Адвокат Јовановић: Развалили смо репутацију Катнића и његову оптужницу, па сад маше непостојећим доказима БИА-е
1 min read
Мироје Јовановић, адвокат из Новог Сада, бранилац лидера Демократског фронта Андрије Мандића и Михаила Чађеновића, Мандићевог возача, у поступку који се води пред Вишим судом у Подгорици у афера “Државни удар“, одговорио је “на бесмислице” СДТ Миливоја Катнића.
Јовановић је у одговору оцијенио да је одбрана у афери “развалила репутацију Катнића”, као и његову оптужницу, па сада Катнић “непостојећим доказима БИА-е”.
Његовов одговор, објављен на друштвеним мрежама, преносимо у цјелости:
“Поводом јавно изнетих нетачних тврдњи Миливоја Катнића, Специјалног државног тужиоца Црне Горе, у којима наводи да су докази добијени од БИА ‘посебно важни’, да су прибављени на законит начин, тако да се могу користити на суду, дужан сам, као бранилац у поступку о коме је дотични говорио да наведем следеће:
Тужилац Катнић највероватније мисли на Извештај БИА СЛ број 12-56888 од 28.10.2016. године. Овде се поставља питање: ако је тужиоцу тај извештај (иначе спорног садржаја, настанка и извора) толико важан – зашто се у својој оптужници на исти само једном позива, и то кроз констатацију да тај акт постоји.
Такође, сам тај спорни извештај наводи да не постоје транскрипти разговора који су наводно снимани (страна 6), а посебно је занимљиво да уопште не постоје докази о томе да је спроведена посебна мера “Тајно праћење и снимање” – све будући да у спису нема видео записа који би то потврдили.
Укратко – у спису постоји САМО ЈЕДАН акт српске БИА, на који се Миливоје Катнић САМО ЈЕДНОМ ПОЗИВА у оптужници!
Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малолетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у реку Корану и она је једина преживела.
Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа, жупник Иван Никшић, послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњ: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…”
Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им је рекао: “Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то најбоље можеш, него да му пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.
У три дана, од 6. до 9. маја 1941, похватале су усташе на превару 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.
Једини који је успио побећи с тог масовног губилишта у Хрватском Благају и то изнад саме “Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве, био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:
“6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: “Предај се, руке увис!”.
Изненадили смо се кад смо видели да су то нама добро познати комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: “Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте”. Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.
Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшије Миће Ловрића.
Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из суседних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.
Тамо смо имали шта видети. Људи леже измрцварени по читавом поду.
Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића.
Кад смо упитали што је то с њима, рекоше нам: “Причекајте па ћете видети шта ће бити и с вама!”
У једном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе “мајари” из Благаја, а међу њима усташки повереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цеви према земљи, а кундацима према горе.
Настаде оно што нико није очекивао. По реду са чела почиње туча и батињање, траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе емигранти.
С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.
На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млађим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима.
Домаћи „мајари” и емигранти – усташе кундацима ударају вичући: “Устани, сједни, мајку вам српску!”
И тако цијели дан и ноћ.
Сутрадан, 7. маја 1941., постројили су нас испред школе и довели ону малу дјевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин починили. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у некога од нас.
Дјевојчица је на крају изјавила: “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима”. На то су се издерали на њу и некуда одвели.
Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост.
Усташе су нам говориле: “Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по главама!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније.
8. маја изведени смо из подрума и просторија школе.
Постројени чекали смо.
У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Карловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за ОРУЖЈЕ. Свештеник Скорупан, којег је један усташа јако мучио, рекао је истом да упита суца Ласића какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје да је увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа је и упитао суца Николу Ласића: “ЈЕ ЛИ ОВО ИСТИНА ШТО КАЖЕ?”
Све што је судац Ласић рекао било је: “БИЋЕ.”
Исте вечери по пресуди суца Николе Ласића и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт…….”
По истоветном принципу , држећи се чувене реченице Јосефа Гебелса и Адолфа Хитлера:”Нека лаж буде крупна, нека буде једноставна, стално је понављајте и на крају ће свет поверовати у њу”,и ЛАЖ коју је Катнић Миливоје написао и потписао, Мирко Велимировић и Александар (Саша) Синђелић одрецитовали, а судије судског већа Вишег суда у Подгорици којим председава Сузана Мугоша овериле, постаде “истина” .
Noša je,takodje,sud!
Gospodin koristi nosu!?
Eeee kako ste “razbili optužnicu” tek ćemo da vidimo što vele Sudovi !
Ja nešto t vjerujem Katniću no vama !
Samo po ZAKONU !
A koji sudovi,moja Maśe? Koji tužioci? Ovi te puštahu ubice i lopove? Na njig se pozivlješ?
E ,blago ti u pamet s čim se dičiš.
Znadeš li onu narodnu : čega se pametan stidi,time se budala ponosi…E ,tako ti je to,moja Maśe.
Ti Joco kanda ne priznajes drzavne sudove vec samo sud Amfilohijev I svoje partije…?
Optužnica će biti bestseler : Samaštanije Milivoja Šaletinog
Суд Суле Радовог би најбоље развалио Катнића!
Diktatura.