• Поглед

Аџић: Неозбиљне оцјене и историјско незнање Копривице

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Нека се стиде све силе Антанте кад су онако поступиле с Црном Гором и њеним Црногорцима.

Новак Аџић

Пише: Новак Аџић

(Одговор др Чаславу Копривици)

Тешко да сам од давнина био у ситуацији да прочитам досаднији и ступиднији текст од текста др Часлава Копривице.

Препуњен лонац бућкуриша увреда, клевета, митоманије, гусларског распредања о свему и свачему док не пукну струне, те политичке и идеолошке заслијепљености, фрустрације и надасве антицрногорске и антидемократске дјелатности – то је суштина његовог текста. Али, тим бласфемијама не намјеравам се бавити. Но, једно је извјесно: квалификује себе др Часлав Копривица дисквалификацијама о Црној Гори и Црногорцима, које олако и неосновано изриче и сврстава се у ред и строј Матије Бећковића, др Александра Раковића, др Чедомира Антића и др Дејана Мировића. Његов избор је то како ће се јавно понашати и то ме не интересује.

Његов одговор мени је по свему испао такав да је др Часлав Корпивица потпуно промашио тему. Очигледно је да др Часлав Копривица слабо има чак и површног додира са историјском науком. То је по свему судући за њега непозната земља. Да буде још горе по њега, констернирајуће дјелује та чињеница, која је евидентна из његовог текста, он не познаје ни елементарне ствари – па он не зна чак ни то да је Грегоријански календар нови календар, а Јулијански стари. Потребан му је засигурно и час цртања о томе. Кад није научио календаре који су у употреби, како ће тек знати да су по грегоријанском календару Бадњи дан и Божић 24. и 25. децембра, а по старом Јулијанском 6. и 7. јануара. Нека провјери то и нека коначно у зрелој доби научи оно што је требао научити у основној школи, а у гимназији поготово. Но пропустио је ту лекцију и испао је као политиколог по струци непознавалац чак и основних појмова. Кад је ту фулирао, тешко да се од њега може очекивати интелектуални дијалог са чињеницама о Подгоричкој скупштини (1918) и Божићном устанку (1919. по старом Јулијанском календару).

Др Часлав Кпривица о Подгоричкој скупштини и Божићном устанку има више него фрагилна сазнања. Штета за њега. Кад је тако, а тако је, елем, није ни могао оспорити ниједну чињеницу и доказ које сам изнио у свом тексту, а који потврђују као истиниту и вјеродостојну тврдњу да је Црна Гора била жртва окупације и насилне анексије 1918. и да је Црној Гори тада бесправно и на криминалан начин отета независна држава и противправно и нелегитимно свргнута с трона династија Петровић Његош и краљ Никола као суверен Црне Горе.

Овом приликом презентирам о томе неколико релевантних, одлучних историјских чињеница, које др Часлав Копривица и његови самишљеници оспорити не могу, те је пропало у старту њихово пропагандистичко кречење историје.

Наиме, генерал Радомир Вешовић, некадашњи министар војни Краљевине Црне Горе, прослављени јунак и војсковођа, а послије 1918. црногорски зеленаш, те посланички кандидат на листи Црногорске странке на изборима у КСХС (1923, 1925, 1927.) је у својим мемоарским записима саопштио и свој став о Подгоричкој скупштини 26. XI 1918. године и одлукама које је она донијела, као и о учесницима те скупштине, начину њеног сазивања, њеном нелегалитету и одсуству легитимизма и антицрногорским, а изнад свега бруталним, поступцима органа нове власти, који су Црну Гору, како је он навео „претворили у пакао, много црњи од оног Дантеовог“.

У Мемоарима генерал Вешовић осуђује Подгоричку скупштину, њене организаторе, коловође и актере, тврдећи да су ту „скупштину” организовали српска влада и њени „сателити“, „црногорски изроди”, те он стоји на становишту да је Црна Гора освојена, војно заузета од стране Србије и да је постала жртва њене насилне анексије, а да је српска окупација црногорски народ претворила у „живи леш”.

У опширном полемичком чланку написаном у Пећи 20. јула 1931. године, а који је објављен у мемоарима, дивизијски ђенерал у пензији Радомир Вешовић, између осталог, вели: „Велика народна скупшина“: Да речем нешто о срамотној Народној скупштини коју су геџовани и њихови сателити, црногорски изроди, назвали ‘Велика народна скупштина’. Та срамотна скупштина створена је још на кобном Крфу и Солунском фронту, више на тражење и наваљивање црногорских изрода и подајника и издајника своје отаџбине, него ли геџованским заузимањем. Истина, овима је било добродошло да стоје у позадини и да се праве равнодушни према рјешењу црногорског питања, а овамо иза леђа подговарали су, подржавали и финансирали црногорске неваљалце.

Геџе су добро знале да би установљење Црне Горе и повратак њене династије био тотални крах њихове политике… Приликом слома централних власти и одступања Аустроугарске војске из ових крајева, сустопице за нама дошли су жбири састављени од црногорских неваљалаца (Ј. Спасојевић, Косовић, Светозар Томић и др.) с великом сумом новца, а пред њима је јездио Коста Пећанац… Ова чета гусјеница проспе се но цијелој Црној Гори, те им се придруже неваљалци и непријатељски шпијуни. Јурну у народ с великим новцем, обећањима и пријетњама, а уз њих је ишла и војска названа – Југословенска дивизија. У њој је било Југословена као што је у ових агитатора – чојства!…

Под оваквим околностима и невјероватно свирепим и тајним пријетњамa, закажу се избори бајаги за народне посланике. А то нијесу били избори већ диктати да се разни жбири и шпијуни протуре као честити људи. Избори буду посредни. Од сваке капетаније изабере се од 2-8 људи те они између себе одреде једног који ће бити делегат на тој скупштини коју они назову још и „Велика…“.

У народу завитлају срамотно и издајничко коло митрополит Дожић, Саво Фатић, Велимир Јојић, вајни професор, који је сво вријеме остао у аустроугарској служби… Е они у Подгорици ријешише да Црна Гора подпадне под Србију, безусловно: да детронира краља Николу и његову династију; да сва им имања буду конфискована; дворци и све зграде буду опљачкане и демолиране те све што је црногорско било свето, поништише… Све су то конципирали били геџови, који данас не признају тврдећи како је то све масло самих Црногораца, али је сушта истина да је свуда био умијешан њихов смрдељави прст. Ова Скупштина би сазвана у Подгорици и приграби себи суверену власт…Ова Скупштина, која је ругло не само Црне Горе и њене сјајне прошлости, већ је ругло савремености и свих сила Антанте…. Нека се стиде све силе Антанте кад су онако поступиле с Црном Гором и њеним Црногорцима.

Јединствен је то случај у историји народа и ратова: да савезници као побједници униште једног свог савезника у корист другог и да један народ равнодушно уништи своју државу, погази своју слободу, своју сјајну традицију и да пристане на робовање – као што су Црногорци учинили – не памти историја војевања!“ (1) .

Командант устаника у Црној Гори командир (мајор) Крсто Зрнов Поповић је у Риму 8. јуна 1920. године, у једној изјави описао злочине српске војске и њених јаничара у Цуцама, наводећи и то да су њему јула 1919. године „спалили кућу, жену су му тукли да каже ђе јој је једно мушко дијете од 4 године, говорећи да ће да га закољу. Дијете је са ђецом било пошло подаље од куће и тако је Марија, жена Крстова, одатле утекла и од тог дана и данас са шестото ђеце крила се по Боки Которској и по шумама“.

У службеном извјештају о ситуацији у Црној Гори устаничких вођа командира (мајора) Пера Вуковића и капетана Божа Бећира од 15. марта 1920. године упућеном командиру Марку Вучераковићу (који је био Медови) наводи се стање „непријатељских снага у нашој домовини“, и, уз остало, констатује да је пуковник Стојан Поповић „командант свих противустаничких организација у Црној Гори“, као и то да је „на најбруталнији начин извршен чин угушења устанка у Катунској нахији“.

По њиховом свједочењу, окупациони батаљони и чете по црногорским племенима и селима живјели су на терет и трошак сељака, те су црногорски становници од стране освајачких трупа „тијем и паљевином кућа, батинањем итд. приморавани да сами морају тражити и доводити на предају устанике, а нарочито ускраћивати устаницима сваку помоћ у исхрани и ма каквој вези јер гдје се год могне доказати да је устаник имао пријем код које куће с мјеста му се кућа запаљује, имовина опљачка а фамИлија злоставља и гони у тамницу“, истичући притом да се овај метод гоњења устаника примјењивао на територији Катунске нахије, у околини Никшића, Косијера, Штитара и Бокова.

У том извјештају Перо Вуковић и Божо Бећир наводе и то да је српска окупациона војска у Штитарима (Љешанска нахија): „запалила кућу командира Сава Челебића, село опљачкали а дали сељанима рок да до 15. тек. мјесеца имају пронаћи ком. Челебића иначе ће поново војска доћи на терен сељана. Послије паљевине кућа Челебића у Штитарима војска је пријешла на Боково и онамо одсјела на терет сељана захтијевајући да се капетан Тодор Борозан пронађе ради предаје“. Они истичу и то да је „у Ћеклићима скоро читав мјесец дана пак и посље нашег пролаза остала војска на терет сељака“ (2).

Један од црногорских устаничких вођа, командир (мајор) Петар Лекић из Сеоца (Црмница), у извјештају о стању у Црној Гори, којег је из Сан Ђовани ди Медуа 10. фебруара 1920. г. упутио црногорском министру у емиграцији Милу Вујовићу, наводи да су српске окупационе власти „у Бјелице запалили 28 кућа; у Комане запаљене су 4 куће, у Загарач 5 кућа, у Цуце кућа командира Крста Поповића и још многих других; у Велестово 4 куће, Марка Турчиновића и још многе друге, у околини Чева и других мјеста кроз Катунску нахију«, те да војним снагама, које врше терорисање, угњетавање и злочине против народа управља српски пуковник Стојан Поповић. А потпоручник црногорски Јаков Марковић је, у једној изјави о злочинима окупационих власти у Цуцама, за чију су истинитост јемчили као свједоци портпоручник Никола Перишић и водник Саво Јабучанин, навео: „Први случај: Кад је војска дошла у Цуце 10. ВИИ 1919. године… попалила је куће Стевана Марковића, Митра Перишића, Дрека Поповића, Сава Вулетића, Командира Крста Поповића. Овом најзадњем тражила је фамилију да покоље. У исто вријеме они дознаду да им пријети опасност и побјегну у шуму”.

Црногорски устаници, који су водили жестоку герилску, комитску борбу за Право, Част и Слободу Црне Горе: Живко М. Никчевић, секретар Министарства унутрашњих послова, Милисав Никчевић, учитељ, Радојица Никчевић, четовођа, пор. Јован Николић, потпор. Ђорђије Кустудић, потпор. Марко Вујовић, потпор. Марко Поповић и потпор. Спасоје Р. Драшковић (рођени брат командира Ђура Ристова Драшковића, који је као зеленаш и погинуо 6. јануара 1919. у борбама око Цетиња) су 28. марта 1920. године (из Будоша) поднијели опширан извјештај Предсједнику Црногорске Владе у прогонству (Неј код Париза у Француској) Јовану Симоновом Пламенцу о сукобима у Никшићком подручју крајем 1919. године и у почетку 1920. године, ситуацији у томе крају и насиљу, злочинима над народом.

У том извјештају наводи се да је 12. XI 1919. одине погинуо црногорски устаник Никола Николић. Исти извјештај садржи и то да је 19. XI 1919.г. „непријатељ топом гађао у села Витасојевиће и Бокмилојевиће, ушао је у села и заробио Радула Бошковића са још једним другом“.

Описујући оружане конфронтације између црногорских устаника и српских трупа они у извјештају наводе да је „непријатељ заузео Царев Мост, извео топове на Пандурицу и одатале отворио паљбу на куће Стубичке. Тога дана саставиле су се војске из Никшића и Подгорице на Пандурицу и по свом обичају одмах отпочеле пљачку по кућама и животиње. Том приликом запалили су и двије куће. У овој борби погинуо је од стране наше један сељак Никчевић код куће којега је непријатељ убио а који није учествовао у борби. Одмах су ухватили 16 сељака Никчевића које су тукли, послије повезали у ланце и повели у Никшић те их ставили под волтове од Пиваре гдје и данас труну. Заробљеног Радула Бошковића са другом повели су у Никшић и како смо извијештени одмах су обојицу растргли на бајунете, а вјероватно је, пошто до сада о њима двојици не зна нико ништа. Родитељи заробљеника ишли су код власти те их питали гдје су им синови, а ови су им одговорили да неће никад за њих знати гдје су“.

У поменутом извјештају црногорских устаника поднешеном Јовану С. Пламенцу, наводи се да је црногорски устаник Милосав В. Никчевић 19. XI 1919. године у својој кући био опкољен и заробљен од стране војске, која га је ухватила и у ланцима везаног повела, заједно са једним сељаком, код њиховог војног команданта. Овај командант је наредио да се без испитивања и без икаквог спроведеног поступка стријеља Милосав В. Никчевић „којега је војска плотуном из пушака онако везана убила насред колске линије и онако мртва држала га на путу да га народ гледа. Том истом приликом мушкетали су и Гаврила Мујова“.

Исти извор акцентује да су окупационе оружане формације 20. XII 1919.г. у Цуцама код Бате убили два црногорска устаника Ивана Рогановића и Крста М. Поповића. У овом извјештају истиче се да су 12. I 1920. године српске милитарне групе намијењене за борбу против црногорских герилаца, комита „кријући ноћно напали накућу кап. Драгише Бојовића гдје је био дошао на вечеру са својим братом Милом и рођаком Милутином Бојовићем. Том приликом убили су на мртво кап. Драгишу и Барјактара Милутина Бојовића, а заробили Мила Бојовића иза жестоке одбране коју су давали непријатељу из опаљене куће“.

Подносиоци тог извјештаја пишу да су окупационе власти предузели бројне опресивне и терористичке мјере, радње и акте против црногорског народа „мучећи га на најгрозније начине, пале му куће, пљачкају га, затварају и туку батинама нејач, старце, жене и дјецу, стављају их под волтове гдје умиру од саме глади, јер ни једној фамилији не давају за храну ништа, ко им што за севап не дотури“.

У том извјештају стоји и то да окупационе власти „Кад запале куће, из истих најприје узму за себе што је од вриједности, а остало не дају ништа изнијети него све сагори у кући. Онда отпочну палити кошаре жита и сточну храну, сијено, сламу, овршину итд. Затим поведу са собом сву фамилију голу, босу, коју немилосредно звјерски злостављају, туку и међу собом вуку до тамница и бацају под волтове. И очевидци били смо када је шест кућа Никчевића запалили и фамилије са собом повели у Никшић 26. децембра прошле године у Никшићу, гдје се и сада налази под волтове“.

Ови црногорски устаници (зеленаши) реферишу и то како су окупационе власти „у једној кући смјестили по пет фамилија“, како сељацима не дају „ни у варош, ни у млин, као ни чобану код животиње што уз њих стража не иде“, како им „не даду да обрађују ни своје имање, а вријеме је дошло да раде“ итд. У томе извјештају апострофира се да су је од стране оружаних формација КСХС, под егидом власти у Београду, 15. фебруара 1920. године убијен поручник Крсто Кашћелан, а један устаник рањен, те да се црногорски устаник Марко Звицер „није хтио предати него је извршио самоубиство“.

У истом извјештају наводе се чињенице које указују на то да су власти, плански и систематски, предузели све мјере и радње да се црногорски народ тотално осиромаши и у финансијском смислу упропасти. У том извјештају, поред осталог, запажа се и ово: „Можемо са правом рећи да је јадни и жалосни црногорски народ заборављен од свакога а нарочито од наших савезника што већ дозвољавају тирјанској и звјерској Владавини Србијанској и да и даље тирјанише по Црној Гори када им је већ познато што Србијанци чине од црногорског народа и да га потпуно упропастише“ (3).

„Истина превише трпи, али се никад не може затрти“, говорио је Тит Ливије. Ваљда нешто о овом периоду историје затирања Црне Горе и отпора томе, научи и др Часлав Копривица. Никад није касно.

Напомене:

1.Ђенерал Радомир Вешовић, „Мемоари“, (аутобиографија, дневници, бесједе, полемике, суђења, писма), издавач Унирекс-Подгорица, Београд, 2005. стр. 357-361.

2.Проф. Др Шербо Растодер, Академик ЦАНУ, “Скривана страна историје… (1919-1929) ц. д. Том III, Бар, 1997, стр. 1416- 1417-1418. Као извор Др Шербо Растодер наводи: Државни Архив Црне Горе, Цетиње, Министарство спољних послова 1920-1922, фасцикла 107.

3.Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје- црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929”, Документи, Бар, 1997, Том III, Док. бр. 1163, стр. од 1430 до 1443.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: