Аџић одговорио Лакушићу: Фатић ипак рушио споменик

Директор Завода за интелектуалну својину и дипломирани правник Новак Аџић, послао је нашој редакцији у својству историчара, одговор Зорану Лакушићу, поводом његове изјаве пренешене на ИН4С-у под насловом „Аџић се поиграва са осјећањима Куча“ (http://www.in4s.net/index.php/lakusic-adzic-se-poigrava-sa-osjecanjima-viteskog-plemena-kuci/).

Његов одговор преносимо интегрално, без лекторске интервенције:

На клеветничку и вулгарну хајку против мене Зорана Лакушића, нећу одговарати, јер сматрам да то пристојан човјек не треба да ради.

Нека он остане заробљен попут утваре у опскурном свијету средњевјековних племенских удружења и скупштина, али је ово ипак 21 вијек, ђе владају други свјетоназори у цивилизацијском смислу. Ради јавности битно је навести историјске чињенице, које су неумољиве. А оне веле сљедеће:

Бивши црногорски министар Саво Павлов Вулетић, у дуго времена, вођеној полемици са Савом Фатићем пише да је Саво Фатић послије Лучиндана 1918. године, напустио своје аустрофилско држање током окупације (1916-1918) и како вели Вулетић, „кујући у звијезде Србију и Србијанце, па да би с обзиром на онда овамо код нас настали курс, био баш добро „окупан у Јордану“ и потпуно му се опростило оно из доба окупације, он је тад учествовао и у русењу споменика који је давно био подигнут у Подгорици Црногорцима погинулим у рату с Турском 1862. год“ (Саво П. Вулетић, „Финале моје полемике са г. Фатићем“, „Слободна мисао“, Никшић, уредник проф. Стојан Церовић, година XВ, број 42, Никсиц, недјеља 25. октобра 1936, стр. 4).

Дакле, експлицитно Саво Вулетиц, који је мериторан и поуздан свједок, јер је био у то вријеме у Црној Гори и то баш у Подгорици, оптужује Сава Фатића као учесника у рушењу Споменика Црногорцима палим у ратовима против Турске, односно, Споменика Великом војводи Мирку Петровићу. 

Саво Фатић сам признаје да је за посланика Подгорицке скупстине концем 1918. године изабран као „кандидат омладинске већине“, то ће рећи бјелашке омладине, а о рушењу споменика у Подгорици, да би умањио своју евидентну одговорност у његовом рушењу, признаје да је „споменик подгорички подигнут његовом оцу (краља Николе-прим. Н. А) војводи Мирку“, па каже да је „Споменик оборила подгоричка омладина. Оборила га је она-ја у самом обарању нијесам судјеловао-на саму Бадњу ноћ 1918. године обузета племенитим револтом противу проливања братске крви од оних које сте ти и ваше друштво завели (мисли на Божићни устанак 1919. против српске окупације и анексије Црне Горе-прим.Н.А). Тада, као и сада, ја сам и душом и мислима био уз ту омладину и дијелио њихов револт. Ми смо га тада срушили, али морална одговорност за његово рушење и за ону крв која се тада пролила, и која се од тада па и дан данас лије, није на Омладини ни на мени, већ на вама и на вашем друштву, који сте дали повод и за рушење и за проливање крви“, пише, мислећи на црногорске зеленаше, Саво Фатић у одговору Саву Вулетићу из Херцег Новог 7. XИ 1936. (Саво Фатић, „И мој посљедњи одговор г-ну Вулетићу“, „Слободна мисао„, Никшић, година XВ, број 46, недјеља, 22. новембра 1936, стр. 4).

Историчар Леополд фон Ранке је, још у доба позитивистичке (традиционалистичке) историографије написао да “треба писати како је уистину било”. Што је било било је, и то јефтини дневно-политички пропагандни и агитациони репертоар празнословљења не може негирати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: