Адвокат Небојша Асановић: Држава ће платити милионе због тумачења заштитнице

Тумачење заштитнице имовинско-правних интереса Црне Горе Бојане Ћировић да одлука којом је Влада одредила висину трошкова превоза на рад и са рада запослених корисника буџета Републике Црне Горе 1995. године није и не може бити основ за накнаду трошкова превоза за државне службенике и намјештенике за период од 2008. до 2015. године, из разлога што тај акт ниже правне снаге одређује висину накнаде, а не право, погрешно је и произвешће велике последице по државни буџет, сматра адвокат Небојша Асановић.

Он је у изјави за „Дан“ нагласио да се запосленима мање права не може дати нижим него вишим актима, али може се, и није забрањено, дати више права, а што је плус у вези и са старим правилом: дозвољено је све што није забрањено. Асановић истиче да је ово врло значајно питање јер се спрема на хиљаде тужби против државе и држави пријете милионски трошкови и накнаде због тога.

– Ако је ово једини аргумент државе против захтјева запослених, прецизније државних службеника, за накнаду трошкова превоза, онда држави пријете изгубљени спорови и још већи губици, увећани за огромне адвокатске и судске трошкове и трошкове вјештачења. По мени, само за трошкове поступка у питању су за државу губици или трошкови од више милиона еура – указао је Асановић.

Право припада свима који нису изузети

Асановић указује да се у образложењу пресуде Вишег суда као правни основ права на накнаду превоза запослених управо помиње „предметна одлука Владе Црне Горе за коју заштитник неправилно наводи да се у конкретној ствари не може примијенити“.

– Одлука Владе односи се на све буџетске кориснике који плату и друго добијају из буџета. Наравно, то не следује оне запослене који су по самој одлуци изузети из разлога наведених у одлуци, а што је јасно наведено у образложењу пресуде – каже Асановић.

Он указује и на судску праксу, односно пресуду Вишег суда у Бијелом Пољу из 2017. године, којом је преиначена одлука Основног суда на Жабљаку, а који је одбио захтјев једног запосленог из области здравства да му се на име накнаде трошкова превоза на рад и са рада за период од 1.4.2010.–25.2.2015.године плати 936,85 еура, од чега: на име главног дуга износ од 699,40 еура, са законском каматом од дана пресуђења па до исплате, као и затезне камате на износ главног дуга обрачунате до 23.5.2017. године у износу од 237,45 еура. Конкретно, тужен је био Завод за хитну медицинску помоћ, а тужбу је поднио запослени који је обављао послове возача. Према пресуди Вишег суда, у поступку је утврђено да је Завод корисник буџета Црне Горе, а да је тужилац запослен код исте и има право на накнаду трошкова превоза на рад и са рада сходно Одлуци о висини накнаде трошкова превоза на рад и са рада запослених код корисника буџета Републике Црне Горе (Сл.лист бр. 10/97, 60/2001), и то одредбе чл. 2 наведене одлуке.

– Ова накнада припада свим запосленим, изузев запослених којима је обезбијеђен превоз на рад и са рада, као и запослени који станују у установама у којима су запослени. Тужена је основана 2009. године и није доносила посебну одлуку којом је предвиђена исплата ове накнаде, а иста је исплаћивана у свим здравственим установама све до 25.2.2015. године, кад је наведена одлука престала да важи. Тужиоцу због недоношења одлуке од стране тужене не може бити ускраћено право на накнаду ових трошкова. Зато је првостепену пресуду ваљало преиначити и тужбени захтјев тужиоца усвојити – наведено је у пресуди.

У Црној Гори је у јавном сектору запослено преко 77.000 лица.

ДАН

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: