Akademik Vasilije Krestić o Catena mundi i Magnum crimen-u: Nije trebalo stvarati Kraljevinu SHS
1 min read
Nedavno je izdavačka kuća Catena mundi objavila dve značane knjige: enciklopediju Catena mundi, srpsku hroniku na svetskim verigama koju je priredio Predrag Dragić Kijuk, kao i kultnu knjigu Viktora Novaka Magnum crimen. Akademik, Vasilije Krestić, govori o značajima tih knjiga.
–Profesore Krestiću, bili ste jedan od recenzenata enciklopedije Catena mundi, koju je 1992. godine priredio Predrag Dragić Kijuk. Molim Vas, recite nam nešto više o značaju te knjige.
Mislim da je gospodin Kijuk obavio jedan vrlo značajan posao, odgovoran i sa naučnog stanovišta i sa stanovišta nacionalne ideje, sa stanovišta jednog kontinuiteta srpske istorije od najranijih vremena do danas. A odgovoran je zato što je veoma zahtevan. Trebalo je poznavati celokupnu istoriju, a Kijuk je pokazao da raspolaže tim znanjima, da ume da okupi ekipu koja mu je dobrodošla za sastavljanje te antologijske knjige. To je urađeno na jedan reprezentativan i maksimalno odgovoran način. Ta knjiga zaslužuje sve pohvale i zaslužuje da bude u svim bibliotekama našeg naciona koje su zainteresovane za našu prošlost, kako onu raniju, tako i srednjovekovnu, pa i najnoviju.
-Ante Starčević je napisao da su Srbi „nakot za sekiru”, a Jovan Sterija Popović mu je odgovorio. Zašto su ovi tekstovi, kad su se pojavili u enciklopediji Catena mundi, izazvali efekat iznenađenja? Kako je ova polemika zaboravljena?
Zaboravljena je zato što smo mi Srbi prećutkivali sva zlodela koja su nam učinili Hrvati od najranijih vremena do naših dana. Ante Starčević je samo jedna od hrvatskih ličnosti koja je otvoreno rekla da smo mi „nakot za sekiru spremni”. To je učinio u svoje vreme i Eugen Kvaternik, njegov najbliži saradnik, prilikom osnivanja Hrvatske stranke prava. On je don Mihovilu Pavlinoviću, najistaknutijem hrvatskom političaru iz Dalmacije, juna 1869. napisao jedno pismo u kome je govorio da „nakot vere pravoslavne treba uništiti”. Dakle, to su koreni te genocidne politike, iako se oni mogu naći i u ranijim periodima. A zašto su prećutani? Pa prećutani su zato što smo imali iluzija da ćemo prećutkivanjem tih zlodela pridobiti ljubav, izazvati ljubav naše takozvane braće Hrvata. Međutim, ispostavilo se da ta investicija, to ulaganje i sticanje ljubavi na taj način, nije urodilo plodom, nego je, naprotiv, to zlo seme u Hrvatskoj neprestano raslo upravo zato što ga nismo dovoljno poznavali i što mu se nismo suprotstavili na adekvatan način. Nije slučajno da su i moji tekstovi, kada sam objašnjavao da je ideja o genocidnom rešenju srpskog pitanja u Hrvatskoj potpuno bila uobličena još u okvirima Austrougarske, naišli na velike kritike, i to ne samo u hrvatskoj sredini, što bi bilo prirodno, nego i u srpskoj sredini. Srpski komunisti su me na nož dočekali zato što su smatrali da ja remetim bratske odnose, da stvaram neku teoriju o genocidnosti čitavog hrvatskog naroda i tome slično. Nije trebalo stvarati Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
–Već godinama se bavite arhivom akademika Viktora Novaka, a autor ste i predgovora za novo izdanje Magnum crimen-a. U čemu je značaj te knjige?
Značaj te knjige je u tome što je profesor Viktor Novak više decenija sabirao dokumenta o hrvatskom klerofašizmu i o klerofašističkoj politici, i što je tom ozbiljnom, ogromnom dokumentacijom, nekada dokumentacijom prvog, nekada dokumentacijom drugog reda, uspeo da razobliči klerofašizam na maksimalno odgovoran naučni način. Dakle, on nije imao nikakve zle namere, nego samo želju da stane na put širenju klerofašizma. Sve to što je uradio zaista je postavilo temelje svakom daljem izučavanju politike hrvatskog genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
–Najnovije izdanje Magnum crimen-a po prvi put je objavljeno u celosti i ćiriličnim pismom. Malo ljudi zna da su prva izdanja Magnum crimen-a nekompletna. Kako je došlo do cenzurisanja i koje su izmene hrvatski komunisti izvršili nad tekstom?
Još kao docent po prvi put sam saznao da je profesor Viktor Novak od strane komunista bio prinuđen da izostavi neka poglavlja iz Magnum crimen-a. Nisam znao koja su ta poglavlja i koliko je tih poglavlja bilo. Meni je to u svoje vreme govorio pokojni Simo Simić, vrlo dobar publicista, koji je bio jedan od prvih naših ljudi koji se bavio pitanjem preveravanja Srba u Hrvatskoj, a on je bio u kumovskim i prijateljskim odnosima sa Viktorom Novakom. Dakle, on mi je rekao da je profesor Novak bio prinuđen od strane Vladimira Bakarića da izostavi dva poglavlja, poglavlje o sokolstvu u Hrvatskoj i poglavlje o don Ivaniševiću. Don Ivanišević se okomio na Rimokatoličku crkvu zbog toga što se ona žestoko protivila postojanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ustajala protiv dinastije i što je širila zlu krv između Srba i Hrvata. Dakle, Bakarić je smatrao da ta dva poglavlja ni komunističkoj Hrvatskoj ne odgovaraju i da ih treba izostaviti, pa je poslao u Beograd, po svedočenju pokojnoga gospodina Sime Simića, jednog od hrvatskih udbaša da izvrši pritisak na profesora Novaka da se ta dva poglavlja izostave. Da su ona izostavljena u poslednjem trenutku vidi se po tome što su ta dva poglavlja na šifovima sa korekturama profesora Novaka već ispravljena.
–Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, kada je bila izabrana na tu funkciju, izdvojila je Vojvodinu kao posebnu teritoriju van Srbije. O čemu se tu radi?
Znate, Hrvati su neprestano napadali Srbe zbog navodnog velikosrpstva, velikosrpske politike. Međutim, naša je krivica, krivica naše istoriografije i krivica naših političara što nisu razobličavali velikohrvatske težnje. One postoje još od Ante Starčevića pa naovamo. Nema nijednog hrvatskog političara, bez obzira koje je političke orijentacije, bilo da je on iz Hrvatske stranke prava, bilo da je iz Štrosmajerove Narodne stranke, koji se nije pozivao na hrvatsko državno i povjesno pravo. A svaka stranka koja se poziva na hrvatsko državno i povjesno pravo je velikohrvatska i ona teži da se stvori Hrvatska, kako je to pisao u svoje vreme Eugen Kvaternik, od Slovenije pa sve do Prokletija. Dakle, cilj svake hrvatske politike je stvaranje, kako sam već malopre rekao, velike i etnički čiste Hrvatske. Naša istoriografija je o tome ćutala. Naša istoriografija je imala podatke o tome, ali opet, bez namera da vređa Hrvate, prepustila je njima da nas opanjkavaju, da nas ogovaraju, da nam imputiraju sve i svja, a mi smo o tome ćutali, nismo razobličavali velikohrvatsku politiku. A ta velikohrvatska politika nije polagala pravo samo na Bosnu i Hercegovinu nego i na Vojvodinu, i to ne samo na pojedine delove Vojvodine zbog navodnih Hrvata, zbog Bunjevaca i Šokaca, nego često na celokupno područje Vojvodine – dakle, ne samo na Srem, koji je po tom hrvatskom povjesnom pravu pripadao Hrvatskoj, nego i na Bačku, pa i na Banat. Zbog toga i Kitarovićeva i njeni sledbenici u aktuelnoj hrvatskoj politici izdvajaju Vojvodinu, upravo s tom namerom da se u pogodnom trenutku, ako je moguće, domognu te teritorije, koja bi im dobro došla kao jedna bogata žitnica.
–Šta nam je činiti?
Mislim da treba da vodimo računa samo o našim interesima – nacionalnim, državnim, teritorijalnim, o tome da ne budemo snishodljivi i spremni na svako popuštanje; da se ne izvinjavamo u onolikoj meri u kolikoj smo se izvinjavali; da znamo da odaberemo istinske prijatelje, a da ne proglašavamo prijateljima one za koje pouzdano znamo da su nam neprijatelji i da nam ne žele dobro. Sve odnose koje imamo sa zemljama naše veličine, naše snage, našeg obima po broju stanovnika i po teritoriji, da uspostavimo po principu strogog reciprociteta; da nemamo snage i mogućnosti da rasipamo to što imamo kao što sad radimo sa Hrvatima i Slovencima: široko im otvaramo naše tržište, a oni su za nas u svakom pogledu zatvoreni. Treba da znamo da se izmaknemo velikim silama, ali i da pokažemo da imamo dstojanstva, da imamo mogućnosti da im kažemo da se sa nečim ne slažemo. Ako moramo nešto da prihvatimo, onda da to prihvatimo na silu, ali da kažemo da to činimo zbog sile, a ne zbog toga što smo spremni na neku kooperaciju.
Neverovatno kako u svojim komentarima olako kritikujete akademoka Krestica. Sramota je to vasa, a ne njegova. Vi niste u stanju ni da napisete svoje ime uz komentar, aprigovarate Kresticu. Cega se vi bojite? Sta ste vi uradili za srpstvo i srbiju? Jeste li procitali neko njegovo delo? Jeste li bar procitali Memorandum SANU? A osudili ste ga siguran sam.
Jos ste vi na nivou kompetencije – ne znas da ne znas, a hoces da sudis i to kome. Vasiliju Kresticu?
Da smo kao pobjednici prihvatili „Londonski“ sporazumom, koji je podrazumijevao prirodne srpske granice koje je zagovarao Šešelj i još smo trebali da dobijemo Skadar i Drač. Graničili bi smo se sa Italijom i Austrijom. Hrvati ne bi više postojali, već bi se stopili sa Italijanima i Austrijancima. Ne bi bilo najvećeg i najmonstruoznijeg genocida u istoriji čovječanstva. Upozoravao je kralja Aleksandra, vojvoda Mišić, ali je presudan uticaj izgleda imao Pašić. Odabrali smo pogrešnu varijantu i oslobodili one koje su Njemci izjednačili sa kugom.
Akademik Krestić je danas jedan od naj umnijih srpskih glava! Izuzetan u svakom pogledu. Sve što kaže zasnovano je na nauci i literaturi. Uvijek kada neku temu obrađuje daje je u cjelosti. Što se nekima od nas čitalaca čini da „neće sve da kaže“ to je samo privid, on kaže dosta i dovoljno u ovom trenutku. Ko želi više – sve množe pronaći u njegovim mnogobrojnim knjigama. Nema boljeg poznavaoca međusobnih odnosa Srba i Hrvata! Ne očekujte od njega da nas on svađa sa susjedima! Ne, on nam samo istinu kaže, a svako od nas ima svoju pamet i svoje srce koje mu kažu šta da prihvati ili ne prihvati.
Hvala, profesore Krestiću!
Ćutali smo jer smo imali „obzira“ da nikome zbog zločina prema nama nije neprijatno. A je li to bilo pošteno prema onima koji su ubijeni? Ko smo bili mi da odlučujemo da prećutimo? Sve što smo se tada ogriješilio njih sada nam se vraća.
Tolike godine već čekam se akademik Krestić otvori. Svaki njegov članak, svaki nastup je, rekao bih, nedorečen, ne iskazan do kraja, prosto prikočen. Da li je moguće da je njegova samokontrola, njegova samocenzura u pitanju? A ne mogu da verujem da je u pitanju nesigurnost u materiju koju je obrađivao. Ili je u pitanju strah da ne bude dobro, pravilno shvaćen? Da li je, čak i za nas kvalifikovane laike jasna, nepodudarnost gledišta među uvaženim kolegama Krestićevim o suštinskim pitanjima naše istorije? Ako i jeste, šta to sprečava Krestića da svoje stavove a rekoh kako mislim da ih nije definisao do kraja, konačno iznese pred Srbe? Da li je ipak strah, ne akademski već ljudski u pitanju? Strah od sumnje da se takve stvari i ne mogu iskazati konačnim, nepromenljivim stavovima. Razumem, moguće, obe. I ljudsku i akademsku. Ali, da li mi koji nemamo još uvek istoričara srpskog usmerenja tog kalibra u Akademiji imamo više išta iodkoga da da očekujemo? Akademija se pokazala: svi listom ustadoše da odbrane svog predsednika, onda, a u vezi Kosova (Krestić: ..“ima pravo da kaže šta misli“..) a to je da im je klasni, esnafski (masonski?) princip zaštite „svoga“ preči od istine pa makar ta istina bila i potpuno lična. Ako je tako a baš bih sad ako ikad da sam u krivu, šta nama onda preostaje? Ko će nam reći da smo u pravu a da su drugi, aspiranti na našu istoriju, zemlju, jezik, našu suštinu, u krivu? Da nije šćiptarska „jačica“ pravo ni pravda osim njima među njihovima, možda? Čekao sam onomad kad se i Krestićev Kostić iskazao kako se iskazao da Krestić konačno skine, oprostite, brnjicu i da progovori jer beše mu prilika da kaže i ono što dosad nije. Da nas ohrabri, ojača, da ako treba išeta iz Akademije i zalepi im otkaz na vrata, da izađe konačno na ulicu pa makar ga ti njegovi kleli i proklinjali i kevtali za njim. Ne mogu da zamislim da mu je stalo do ičega što sad Akademija predstavlja a što već kao zaslugu i počast već nije imao. Da mu, da ne budem vulgaran, taj njihov dodatak možda nešto silno čini u životu? Da zastakli terasu, možda?
Izađi Vasilije, i tako nisi Njihov! Sa godinama koje imaš, ko Ti išta može? Izađi, otkaži Im i sedi da napišeš ono što nam duguješ. Ni Ti ni mi nemamo još mnogo vremena.
A onda možda izađe još neko pa znamo ko su naši a ko Njihovi.
Krestić je…ajde da kažem, jedini akademik koji o ovim stvarima govori kako tako i kako kad. On je, nema sumnje Srbin i zastupa srpsku stvar ali je prestrašen, samopodkresan (a krestić?) i nikad da se izjasni do kraja. Uvek se varaka uvek jednim uvom i jednim okom gleda i sluša levo desno, šta će ko da kaže. Ako ga kao čoveka razumem kao istoričara ga ne razumem. Ništa iza njega upotrebljivo ostati neće! Zašto već jednom ne kaže i napiše ono što osećamo da mu je pod rukom? Čega se boji, da ga ne izbace iz Akademije? Da mu oduzmu onaj njihov dodatak? Zašto se lepo sam ne ispiše iz SANU i konačno progovori? Da li mu zaista fali taj „dodatak“ da može da preživi? I šta mu još fali, bez čega ne može a samo mu Akademija obezbeđuje? Ili je On tamo neophodan da može onog Kostića da odbrani (..“akademik Kostić ima pravo na svoje mišljenje..“)? Šta bi mu još nedostajalo ako bi sutra sam izašao iz Akademije a ispisnicu, otkaz, kakogod da nazovem, im zalepi na vrata?
Ajde Krestiću, nemaš baš previše vremena a i mi smo nestrpljivi. A onda će mnogi za Tobom na ulicu, da postanu Ljudi i Srbi. A oni što ostanu, neka ih, nemaju gde drugo. Mi ćemo bar znati na čemu smo i koliko je Akademija srpska a koliko samo SANU!