„Ако ће пуцати на светосавце, опроштено је“: Надлежни да реагују на беспризоран говор мржње
Свакако није први пут у Црној Гори, да екстремистички коментари и ужасавајући говор мржње воде главну ријеч на друштвеним мрежама, осим што је овог пута та „кампања“ интезивнија и због тренутка у ком настаје чини се опаснија.
Велика трагедија која се на Цетињу догодила 1. јануара послужила је „црногорским патриотама“ и екстремистима да на друштвеним мрежама још снажније исказују мржњу према српском народу и Српској православној цркви.
Истог трена када је Цетињанин Ацо Мартиновић у крвавом пиру убио 12 суграђана, на друштвеним мрежама је отпочела је диригована кампања са циљем да се за СПЦ представи као најодговорнија за тај монструозни злочин. Разлоге проналазе у устоличењу митрополита Јоаникија на Цетињу. То што каменују Цетињски манастир, за њих је одраз „патриотизма“.
С обзиром на озбиљност ситуације у којој се налази друштво у Црној Гори након крвавог пира Мартиновића, упозоравамо јавност на еклантантан говор мржње, који такође представља и пријетњу по појединце и друштво.
Позивамо такође надлежне да реагују на беспризорне нападе на СПЦ и народ Црне Горе.
Са Фејсбук налога Радула Шћепановића позвано да се за Божић пуца на Светосавце
„Ако ће пуцати на светосавце, опроштено им је све“ , написано је са овог Фејсбук профила.
Такође дијелимо и следеће коментаре:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sve ove nesoje antisrpske treba registrovati preko ANB i da im policija , za svaki slučaj izvrši pretres kuća i stanova u cilju provjere imaju li naoružanja koje bi im se odmah nepovratno oduzelo ! I da se protiv svakog nesoja povede postupak zbog izazivanja rasne i vjerske mržnje ,sve po zakonu !
Лудаци расрбљени, а Свети Сава је био Рашки Зећанин, Србин јекавац поријеклом најближим из Рибнице или можда Спужа!! Лудаци новоцрногорски који мрзе Српску Зету!!
UZAS STA SU RADILI MUSLIMANSKI ZLOCINCI NA CELU SA NASEROM ORICEM U PODRINJSKIM SELIMA…ZA PREKO 3200 SRPSKIH ZRTAVA SAMO U PODRINJU NIKO NIJE ODGOVARAO,A NASERA KOLJACA SLAVE KAO HEROJA…SA DRUGE STRANE ZA ZLOCIN U SREBRENICI GDJE NIJE STRADALO NIJEDNO DIJETE NITI ZENA PROGLASISE GENOCIDOM,A SRBE GENOCIDNIM NARODOM…TO JE ZAPADNJACKA PRAVDA,TJ NEPRAVDA.SRPSKE MAJKE PLACU I OPLAKUJU DOSTOJANSTVENO SVOJE NAJMILIJE,A VISOKOPROFITABILNE MAJKE SREBRENICE SVUDA STIGOSE I RAZGLASISE NEPRAVDU I NEISTINU,A TO SRBE BOLI…HVALA DINKI…
Свако добро поштовани. Срби за Србе. Већина младог српског нараштаја не зна ништа о свему што се догађало у прошлости. На леђа им се ставља непостојећа кривица генерација њихових сународника, са истим циљем да буду неприпремљени за нечије подмукле планове!
Опрости поштовани, надам се да не прелазим границу пристојности. Ево још неких српских судбина. Mirko Rapaić: LIČKA TRAGEDIJA, Hrvatski zločini genocida nad srpskim narodom 1941. do 1945.
Мирко Рапаић – Личка трагедија
Ћирилица
RIJEČ AUTORA
Na ovom velikom i mukotrpnom poslu radio sam intenzivno punih deset godina. Duboko u duši nosio sam želju da što više doznam šta se sve dogodilo srpskom narodu u Lici za vrijeme rata 1941. do 1945. godine. Kao najvažnije u svemu tome, tražio sam odgovore na slijedeća pitanja:
1. Zašto su Hrvati onako žestoko udarili na Srbe 1941. godine i zašto su počinili monstruozne zločine po srpskim selima Like? Kako su oni „mirni“ Hrvati preko noći postali veliki zločinci?
2. Koliku je tragediju preživio srpski narod Like pod ustaškim terorom i kolike je gubitke imao?
3. Kako i zašto niko poslije rata nije napisao nijednu knjigu o tim zločinima i o tragediji srpskog naroda Like? Zašto nisu istražene ličke jame i prebrojane žrtve koje su u njima usmrćene najmonstruoznijim metodama mučenja?
Iako sam, za vrijeme rata, prokrstario Liku uzduž i poprijeko, nisam mogao da znam sve o zločinima što ih počiniše Hrvati. Tada to nije bilo moguće zapisati, jer su se mnogi događaji krili, pa sam pod stare dane krenuo na posao da opišem golgotu svoga naroda, da svijet to sazna i da buduće generacije imaju o tome istinsko svjedočanstvo. Morao sam ponovo da krstarim po ličkim selima, da pronalazim žive svjedoke koju mogu nešto reći o stradanju srpskog naroda po ličkim jamama. Još uvijek mi u glavi odzvanja kuknjava srpskih majki, srpskih mučenica: „AJOJ, LIKO, ŠTO SI DOČEKALA!“. Ko god nosi srpsko ime, neka nikad to ne zaboravi!. Ova knjiga je moj dug prema napaćenom srpskom narodu moje Like, jer sam čitavog života bio duboko vezan za zavičaj i za žrtve koje je podnio.
Ovo bolno svjedočenje posvećujem svim Srbima Ličanima, koji su nedužni bačeni u ličke jame, u opštem bezumlju i pokolju kakvog čovječanstvo nije upamtilo i doživjelo, a koga počiniše Hrvati sa kojima smo do 1941. godine živjeli u prividnoj toleranciji i međusobnom uvažavanju i u zajedničkoj državi.
Posvećujem ovo kazivanje i maloj djevojčici Mileni Lalić iz Homoljca podno Mrsinja, koja je imala samo godinu dana kada su je hrvatski zločinci nabili na kolac. Dok sam živ, neću zaboraviti onaj dan kad sam je mrtvu skinuo sa koca 14. marta 1945. godine.
U knjizi su opisani metodi koje su hrvatske ustaše primenjivale u pokolju srpskog naroda u Lici. Naveden je i broj poklanih, po selima i zaseocima, po opštinama i kotarima, da se vidi koliko je bilo žrtava. Nemoguće je opisati sve slučajeve, jer na mnogim gubilištima niko nije ostao živ, pa nema svjedoka o tim stradanjima i o načinu ubijanja ljudi, žena i djece. Ipak se mnogo zna, skoro sve. Sa mnogih gubilišta poneko se spasio. Bilo je slučajeva da su pojedinci, onako nedoklani, uspjeli čak i iz jame da se izvuku, uz teške muke i napore, ili su ranjeni i nedoklani nekako izmigoljili iz gomile mrtvih duša. Sve to ovo kazivanje želi da opiše, koliko je moguće vjernije. Ništa nije izmišljeno, ništa nije uveličano. Pisano je onako kako je bilo i kako se događalo, da se zna i pamti kakvi su zlikovci bile ustaše – hrvatski fašisti i koljači. ZAŠTO SU HRVATI, „VELIKI KATOLICI“, ČINILI TO ZLO SRBIMA? Kako se dogodilo da su 1941. godine mnogi Hrvati postali „stekliši“ (bjesni psi), krvoloci gori od najkrvoločnijih zvijeri? Otkud tolika mržnja prema Srbima? Kako su naše komšije Hrvati mogli onako nemilosrdno i bezdušno da jurišaju na srpske kuće, zemlju i trgovine i da pljačkaju sve odreda? Kako to da nijedan Hrvat u Lici (ili neka grupa ljudi), nije upozorio Srbe na nesreću koja će ih snaći? Kako to da su čak i hrvatska djeca znala šta se Srbima sprema, a da Srbi to nisu mogli ni naslutiti? Kako to da katolički sveštenici postaše 1941. godine najmonstruozniji zločinci? Kako im je to vjera dozvoljavala? Kakvo je to ludilo zahvatilo Hrvate kad su svi do jednoga u Lici priželjkivali da nestane Srba? Kako se i zašto dogodilo da su baš Hrvati iz Like postali najveći ustaški zločinci i najodanije sluge krvnika Ante Pavelića? Kako i zašto? Bezbroj takvih i sličnih pitanja se još može postaviti, i mora se postaviti i tražiti odgovor. Na mnoga pitanja odgovor je već dat. I ovo kazivanje želi da istinito odgovori na njih. Sve je u knjizi dokumentovano. Međutim, poslije svega što su preživjeli, nije jasno kako to da još uvijek ima Srba koji bi htjeli Hrvate za braću i koji ne shvataju zašto se zlo dogodilo.
Iz moje kuće Hrvati su pobili, negdje u velebitskim jamama, četiri rođena brata Rapaića: moga oca Milana i moje stričeve Mirka, Nikicu i Dacu. To se dogodilo krajem maja 1941. godine. Ostavili su za sobom četrnaestoro djece, žene i roditelje. Poklaše ih samo zato što su bili Srbi. Kako li je bilo njihovoj jadnoj majci Mari i ocu Budi kad su u jedan dan izgubili četiri sina? Sa njima je otišlo u smrt još deset mojih Jezerčana. Kakvi su to bili čestiti ljudi! A bilo je u Lici pokolja u svim srpskim selima. Stradale su čitave familije, a među njima i dječica koju su majke još dojile ili nosile na stomaku. Poklali su zlikovci preko 10.000 Srba i Srpkinja u mojoj kršnoj Lici. To je najveća tragedija od dolaska Srba u ove krajeve.
Kad sam započeo posao na istraživanju hrvatskih zločina genocida nad srpskim narodom u Lici, najprije sam pronašao i proučio sve knjige izdate poslije Drugog svjetskog rata koje govore o ratnim događanjima u Lici od 1941. do 1945. godine. Nadao sam se da je tu sve rečeno o hrvatskim zločinima, ali sam se iznenadio vidjevši da ti zločini nisu detaljno opisani. Za ovih 50 poslijeratnih godina nije napisana nijedna knjiga o hrvatskom genocidu nad Srbima u Lici. Ovo je prvi pokušaj da se to prikaže na jednom mjestu i onako kako je stvarno bilo.
Dok sam o tome pisao, dogodiše se novi zločini, što ih počiniše Hrvati nad srpskim narodom Like. Čine to i dalje bez stida i srama za ono što su već jednom počinili 1941. godine. Treba prikupljati nove podatke o hrvatskim zločinima od 1991. do 1995. godine, a mi još ni one stare nismo svijetu objasnili. Nažalost, o stradanju Srba pisali su hrvatski komunisti, uz pomoć srpskih komunista iz Like, a od njih se nije moglo očekivati da opišu srpsku golgotu vjerno i istinito. Hrvatski komunisti su čak prikrivali te zločine ili ih umanjivali.
Moram biti iskren i reći da je bilo veoma teško napisati Ličku tragediju koju sam i ja preživeo. Morao sam sakupljati podatke iz nekih objavljenih knjiga i dokumenata, analizirati ih i izdvojiti ono što se odnosi na hrvatske zločine. Bio sam uporni istražitelj tih događanja po čitavoj Lici i opisao sam ih onako kako su mnogi mučenici svjedočili. Ti srpski mučenici su zapravo napisali ovu knjigu. Oni su sve rekli. Ja sam njihove riječi – istinu, krvavu istinu i tragediju, prenio na ovaj papir. Ova knjiga je ispisana krvlju i životima napaćenog srpskog naroda. Uložio sam svoj rad, mnogo vremena i mnoge neprospavane noći da bih braći Srbima rekao istinu koju će naći na stranicama ovoga kazivanja. Da se zna, da se pamti, i da se ne prašta i ne zaboravlja!
Bilo je to vrijeme najveće srpske golgote u ovim krajevima. Nisu nam ni Turci naneli toliko zlao kao Hrvati. Teško se živjelo pod upravom hrvatskih „stekliša“, tih neljudi. Bilo je to vrijeme kda su Hrvati gledali srpski narod kao divljač za odstrel i uništavali ga na najsvirepiji način. Bili smo svi osuđeni na smrt. A kakve su monstruozne metode primenjivali na srpskom narodu to je ono najstravičnije što smo doživjeli od Hrvata. Evo samo nekoliko riječi o tome jer će sve detaljnije biti opisano na sledećim stranicama ovoga kazivanja. Vezali su ljude i mučili ih do iznemoglosti, klali su Srbe noževima pojedinačno i grupno, udarali su tupim predmetima u glavu i sjekli glave na panju, kopali su Srbima oči, sjekli uši, palili brkove i kosu, sjekli prste i ruke pa skidali prstenje, čupali su zlatne zube iz usta, srpskim majkama sjekli su dojke i stomake, vadili djecu iz stomaka i klali ih, nekima su noževima vadili srce i pili srpsku krv, pekli su Srbe na ražnju, bacali su narod u vatru, pri masovnom ubijanju posipali su žrtve živim krečom da se raspadnu, bacali su žive ljude u duboke jame iz kojih nije bilo spasa, od poklanih ljudi oduzimali su dragocjenosti i hranu i tu pili i jeli pored leševa, veselili se pri svakom zločinu uz blagoslov katoličkih popova, itd.
Teško smo se osvijestili, teško smo, a možda i kasno shvatili sa kakvim smo zlotvorima živjeli u zajednici. Zašto kasno? Dok smo shvatili šta nam se događa, Hrvati su već poklali na stotine hiljada ljudi, žena i djece. Samo na teritoriji kotara Donji Lapac poklali su 400 djece uzrasta od jednog mjeseca do 15 godina. Morali smo krenuti u borbu protiv tih zlikovaca, da spasimo što se spasiti može. Sve je to davno bilo, ali rane ostaju, i evo nove nam rane zadaju. I zato bi još veća tragedija bila ako se to zaboravi. Nažalost, mnogi su zaboravili, a kad su Hrvati ponovo počeli da razvijaju ustašku šahovnicu kroz srpska sela i naselja, i kad su žestoko udarili na Srbe u toku 1990. godine, mnogi Srbi nisu mogli vjerovati da se ustašluk ponovo javlja, kao i 1941. godine. Mnoštvo parola o „bratstvu“ sa Hrvatima stvorilo je uvjerenje kod Srba da su se Hrvati promijenili. Ali nisu. Da se dogodio samo onaj pokolj Srba u Donjoj Suvaji ili u Divoselu, morali smo, zbog pijeteta prema tim žrtvama, za vječita vremena zaboravit na „bratstvo“ sa Hrvatima. Ali, i pored svega što se dogodilo, mnogi Srbi, a posebno komunisti, su prihvatili Hrvate za „braću“ i za gospodare. To je nedjelo srpskih komunista, hrvatskih janjičara.
Kad se rat završio 1945. godine, narod je pomalo počeo da zaboravlja kroz kakve je muke prošao. Ljudi su govorili „bilo ne povratilo se“ i vjerovali su da se zlo neće i ne može ponoviti. Međutim, ponovilo se 1990. godine i trajalo do 1995. godine. 5. avgusta 1995. godine, Srbi iz Like i čitave Krajine, morali su pobjeći sa svojih ognjišta, pod udarom nove hrvatske fašističke soldateske. Od Like, preko Bosne, sve do Srbije, izdužila se kolona Srba duga preko četiri stotine kilometara. To je bio najveći egzodus Srba, mnogo veći od onog 1690. godine. Lika je ostala bez Srba. Sve je opustelo.
Hrvati već dugo sanjaju o potpunom uništenju Srba. Kako reče pokojni dr Jovan Rašković, „to je kod Hrvata postala neka vrsta paranoje“. To pokazuje, da Srbi nemaju većeg neprijatelja od Hrvata, niti su ga ikad imali. Samo u toku dvadesetog stoljeća Hrvati su tri puta počinili teške zločine nad srpskim narodom: 1914-1918, 1941-1945. i 1990-1995. godine.
Za počinjene zločine Hrvati se neće moći nikada i ničim opravdati, dok je svijeta i vijeka. Oni to čak i ne pokušavaju, već se kaju što nisu završili krvavi posao, koji im je ostavio u amanet „otac hrvatske nacije“, srbomrzac iz Like, Ante Starčević, Tako se i njegovom zaslugom dogodila lička tragedija i veliki zločin.
Srbi koji su gurnuti u jame podno Velebita do posljednjeg časa su iskreno vjerovali da ih Hrvati neće klati jer su bili mirni i pošteni građani i nikakvu štetu nisu činili Hrvatima. Naprotiv, u srpskim kućama se govorilo „brat je mio koje vjere bio“. A krvnici su baš to znali i računali su na srpsku naivnost. Tako je veliki zločin počeo i krvavo se završio u ličkim jamama. Područje Like postalo je veliko stratište i veliki poligon za masovno uništenje Srba. Koliko je Srba ostalo zauvijek u ličkim jamama niko tačno ne zna jer to niko nije istraživao. Ali zločinci nisu predvideli da se pamćenje ne može ubiti. Zločinstva koja su počinili Hrvati nikad ne zastarevaju i nikad se ne mogu zaboraviti, jer i ZABORAV JE ZLOČIN. Zato se treba nadati da će im zakon Vječne Pravde suditi jednog dana za te zločine.
Autor
RAZGOVOR U VOZU 1989. GODINE
Danima sam krstario od sela do sela moje kršne Like. Na tom putu nađoh se, septembra mjeseca 1989. godine, u vozu, na ličkoj pruzi Gospić-Gračac. Na željezničkoj stanici u Gospiću ispratio me je moj dobri ratni drug Petar Štulić, u čijoj sam kući boravio i uživao gostoprimstvo nekoliko dana, sakupljajući podatke o ustaškim zločinima u Gospiću i okolini. Koliko kod da je naš susret, poslije mnogo godina, bio radostan, toliko je i rastanak bio tužan. Kao da se nikad više nećemo vidjeti. Možda i nećemo? Petar je uskoro sa familijom morao da bježi iz gospićkog pakla. Jedva su živu glavu izvukli, a kuću su im Hrvati spalili do temelja, kao i sve ostale srpske kuće. Njegovog rođenog brata Branka su zaklali i spalili.
Boraveći u Gospiću, istraživao sam da li u tom gradu postoje neka obilježja na kojima se vidi da je tu, od 1941. do 1945. godine, bio koncentracioni logor za masovno uništenje Srba. I nigdje ništa nisam našao. Nigdje oznake, nekog natpisa ili spomenika, kao da se ništa nije dogodilo. Živjeli su tu Srbi u većini, pored Hrvata i sa Hrvatima, i nisu ni slutili šta im se sprema te 1989. godine, opet i iznova. Hrvati čak proglasiše Gospić za glavni grad Like. Kad su se Srbi otrijeznili, bilo je kasno. Opet su bili iznenađeni, mnogi su pobijeni i preklani, mnogi spaljeni u kućama, kao i 1941. godine, jer su vjerovali u bratstvo sa Hrvatima. Koliko ćemo puta mi Srbi skupo plaćati svoje zablude?
I tako, u vozu, nađoh se u kupeu sa jednim čovjekom i jednom ženom, vjerovatno su bračni par. Putuju iz Zagreba. Započesmo razgovor o običnim stvarima, a poslije se nih dvoje oslobodiše i krenuše u ofanzivu protiv Srba. Namjerno ih nisam zaustavljao, niti sam im protivrječio. Bilo mi je veoma stalo da čujem i saznam kako ovi Hrvati iz Zagreba razmišljaju i kakve poruke Srbima šalju. Iz takvog mog držanja, naravno, oni nisu mogli zaključiti da sam ja Srbin, i to baš iz ovih ličkih krajeva. Moram reći, bilo mi je teško i mučno da slušam ono što su oni govorili o Srbima. Dvoje mojih saputnika prognoziraju Srbima crne dane. Evo samo nekoliko njihovih poruka:
– Mi ne bumo više živjeli u Jugoslaviji!
– Mi bumo Jugoslaviju uništili!
– Naši dečki bu Srbe brzo sredili!
– Naši se budu svi vratili iz inozemstva, a već se neki i vraćaju.
– Mi moramo, konačno, Srbe najuriti otkuda su i došli, van iz Hrvatske!
– Ne budu Srbi više na vlasti u Hrvatskoj!
– Okupatorsku armiju ćemo potjerati ili zaboraviti!
– Samo da na vlast dođu pravi Hrvati, a ne komunisti, mi ćemo brzo stvoriti svoju nezavisnu Hrvatsku, kakvu smo već jednom imali.
– Mi vrlo dobro znamo kak bumo delali sa Srbima.
– Ti prokleti Vlasi moraju odgovarati za ono kaj su nam napravili! itd.
Bilo je još sličnih poruka, ali ovo je suština. Da li to oni govore istinu? Vjerujem im, potpuno im vjerujem, jer su tako govorili i 1941. godine. Kamo sreće da su Srbi više vjerovali u njihove prijetnje!
U tom i takvom razgovoru prođosmo Lovinac, stigosmo i do Štikade, i još malo pa smo u Gračacu. Ja ustajem i spremam se da izađem. Obraćam se ovim putnicima riječima:
– Hvala vam za sve što ste mi ispričali. Ja bih vas vrlo rado počastio.
– Zakaj gospon? – pita gospođa.
– Zato da mogu mojim Srbima pričati šta sam čuo i šta im se sprema od Hrvata, pa da se čuvaju.
Oboje su zaćutali i preblijedili jer nisu to očekivali. Rekao sam im da se ničega ne plaše i još jednom sam im zahvalio što su mi sve to ispričali. Već je i voz usporio vožnju, stiže u željezničku stanicu Gračac. Oprostio sam se od mojih saputnika i izašao. Svratio sam u restoran, popio kafu, duboko zabrinut. Imao sam razloga što sam se plašio, a to su pokazali već naredni dani.
Gdje god sam bio u mojoj kršnoj Lici, svugdje sam Srbima govorio o onom što sam čuo u vozu i upozoravao na opasnost koja se približavala. Ali, nisam naišao ni na jednog Srbina koji je to upozorenje ozbiljno shvatio, kao što sam ga ja doživio. Manje-više rekli bi ovako:
– Ma mani te „bene“, svašta lupetaju, šta oni nama mogu, u to ne trebe vjerovati!
Nije vrijedilo ni podsjećanje na ustaške pokolje 1941. godine.
U povratku iz Like svratih kod episkopa Simeona[1] u Karlovac i snjim sam dugo razgovarao. Sve sam mu ispričao što sam čuo u vozu i kako moji Ličani reaguju na sve to. Mudri i učeni episkop Simeon reče, parafrazirajući Njegoša:
– E moj Rapaiću, mene duša boli kad vidim kako pleme srpsko snom mrtvijem spava. Znam ja šta Hrvati misle i govore javno, ali ništa tu ne mogu. Ipak, vjerujem da će se Srbi morati otrijezniti, jer ako se ne otrijezne, zlo nama!
Na svu sreću, Srbi su se sada brže otrijeznili nego 1941. godine i brže su se organizovali za otpor nadolazećoj hrvatskoj nemani. Uslijedo je jedinstven srpski pokret otpora 1990. godine, kao i 1941. godine, pod parolom: „Više nas neće žive u jame bacati!“. Nažalost, Hrvati su Krajinu opet okupirali posle pet godina a srpski narod je morao u egzodus prema Srbiji.
To što sam doživio u vozu od Gospića do Gračaca skoro je u svemu isto sa onim što mi se dogodilo na Prijeboju prije četrdeset i osam godina, u januaru 1941. godine. Ovdje, u mojoj kršnoj Lici istorija se ponavlja na štetu srpskog naroda. Što se to dogodilo prije četrdeset i osam godina videće se u narednom priloug pod naslovom „Posljednji Božić“.
POSLJEDNJI BOŽIĆ
Bila je subota, 4. januar 1941. godine. Bio sam tada đak četvrtog razreda niže gimnazije u Korenici. Dočekali smo školski raspust za Božić. Zvoni školsko zvono i jurimo na ulicu. Svako na svoju stranu. Ja idem za moje rodno selo Jezerce, koje je udaljeno sedamnaest kilometara od Korenice. Daleko je i zima je, ali ću do noći stići da sa svojima provedem božićne praznike.
Stigao sam do prvih kuća sela Prijeboj, i još samo tri kilometra pa sam kod kuće. Na ulazu u Prijeboj, naprije je zaselak Mažari ili, kako smo ih mi zvali, Marasovići. Tu su sve hrvatske kuće. Baš u tom zaseoku pojaviše se na prtini tri mladića, mojih godina ili malo mlađi. Ali ih ne poznadoh dobro, jer su na glave nabili nekakve šubare i zimske kape, a već se pomalo i noć hvata, snijeg pada, pa ih je teško prepoznati. A možda ih nisam nikad ni poznavao, ko će ih znati? Ipak sam vidio da su sišli iz tih kuća Mažarevih i tamo su se vratili. Stali su ispred mene na prtinu. Ne slutim nikakvo zlo. Prepriječiše mi put i ja ne mogoh proći od njih. Zastadoh i kažem im:
– Zdravo momci!
– Zdravo! – odgovoriše oni.
– Mogu li proći?
– Kuda ideš?
– Idem kući na Božić, sad su školske ferije.
– Kakav Božić, čiji Božić?
– Pa pravoslavni, čiji bi bio?
– E nije pravoslavni, nego srpski.
– Dobro, nije važno, samo vi mene pustite da idem.
– Nećeš proći lako, mater ti srpsku! – kaže prvi.
U meni nešto uskipe. Vidim da je to provokacija. Biće gužve, a nikoga u blizini. Pokušavam da ih još jednom zamolim da me puste na miru, ali onaj prvi pođe k meni da me udari. U tom trenutku ja instinktivno zgrabih nož handžar, koji sam imao u džepu, i viknuh:
– Samo udari, ako smiješ!
Oni kad vidješe nož u ruci, poskočiše u stranu. Ja pođoh dalje, ali mi oni dođoše iza leđa. Bojim se da me ne napadnu. Okrećem se stalno i držim handžar u ruci, a strah me uhvatio jer su njih trojica, a ja sâm. Ova trojka sada udara po meni grudvama od snijega što više može. Idu za mnom neko vrijeme. Nikako da ih se otarasim. Psuju mi sve odreda, a najviše majku srpsku. Kad im je, valjda toga bilo dosa, jedan od njih povika za mnom:
– Idi sad, slavi, mater ti …, ali zapamti – ovo ti je posljednji Božić i tebi i svim Srbima! Nećete više slaviti, svu ćemo srpsku gamad potamaniti!
Riječ posljednji je strašno djelovala na mene. Kao da me grom udario.
Dršćem od onog što sam čuo i trčim kući preko Zeljkuše, jer imam još tri kilometra, a noć se hvata. I stalno na to mislim.
Imao sam tada petnaest godina i tako nešto još nisam čuo i doživio. Kad sam došao kući, sav ozebao i uplašen, odjednom sam počeo da plačem i sve sam ocu Milanu ispričao. I on i ostali ukućani nisu mogli doći sebi od onog što su čuli.
– Čije su to siledžije? – pita me otac.
– Ne znam tata, nisam ih prepoznao, ali sam vidio da su izašli iz Mažarevih kuća, tamo kod Didića.
– Pa zašto bi oni tebe tako napadali?
– Ne znam, ali to i nije tako strašno.
– Pa šta je onda strašno?
– Strašno je i brine me to što su oni rekli da nam je ovo posljednji Božić. Šta to znači?
– Nemoj na to više misliti. To su balavanderi!
Zbog božićnih praznika to se nekako zataškalo i smirilo, a moj otac nije dao da se to dramatizuje.
Ali, došao je rat i ustaše su uzele vlast na Prijeboju. Jednog dana, 25. maja 1941. godine, stiže poziv iz ustaške komande da se moj otac javi u Korenicu, radi „evidencije“, a možda će ići i na neke „zidarske radove“ na Velebitu, jer je on bio zidar. Poziv je dobilo još trinaest Srba iz Jezerca. I, naravno, svi su se odazvali na poziv. Ja sam se ocu uhvatio oko nogu, plakao sam i molio da ne ide, jer sam predosjećao zlo. Rekao sam mu kroz suze:
– Tata, sjeti se onoga kad su mi rekli Hrvati na Prijeboju da nam je ovo posljednji Božić.
– Ne boj se sine, vratiću se ja brzo.
Otišao je i nikad se nije vratio. Posljednji put sam tada vidio mog dobrog oca. Nije se vratilo ni onih trinaest Jezerčana. Sa mojim ocem Milanom otišla su i tri njegova rođena brata: Mirko, Nikica i Daco. Ustaše su ih pobile u Jadovnom. Bio im je to posljednji Božić.
Kako je moguće da su ti mladići od 14-15 godina znali šta će se Srbima dogoditi i šta im se sprema? Sve je, nažalost, bilo jasno mnogo kasnije, kad smo saznali da je tu na Prijeboju, još prije rata, bila organizovana tajna ustaška organizacija. Sigurno se među njima govorilo o proganjanju Srba kad je to i djeci došlo do ušiju. Nisu to djeca izmislila. Nažalost, mnogi Srbi u to nisu mogli vjerovati.
Napomena:
Knjiga se može naručiti kod autora, pozivom na broj: +381 11 26 59 560
MIRKO RAPAIĆ: LIČKA TRAGEDIJA
Hrvatski zločini genocida
nad srpskim narodom
1941. do 1945.
Recenzenti:
dr PETAR OPAČIĆ, istoričar
JOVAN RADULOVIĆ, književnik
Izdavač:
„SRPSKA REČ“ – Beograd
Vuka Karadžića 8
Direktor:
Danica Drašković
Glavni urednik:
Ljiljana Šop
Korektura:
BMG – Beograd
Dizajn korica:
Nikola Panić
Tiraž:
2.000 primeraka
Štampa:
Beogradsko mašinsko-grafičko preduzeće
Beograd, Požeška 83a
1999. godine
ISBN 86-491-0034-1
Vezane vijesti:
Mirko Rapaić: Da li ćete Vi moći nešto učiniti da se njihove kosti spase i izvuku iz jame?
[1] Episkom Simeon je uskoro umro a Hrvati su minirali Episkopski dvor u Karlovcu i porušili ga. Minirali su i porušili pravoslavnu crkvu u centru Karlovca 1992. godine.
Aromunima u CG nije ostalo ništa sem da kunu… Realno, kunu sami sebe… Vaše je gotovo.
Gospodo iz vlade i MUP,vas posao je da se identifikuju svi koi ovo pisu i koi ovako razmisljaju.Oni moraju biti pod budnim okom nase bezbednosne sluzbe.Trebaju se pratiti i pretresati oni i mjesta stanovanja.Svi su oni potencijalne ubice,samo je pitanje momenta kad ce im pasti mrak na oci i ucine krvavi pir protiv nekog kog mrze.Sve dok se ne uhapse njihovi vodje,a sva Crna Gora zna koji su oni ce sijati zlo.Jedan nas dnevni list,svi znaju koji, trudi se da sve komentare protiv SPC,protiv srpskih politicara kod nas i u Srbiji,pa i protiv srpskog naroda u CG favorizuje i objavljuje,a sve sto je kontra ne pustaju.Plus svakodnevne kolumne koje pisu njihovi „kolumnisti“ su uvijek po pravilu usmjerene protiv ovih istih koje sam nabrojao a sa takvom tendencijom prosto kao da pozivaju na linč.
Krajnje je vrijeme da nadležni počnu ovaj govor mržnje da sankcionišu i prate.Mora da se sazna ko stoji iza ovoga.Narode pravoslavni nismo bezbjedni.Crne vojske zna se koga ne miruju.Svi mi pojedinačno moramo pažljivo da pratimo šta se dešava da nam se ne ponove oluja i Jasenovac.Otvoreno nam prijete i hoce da ponište što su veličanstvene litije donijele.Neće većina pravoslavnog naroda u CG da budu katolici.To nas čini metom i mora se reagovati na ove provokacije.Zlo se u korijenu unistava.
Тридесет и две године од крвавог Божића у Кравици
07-01-2025 12:53 Фокус 8 Србија Друштво
На Божић 1993. јединице Насера Орића из Сребренице убиле су у овом селу 49 мештана, седморо је нестало, запаљено је 688 српских кућа, 101 дете остало је без једног или оба родитеља, недовољно да се покрену механизми међународне правде.
Тридесет и две године касније, за браћу и сестре жртава, синове и кћери, рођене и нерођене, за очеве и мајке побијених, Кравица је жива рана, и даље отворена, боли и пече и никад неће зарасти. Док су живи.
За остале, за једне, место код Братунца прича је о злу и страховитој мржњи, тешком бешчашћу, злочинима пред којима памет стаје, о правди која за једне важи а за друге не важи, још тежем лицемерју тзв. међународне заједнице.
За друге, Кравица је симбол јунаштва, освете, они који су на крвави Божић 1993. палили и жарили по селу, клали и пребијали, секли руке и ноге, наређивали бестијалности, достојни су дивљења и поштовања.
На дан када је Насер Орић, ратни командант Сребренице који је у божићњој ноћи 1993. покренуо акцију на Кравицу, правоснажно ослобођен оптужби за злочине у Подрињу, председница Удружења жена Подриња Шућра Синановић изјавила је:
„Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац“.
Питање, ако Насер Орић, ратни командант Сребренице који се божићних дана 1993. сликао у Кравици није крив, ако његови подређени, команданти његових јединица нису криви, ко јесте за 49 убијених Срба тог дана у Кравици, седморо несталих, за 80 рањених, за 688 спаљених српских кућа, за 101 дете које је тог јутра остало без једног или оба родитеља?
Без одговора је и питање како се могло десити па су и данас, као и пре 32 или пре 30, или 25 година једнако гласни они који оправдавају оно што се на данашњи дан десило у Кравици, они који у томе нису препознали ништа лоше?
Рече ли Насер Орић не тако давно да је на Дрини све почело, да ће се на Дрини све и завршити?
Деценијама већ, злочин у Сребреници, у Поточарима, предмет је сажаљења, предмет читања и различитог ишчитавања читавог света, са муслиманима у Поточарима сваког 11. јула жали читав колективни Запад, Срби у Кравици, као и на Залазју, у Загонима, у Скеланима, широм Подриња, своје мртве оплакују сами.
Њихови мртви нису вредни ни једног венца, ни једне сузе, ни једне дипломатске ноте, ни једног говора западних амбасадора по Сарајеву.
Тридесет две године касније то тешко лицемерје с једне стране и боли, са друге стране изазива равнодушност међу Србима. Оно је доказ колико је правда оних који суде и пресуђују по Хагу заиста правда, а колико тек – обично политиканство.
Из Кравице сваког Божића од 1993. године питају просто – вреди ли глава наших мртвих, сурово побијених колико и глава жртве из Сребренице, или, можда не вреди?
Одговор на то питање није стигао ни ове 2025. неће ни наредне ни оних година које ће иза тога доћи… У то су Срби у Кравици као и они на Залазју, у Скеланима, сигурни.
Године пролазе, многи сведоци су давно умрли, све је мање оних који из прве руке могу да посведоче шта се на Божић 1993. године десило у Кравици.
Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу затекао у сред села, пре коју годину овако је за РТ Балкан причао о Кравици на Божић 1993. године:
„Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Рекао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се иде, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди, осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста још један, Млађен Сављевић.
Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели – ‘Остави ти мене Славиша, у’ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите’… Ја му велим – ‘Болан, не би те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба’… Подигнемо Млађена ја и још један човек и понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче – ‘Ево их четири пет кућа даље, пале све редом'“.
Тек да се не заборави и ова чињеница, у дане пред Божић, на сам празник Христовог рођења 1993. године, Кравицу и околна села бранило је 300 до 350 људи из сеоске страже, раштрканих на широкој линији око села.
Са друге стране, из правца Сребренице, демилитаризоване зоне под заштитом УН, пристигле су, још у раним јутарњим сатима на Божић безмало опколиле село муслиманске снаге под командом Насера Орића, бригаде „Поточари“, „Сућеска“, „3. мај“, самостални батаљони „Осмаче“ и „Сребреница“, „Вољавица“,“Биљег“, чете „Стари Град“ и „Пусмулићи“, 6. одред из Каменице, 114. источнобосанска бригада…
„Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо… Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез, кад сам узео онај митраљез у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола те они преузеше оне рањенике“, присећао се крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.
На божићно јутро у Кравици, сатима је трајао крвави пир Орићеве војске. Љубицу Обачкић (75), убили су на путу док се са литургије, из сеоске цркве враћала кући.
Патолог Зоран Станковић на њеном телу констатовао је прострелну рану у пределу груди и прелом у средишњем, чеоном делу главе. Владимир Гајић био је напунио тек четири године, Новица Богићевић 14. Непокретну Мару Божић (89) нашли су у њеној кући, најстрашније злостављали па живу запалили, претходно су старици убили и сина. И Негосав (80) и Крстина (81) Ерић, мучени су па запаљени у својој кући.
Танкосаву Станковић (55), непокретну жену убили су ножем, на њеном телу патолог је констатовао 15 убодних рана… Тело Невенке Ђукановић (45) ни до дан данас није нађено као и тело њене рођаке Видосаве Тришић… Тог дана побијени су су Владимир Стојановић (78), Драго Лазић (80), Васо Николић (75), Ристо Поповић (73), Мило Јокић (66), Бошко Ђукановић (65), Васо Николић (65) година.
Марта 1993. године, патолог др Зоран Станковић прегледао је у два дана 34 леша нађена на подручју села пошто су српске снаге ослободиле Кравицу.
„Карактеристичан је леш који је означен са бројем шест, ради се о Лазару Веселиновићу, рођеном 1935. године из Братунца, радник. Њему је одрезана глава која није пронађена а одрезана му је и десна шака. Карактеристичан је и леш Риста Поповића, рођеног 1920. године у селу Поповићи, њему је одсечена лева рука, има утиснути прелом костију лица са леве стране, има метак у пределу леве плећке, убод ножем у пределу врата“, део је извештаја доктора Станковића.
Са друге стране, прича је изгледала овако:
„Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душмана овог свијета, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а, Кравица је за нас била обећана земља, Америка… Четничко јако упориште… Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца, једна огромна колона улазимо у Кравицу прије испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника“, сведочила је пре коју годину Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“.
„Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш па ћеш преживети три дана… Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа… Масе људи надиру, иду према кућама“, сведочила је ова жена из Сребренице, једна од стотина, хиљада жена, цивила из Сребренице који су тог јутра стигли за Насером у Кравицу, у пљачку.
Истог јутра у суседној Јежештици Анђелку Миладиновићу из тог села пред мајком Савком одсекли су главу, завезали је за аутомобил и одвукли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе. На Божић у селу погинула су и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић.
У Јежештици, Шиљаковцу, што је тог дана затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.
Тела неких од побијених Срба извучена су из села на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених остала су по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Никога од побијених људи Орићеви нису сахранили, шта више, раскопавали су гробове раније сахрањених.
Sva ta bratomrznja je djelo ustase Mila Djukanovica, neuhapsenog zlocinca cije sjeme mrznje ubija nevine ljude po Cetinju.
Milojko Spajicu,
Sta se ceka sa hapsenjem Mila Djujanovixa i konfiskacijom cijele imovine Djukanovica…
Na hrvatdkim portalima Srbe takodje zovu Svetosavcima.
Cak i penzionisani admiral Loso kaze da Srbi nisu Pravoslavci kao Rusi vec su oni kao neka sekta Svetosavci.
Eto odakle duva vjetar.
A šta će neka unijatska karikatura sa tako prezimenom Domazet drugo i reći? Vjerovatno mu je otac prije rata bio Srbin koji je da ga ne bi odveli na jamu promijenio vjeru, kao što su hiljade. Svi znaju koja im je slava i ko su, a to što je generacijski strah od kame kod njih prevladao je druga stvar.
Koliko se zna zlocinaci koji su pocinili masakr ma Cetinje nisu bili vjernici MCP SPC.
Takodje ni oni koji postavljaju eksplozive i ubijaju svoje sugradjane zbog podjele plijena od narkotika i cigareta nisu vjernici MCP , SPC.
Vecina od njih je cak po SKY prepiskama u koje smo imali uvid bila protiv SPC , MCP i otvoreno podrzavala NVO CPC .
Oba zaracena kartela su podrzavala DPS, SDP, SD i njihivu vlast u CG protiv LITIJA.
Neki su se hvalili milionskom novcanom pomoci DPS.
Zasto MUP nije odmah reagivao aki se zna da prate sve aktivnisti kada su vjerdki praznici SPC u CG.
Mali je ovo grad i lako je prepoznati pripadnike MUP u civilu .
Te tipove sa kapuljacama NIKADA NE HAPSE kada god su praviki nered na,skupovima srbskih stranaka i vjernika.
Не знају неоусташе, да се ложење Бадњака као и Крсна Слава не прекида ни у рату када хиљаде гину.
Но добро није на одмет да нас овако подсјете колика су нам „браћа“.
Било је достојанствено, без пуцњаве и музике и прошло је на хиљаде људи током неколико сати. Нормалних људи. А каква је пустиња у овим олупинама када тако куну то само они знају и зато им се и дешава то што се дешава.
Ком Богу се ви молите ? Сотона вам је путоказ а мржња живот. Дивољно сте сами себе казнили да вам ничија клетва не треба. Ми који се Богу молимо и не умијемо да кунемо. Молимо се да се отргнете ид Сотоне и Безбожништва и вратите коријенима ваших предака.
Koja je razlika između ovog Radila i onog monstruma sa Cetinja ? Nikakva ! Radulce bi da ga dopadne,ništa manji krvnik bio. Bolestan um,bolesno življenje ! Pomoli se,dako se spasiš !?
Na mržnju ne treba reagovati mržnjom. Ne smije se ulaziti u tu boleštinu zbog sebe. Ali ih treba sve evidentirati i onda lagano ‘raditi’ na njima. Službe već znaju kako se to radi. Znači samo pametno i smireno.
Osoba koja ne može da se pomiri s tim da se zove lijepim srpskim imenom Darinka, nego stavlja ipsilon u nadimak bi nas palila, a neko ko se zove lijepim srpskim imenom Radule bi pucao u nas..I u toj atmosferi su obilježili Božić, i šta onda reći?
OVAKVI KAO OVAJ SCEPANOVIC SU BEZBOZNICI I BESTIDNICI,A TAKVIH JE DANAS MNOGO U CG ODNOSNO MONTENEGRU.CG JE SVETOSAVSKA 800 GOD,NEMANJICI SU IZ DANASNJE PODGORICE SCEPANOVICU…BROJNE CRKVE I MANASTIRI O TOME SVJEDOCE… NJEGOSEV CG JE BILA SVETOSAVSKA,A TI I TAKVI KOJI STE SE ODREKLI VJERE I NACIJE PRADJEDOVSKE I PATOLOSKI MRZITE SVE STO JE SRPSKO SRAM VAS BILO…
Тако то бива када су основ темеља Независне Државе Црне Горе комплекси Ранка К.
Какви су нам темељи,таква нам је и кућа.
А друга ствар је што једни неће темељ да пипају из принципа,а други се боје да то ураде ,да их не би осудили да руше кућу.
У сваком случају прије или касније ова кућа ће пасти,јер темељ неће моћи да издржи неке нове генерације,којим због мешавине нашег страха и комплекса Ранка К остављамо на криво насађену кућу за живот у унапријед их осуђујемо на живот у мржњи према осталим укућанима,који не мисле као они.
Ако темељ не поправимо,комплекси ће још више да подривају темељ,тако да не остављамо нашим будућим укућанима,баш здрав амбијент у овој кући.НАЖАЛОСТ !
Једна србска странка, далај ламе и ЕУ јањичари у политичку пензију.