Ako dođe vrijeme da više ne budete mogli videti pravoslavnog sveštenika na ulici, znajte da nam se loše piše

Veoma često me pitaju zašto skoro uvijek i svuda nosim mantiju.

U prodavnivi, na pijaci, u prevozu, na ulici. Ponekad mi ovo pitanje upute i kolege sveštenici sa ironičnim podsmjehom. Čak mi je i vlastita žena znala prebacivati kad idemo u prodavnicu sa decom pitajući da li je neophodno da privlačimo pažnju na sebe zbog toga. Pa zašto onda većinu vremena nosim odjeću koja odgovara mom činu. Krivac je jedan događaj.

Prije otprilike tri godine na ispovjest je došla mlada devojka sva u suzama. Pokajala se jer je željela da okonča svoj život samoubistvom. Imala je težak period u svom životu, koji bi se mogao nazvati paklom. Taj pakao joj je bio u glavi,i shodno tome, svuda oko nje. Niotkuda ni tračka svjetlosti, činilo joj se da je Bog napustio. Ja bih rekao da je to bilo uninije teškog stepena. Tačno onog dana kada je odlučila da izvrši samoubistvo, došla je u apoteku po lijekove koji će joj pomoći u tom naumu, a ja sam stajao u redu u apoteci ispred nje. Bio sam u mantiji. Naravni, ja se toga ne sjećam. Kada je ugledala sveštenika, nešto ju je steglo u duši zamislila se nad onim što je planirala da uradi. Lekove je kupila ali celu noć nije oka sklopila i ipak je sačuvala svoj život.

Da li shvatate ? Sama pojava sveštenika u ‘ ratnoj opremi’ može da promeni tok ljudskog razmišljanja. A šta da sam taj dan bio u civilu? Zastrašujuće je i pomisliti šta je moglo da se desi. Od tog trenutka, trudim se da svuda idem u mantiji. Čini mi se da je u današnje vreme i ovo čin ispovedanja vere. Ne obazirem se na podsmijehe i popreke poglede. Jer ako dođe vrijeme kada više ne budete mogli videti pravoslavnog sveštenika na ulici, znajte da nam se loše piše.

Izvor: Parohija Nikoljac Bijelo Polje, Fejsbuk