге.
Кажем, иако сам знао доста тога, опет ме је на неки начин збуњивала сва та пустош, коров, полусрушени двор Екатарине Властелиновић, биједа. А та невјероватна жена, сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а жена чувеног Илије Властелиновића направила је малену црквицу Свете Тројице иако је покушала да обнови ону велику, која и сада стоји у темљима. Та чудесна жена је сама одлучила је да обнови древно мјесто Зетске архепископије, али, неки лопови је убише, метком право у срце. Прије тога, као велика православка знала је коме тестаментом да остави дио манастира. Наравно, Петру II Петровићу Његошу. Њему. Као да су опет хтјели да јој пуцају у срце, метком који убија и Његоша у овом времену погрома над великаном.
Када сам почео да долазим сваке године и ископавам, увидио сам шта то мјесто представља за православну Боку и Црну Гору уопште. Не постојимо без Превлаке Светог архангела Михаила. Сулудо је и помислити на то.
Свако од вас који хоће то непочинство мора да зна:
Ако су вас крстили, не би могли да вас крсте да није било манастира Светог Архангела Михаила. Ако су вам дјеца крштена, онда су крштена славом и ваздигнућем тог манастира, и дух крштења ваше дјеце је примљено одатле.
Ако вам није битно крштење, онда рушите… Ето, помоћи ће вам Мираш. Ал није битна та сподоба, битно је залеђе, оно свађа овај народ, оно живи на подјелама.
Извор: Јован Маркуш, Фејсбук
A jos je manje poznato da je sadasnja krstionica izgradjena na temeljima krstionice kneza Viseslava unuka prvog Srpskog arxonta … ona ista krstionica koja je poslije razaranja manastira doslovce iscupana i prenesena prvo u Veneciju a kasnije u Split i na kojoj se danas zasniva mit o tisicljetnoj Hrvatskoj drzavnosti …
Ако се почне градити да ли је предвиђено измјештање дијела ове зграде која се налази на самим зидинама старе цркве?
Nije neka bitna zgrada. Prosto je ukloniti bez velike galame.