Аболирати хашке осуђенике!

Пише: Јован Лакићевић

У исчекивању хитног формирања тима за формулисање српских националних циљева и интереса, што су двоје Трампових сарадника од нас изричито затражили, дозволио бих себи да кандидујем неколико тема, које се тичу превасходно Републике Српске.

Прва би била – неодложно аболирање ( а не обнову процеса, или амнестију) двојице челника Српске, Радована Караџића и Ратка Младића. Њима треба придружити и часног генерала Небојшу Павковића, и још неколико других, ако су у животу(!), који на правди Бога већ годинама труну на више одредишта Хашког, плаћеничког, антисрпског и бесправног НАТО „суда“!

Ову срамотну творевину западне, сатанистичке „цивилизације“, чији су главни финансијери били НАТО и екипа Клинтонових, треба, без одлагања – укинути!
Одавно и врапци знају да је дугогодишњи предсједник ове спрдње од суда, Теодор Марон, био агент злочиначке ЦИА и да је за сваку пресуду Србима, ишао претходно на консултације у Вашингтон. Једино није кад је изрекао ослобађајуће пресуде, хрватским генералима Готовини и Маркачу, преводницима „Олује“ већ осуђеним на 24, односно 18 година затвора
Ситницу од 30 милиона долара, које је за ту пријатељску услугу добио од проусташке власти у Загребу, ставио је у сопствено коферче!
Није непознато шта и Путин и Трамп мисле о тзв Хашком трибуналу, али их о овим српским заточеницима треба правовремено, што ће рећи чим прије – подсјетити.
Други предлог је везан за радикалну ревизију Дејтонског споразума. Она је, наравно на штету Срба, већ у доброј мјери учињена, када им је под бесправних приском разних енглеско-њемашких епшдауна одузето не 66, него чак 80 функција Српске као „другог ентитета“ а чак 50 највиших функционера, или смијењено, или похапшено!
У међувремену смо схватили како се наши „пријатељи“ са Запада односе према споразумима које су, или сами писали, или потписали: само нек се они усвоје, ако то налаже тренутна потреба, а касније ће, не према споразуму, већ по нашим накнадним „правилима“ бити реализоване политичке жеље и намјере наших фаворита и симпатија! Фришки докази о томе су Резолуција СБ УН 1244, а нешто касније Осмски споразуми и још десетине других.Као неко са поприличним животним и политичким искуством , никако не бих залагао за ревитализацију Дејтонског споразума, који је за нашу разбраћу муслимачка кошуља, већ за његово потпуно укидање, односно ревизију и надлежности и разграничења. Другим ријечима, Српска ће, у најновијој подјели интересних сфера, имати право да својој територији прикључи и шест седам општина са већинским српским становништвом, које су јој, због срамне дејтонске формуле 51:49, одутете. Одуете од 72. осто територије које су у том часу држали Срби!
Не бих овом приликом да говорим о Сарајеву, као трећем, или четвртом српском гарду прије потоњег рата, из кога је исељено 150 хиљада Срба, а још десетак хиљада успут побијено на Казанима и другим стратиштима, а чија су мјеста заступили санџаклије и муџахедини… Ту поправке готово да нема. Али, браћо Срби, мисли ли ико о томе – шта ћемо са шест_седам српских општина које су нам Дејтоном одузете? То су данас најсиромашније општине у Федерацији! Шта рећи о Дрвару, Босанском Грахову, Босанском Петровцу, Гламочу у којима је прије рата живјело скоро 60 хиљада Срба, а данас их има 16 хиљада?
Шта да се каже о Купресу, који је прије потоњег рата био српска општина?
Читаоци ми не ће замјерити неке личне опсервације.
Непосредно прије рата посјетио сам , у два маха, подручје Купреса на коме су , у сукобу са утврђеним усташама, изгинули борци Четврте црногорских бригада ,међу којима је било највише мојих Морачана из Четвртог батаљона којим је командовао Саво Ђуров, Дрљевић, „ливањска легенда“, народни херој, мој комшија испод Рогођеда и мој велики пријатељ. (Био је начелник Штаба здружених корпуса, који је, заједно са Русима, ослободио Београд док је Пеко чекао Тита да се врати из Крајове и да се са њим слика на Дунаву!)
Као Србин и српски новинар, обишао сам прије рата сва ова српска страштишта, из Брозовог невремена, Прозор, Ливно, два пута Купрес и његово равно поље ( „На купрешком равном пољу,/ За будућност гину бољу“).