Advokat Vladan S. Bojić: Ne ubijajte glasnika loših vesti, jer će njegove vesti, a ne glasnik, ubiti vas

Piše: advokat Vladan S. Bojić

Prvi strah stvara nov strah, i onda se nezaustavljivo širi mreža strahova, sve do stanja opsednutosti strahovima. Postizanju potpune kontrole i moći nad narodom teži svaka totalitarna vlast, a tome se i ona sama ustremljuje – iz golog straha. Kad ovlada pukom, poveruje u apsolutnu„moć“ tada preživljava u novom strahu – gubitka takve moći.

Crna Gora živi vreme galopirajućeg vrenja vlasti od straha da ne preživi. Množe se otkrića naličja vlasti, što strah pojačava i neizbežno ga preobražava u najbrutalnu represiju.
Svaki glasnik loših vesti po vlast (sama vest je nevažna,) a glasnik je na odstrelu.

Svakim danom otpada po jedan delić skupocene krinke na putu ka razgolićenju. Svakim danom to još dublje prlja, krnji, spada i carevo savršeno odelo i delo – stiže istina.
Strah od istine nikad ne miriše i ne dosluti dobro i u ruhu stvaranja nacionalnog identiteta ili glupo poistovećenja vlasti s državom strategijom apsolutnog zaborava.

Važnost straha s pozicije vlasti je da putem uterivanja straha postigne cilj, a važnost straha po žrtvu je u oslobođenju od okova straha, pa zato nema uporedivost, ali ima vezu.

Veza leži u tome da se strahom, ključnim alatom manipulacije svake totalitarne vlasti od ljudi, pod izgovorom lojalnosti državi, stvore sluge i sluganstvo održava, a žrtvi je strah ključna prepreka u oslobađanju sebe i drugih od monstrum mehanizama vlasti. Strah ima mnoge maske, proteže se u mnoge oblike, i većini ljudi ostaje – neprepoznat.

Danas se desio „slučaj novinara Gojka Raičevića“ hrabog glasnika loših vesti, koga je policija prinudno privela na saslušanje, s pitanjima: otkud mu te loše vesti i onim još važnijim, da li takvih loših vesti još ima, a on ni na jedno pitanje nije odgovorio.

Tu je veza Srednjeg veka: Ubiti glasnika, spram hrabrog glasnika koji zna šta ga čeka.

Naime, srednjovekovljem je odzvanjao kraljev manir, kad neki glasnik mora da javi kralju vesti koje su bile loše, kraljevi bi često bes iskaljivali na glasniku. Jeste da on nije ni kriv ni dužan, samo je lošu vest preneo, ali zato bi se kraljevi mnogo bolje osećao.

Nadali su se da će loše vesti nestati, jer neće biti više smelih glasnika. Tako je i bilo, i vremenom su glasnici nestali, ali kraljevi ostali u mraku i u mukama umirali. U mukama odbijanja saznanja o sebi, i časti svojih dvorjana. Samougušeni u neznanjima.
Naravno da su apsolutisti znali za svoja skrivena nečasna dela ali su jednako tako bili u uverenju da neobelodanjivanje tih dela, ona zapravi i ne postoje. E tako su sve imperije i apsolutizmi i poznog Novog veka, stradale, unutrašnjim rastakanjem, i – implozijom.

No da bi došao kraj tirjanstvu postmoderne, nužni su glasnici da podstiču taj proces, svesni sopstvene žrtve, nalik našem crmničkom plemeniku neodreknutom od predaka.
Srodnih slučajeva je u Crnoj Gori bilo, ali će ih tek biti, ukoliko zamuknu glasnici.

Ovaj slučaj odlikuje okolnost što je taj isti novinar, plod nedelotvorne istrage, jer je ON od lica u tim istim policijskim uniformama, nezakonito pretučen, ali nema još uvek unutrašnjeg policijskog konsenzusa, ko ga je od njih tačno tukao, jer su novinari glasnici loših vesti po vlast, nesumnjivo krišom odobrena legitimna meta, zar nisu?
Umberto Eko je kazao da svaka istina nije za svačije uši! Za „uši naše vlasti“ – nije.

Ne sme se prihvatiti narativ da je sav svet sazdan na lažima i strahu a strah opravdano stanje patnji ljudskih bića. Da li verovati da taj problem i njegovo rješenje leži tamo negde ili nekom drugde, izvan nas, a ne ovde i sada, u nama samima? Stvarnost je onakva kakva jeste, ona ne laže, ne glumi, ne predstavlja se onim što nije, pa sve laži, prevare i strahovi nastaju i postoje samo u našim glavama i izviru iz nas samih.

Taj fenomen je u tom da je taj problem u nama, i njegovo rešenje treba da krene od nas, na pojedinačnoj i kolektivnoj ravni. To je najvažnija stvar koju bi trebalo shvatiti, u protivnom, mi ćemo uvijek biti podložni da postanemo žrtve nekog od mnogih “spasitelja” koji su se dobrovoljno javili da će nas zaštititi i preuzeti odgovornost za nas, na sebe.

Tek kad čovek vidi objektivno stanje stvari, odakle i zašto izvire ta količina straha, tek će onda biti u stanju da svesno povuče i prekine podržavati, podhranjivati a samim time i održavati ovu na ozboljnim obmanama, lažima, na STRAHU temeljenu stvarnost.
Ako ostanemo u sferi takvog projektovanog i željenog ambijenta koju je poturila vlast, ako pristanu na očigledne podvale međusobnih podela, ako se ne umnože glasnici, ako se pseudoistrage ne rasvetle stvarnim istraživačkim novinarstvom, izlaz ne postoji.

Ako je iko odgovoran za stanje u kom smo se našli – onda je to jedno strasno opredeljeno, podeljeno i međusobno suprotstavljeno – to dolazi iz epicentara vlasti. Ova paraliza nije plod više sile, ona je najistinskija stvarnost crnogorskog društva. Novinarstvo lišeno interesa javnosti da zna, otuđeno od interesa građana je prvi greh i prestup osnovnog standarda novinarstva.

Sačuvaj me Bože integriteta i svih mudosti novinara iz sinekura kvazielita što se njedre u sigurnim raljama vlasti i njihovih afilijacija.
Tu nema izgovaranja tipa: nema dovoljno dobrih novinara, nemamo pristup u medijima s nacionalnom pokrivenošću, provladini mediji i gongo nevladin sektor nas satanizuje, nema zaštite novinara, nadasve istraživačkih, tržište reklama nije ravnopravno itd.
Mediji već dugo jesu četvrta grana vlasti, u tom središtu je istraživačko novinarstvo, a ono bez prava na neotkrivanje izvora i zaštiti-u izvora, jednostavno stremi gašenju.
Zaštita izvora je osnova istraživačkog novinarstva, slobodnog toka informacija u otvorenim, demokratskim društvima jeste na delu kada je reč o zaštiti novinarskih izvora.

Da li novinari treba da odaju svoje upućene, bliske i dr. izvore informacija, je u odgovoru da se izvor može otkriti samo ako se ispune tri uslova u kumulaciji: da je reč o izuzetno teškom krivičnom delu, da se informacija ne može dobiti drukčije, i da stoji izuzetan državni interes. Na taj zaključak upućuje Savet Evrope preporukom da se sva zakonodavstva i mediji u tim slučajevima vode ishodom “Slučaja Godvin”.

ES je presudio u korist Godvina, naglaskom da ni otkrivanje izvora nelojalnog službenika nije viši interes spram informacija koju je objavio. Svih 18 sudija složilo se da je zaštita novinarskih izvora osnova slobodnih medija i da bez nje mediji ne mogu imati ulogu onog ko uočava i ukazuje na negativne pojave u društvu tzv. watchdog.

Svi pisani i nepisani opšteprihvaćeni kodeksi novinara se sastoje u tome da novinar mora da štiti informaciju: da sačuva sagovornika od moguće sankcije ili eventulanog ugrožavanja njegovog položaja zbog objavljivanja informacije; da bi imao sagovornike.

Novinari imaju obavezu da zaštite svoj izvor

Bez poštovanja tog pravila, nemoguće je obavljati kvalitetan novinarski posao. Ali po kvalitetu izvora i informacija, u suštini, razlikuje se i kvalitet samih novinara. U kontekstu učestalih objava razgovora javnih ličnosti iz vrha vlasti, nijednog nije ni dotakla ma kakva sankcija, nijedan demant, a retka pravdanja bolje da nisu ni izgovarana.
Objavljeni su istiniti sadržaji, javnost je videla naličje vlasti, a glasnici policiju.
Novinari imaju obavezu da zaštite svoj izvor, moraju da poštuju obećanja data svom izvoru, a ako je izvor dao „nezvaničnu“ informaciju, ona ne sme biti upotrebljena tako da otkrije identitet izvora.

Državna tužilaštva mogu, kad je to ograničenje nužno u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalne celovitosti, zaštite zdravlja, i to tek nadležnom sudu podneti zahtev da naloži novinaru da oda podatke o izvoru objavljene informacije ili informacije koju namjerava da objavi. To kaže i Preporuka Komiteta ministara od 8.3.2000. o pravu novinara da ne otkriju svoje izvore informacija jer u prvom načelu rangira „pravo novinara na neotkrivanje“.

Država treba da obezbedi eksplicitnu zaštitu prava novinara da ne otkriju informacije koje bi mogle da ukažu na identitet izvora čl.10 EK i načela koja jesi minimalni standardi za poštovanje tog prava. Potpuno smo svesni sumanutog straha vlasti, ali i novinarskih prava!
Novinari su zainteresovani da zadrže izvore u tajnosti da ne bi zaplašili buduće i potkopali svoj istraživački rad. Ponašanja novinara obuhvataju obavezu da ne otkriju izvor koji ih je kontaktirao u poverenju, pa je preporuka ograničena na pravo novinara da ne otkriju svoje izvore, a ne na obavezu novinara da to ne čine.

Svako lice koje novinaru daje informacije je njegov izvor i zaštita odnosa između novinara i izvora je cilj preporuke zbog „potencijalno obeshrabrujućeg efekta„ a gde bi traženje da se izvor otkrije ugasio novinarsku profesiju. Novinari mogu da primaju informacije iz svih vrsta izvora. Stoga je neophodno da taj izraz ima široko tumačenje.

U Crnoj Gori je još i konstantan osećaj moranja pravdanja objave: Mi nismo neprijatelji države – a to je glup osećaj sveden na pitanja: ko vas finansira, ko stoji iza vas, zašto vi to radite. Novinari rade to zato što su novinari, zato što bi trebalo neko da radi taj posao, zato što u normalnim društvima mnogo drugih novinara radi taj upravo takav i isti posao.
Loša vest za našu vlast je ma koja vest koja drastično i negativno menja pogled na vlast.
To su do sada bile istinite a loše vesti, pa vlast u sučeljavanju sa istinom ima problem „skupljanje krhotina“ što joj teško pada, a to rešava privođenjem glasnika tih vesti.
Nije naodmet porediti glasnika loših vesti po vlast i to iz srca SAD, kad je novinar Geri Veb javno difamisan. jer je napisao seriju članaka o poreklu novca kojim su SAD finasirale brobu protiv Vlade Nikaragve. On 1996. otkriva podatak da je 1980-ih, CIA ignorisala činjenicu da njeni saveznici iz Nikaragve, gerilci Kontra, krijumčarili kokain u SAD da bi finansirali rat protiv vlade Sandinista.

Veb je tada upozoren da ne objavi svoja saznanja a on je odbio da ustukne, pa objavio seriju članaka iz tri dela“ Mračni savez”pišući o vezi CIA i krijumčara droge. Veb je prinudio CIA da provede ozbiljnu istragu tog realnog problema. Otud putanja iz onog mračnog srednjevekovlja, proteže se preko mračnog saveza SAD, s porukom: Kill the Messenger (Ubiti glasnika), do svih naših slučajeva „nasrtaja na novinare“ i ovog svežeg „slučaja G.R. u CG“. Dosta!
Istraživački novinar Robert Peri je obelodanio vezu CIA i Kontre za Asošijejted Pres 1985 kaže: “Veb je uradio nešto veoma važno, a što mi nažalost nismo. Mi smo se fokusirali na pokret Kontra i put droge u SAD. Veb je, međutim, razmotrio šta se dogodilo kad je droga stigla u Ameriku. On nije samo osudio određen establišment kao što je Vlada, njegova tema je više od tog – a to jesu mediji i izostanak javne podrške.”

Prvo reagovanje Tužilaštva oko objava audio snimaka je da su: „formirani predmeti“, kao da smo bića niže svesti i da ne znamo da je dovoljna samo jedna laž da bi sve istine postale sumnjive. Tu smo pro/zreli. Na takvu logiku establišment nije računao, budući da je očigledno alergičan na logiku i zdravorazumsko znanje. Ali tim odnosom prema sopstvenim građanima je – otvorio ona vrata koja ne možeš više ničim zatvoriti.

Kako se ne bi probudili u carstvo zlih klovnova kao narod u stanju posebne potrebe, svaki slobodnomisleći građanin treba da odbaci i javno osudi ovakvu perfidnu zamenu teza. Budući da ljudi ne veruju poodavno prorocima, jer nemaju dokaz, a bez dokaza ničija istina nije istina, ali zar je lakše verovati u laži i obmane, samo zato da bi nam bilo lakše? A sad kad se ređaju čisti dokazi: Pitam: DA LI NAM JE LAKŠE ILI GORE?

Svaka sila sem što je sila ima nužnu potrebu da u javnosti ne bude prepoznavana da je takva, želi da bude „čista“ i voljena i legitimna. Zbog te želje se samo postojanje sile odbacuje i beži od njenog ogoljavanja kroz državne i kvazidržavne i gongo strukture da bi se sila omekšala. „U tom grmlju leži zec a ovaj naš zec, najgušćem grmlju beži.“

Lojalnost nekom ili nečemu nikada i nipošto ne sme imati veću težinu od snage i težine istine i profesionalnosti. Svako ko u određenoj situaciji bude nesaglasan sa zvaničnim narativom postaje strani plaćenik, domaći izdajnik/neprijatelj države, „tempirana bomba u samim temeljima države“? Pitam: „Države ili elite na vlasti?“ Tako obitavamo u skarednoj situaciji, da svako neslaganje i kritika zvanične politike u Crnoj Gori predstavlja napad na državu, jer popred tog što je besmislena, ta pojava i stanje je krajnje opasno. To je strategija “da se skvasi grlo” za gutanje “velike žabe” i narod tako pripremi za pravne, moralne i dr. brutalne neprijatnosti koje će doživeti.
Te su očiglednosti danas i ovde, koje se ni plastičnom hirurgijom ne mogu zabašuriti, jer, iako je kupljen monopol nad tzv. lepim i pomodnim, jedinka ako ovo stanje ostane, više nikad neće odlučivati što je lepo, a što ružno, tu ulogu, preuzeće centri moći.

Zašto vlast u Crnoj Gori getoizira kritičare?

Samo zato pozivam kolege da podigne glas protiv ove preglasne tišine, uostalom jer pravnik koji ne poznaje ništa drugo sem prava, ne poznaje pravo. (Je juriste qui be sait que du droit ne connait pas le Droit. C. Champaud). Ovaj narod je uvek imao velike darove i velika imena, ali ovim sistemom vrednosti je isteran iz samog sebe. To vlast ne želi da kaže, jer preterana snaga vlasti nad sopstvenim narodom je slepilo. Samo slobodan čovjek koga ne plaća vlast može da iznosi svoja mišljenja i svoja naučna otkrića, tvrdi Čomski. A šta to hoće elita? Da nam uzme dušu, i jedino ostalo – dostojanstvo? Hoće da uzme dušu, to svaka pretnja isijiva: Uzećemo vam dušu!A ko je to uzeo nekome nečiju dušu, a da nije nastradao? Zašto vlast u Crnoj Gori getoizira kritičare? Zato što je njen cilj da polupismenost amnestira kao državnog neprijatelja broj 1. Da li se traži žito u kukolju, ili obrnuto. Jednom rečju, „ko su čuvari vatre“? Gde se nalazi to slabo vidljivo žito u očiglednom kukolju elita uz/iz vlasti? Zato su u okrilju vlasti samo elite vlasti, a ona jeste tu gde jeste iz razloga što intelektualna misao nije ono što bi trebala biti: kritička, konstruktivna, ali i pre svega, slobodna! Zašto na slučaju stradanija Gojka Raičevića i svih pre i ubuduće poput njega pada elita, svi akademici? Zato što je s razlogom Fuko skresao Miteranu: „Tamo gdje je vlast, nema slobode.“).
Na područjima parcela vlasti promišlja sinekurisani svet mudraca, bez slobode.

Tom teži fokus 2. predsednika SAD: Moćni uvek misle da imaju veliku dušu i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od slabih” E tako nastaju neokolonije i ta svest istovremeno tako nastaju i strukture vlasti, ali i unutrašnja dominacija kao fenomen.

Jedan čovek, tek jedinka stoji naspram te dominacije, sa svojom slobodom misli i reči.
Danas je to novinar portala IN4S, sutra negog drugog medija, drugačije profilacije, suprotstavljenog mišljenja i opredeljenja, ali niko od njih ne sme nikada ostati sam.
Nemojmo kriviti novinare koji istražuju, kritikuju vlast, istražimo prvo sebe.

„Don*t kill the messenger.“